Ljudi bez dovoljno znanja ili prosto sa zlim namerama, nekad kažu i „agent Vatikana“ ili “austrijske službe”,1 a autorka ovih redova više puta se susrela sa izjavom stoleća – „Vuk je bio komunistički agent“. Znate ono već otrcano do raspadanja, „judeomasonskokomunistička zavera“. Da ostavimo po strani oksimoron te sintagme i pogledamo naslovnog junaka, Vuka Stefanovića.
Neću da nabrajam šta je sve uradio, to manje-više svi znamo, zbirke pesama, priča i izreka, rečnici, prevod Novog zaveta, etnografski spisi, reforma pisma i pravopisa… i ono što se nekako zaboravlja i zaobilazi – jezička reforma, bukvalna kulturna revolucija, demokratizacija kulture. E to najviše boli ljude kojima Vuk Stefanović i danas mrtav ne da mira. Jezik prostog naroda postao je sredstvo za izraz verskog teksta, umetničke poezije, filozofije i nauke, sredstvo obrazovanja, dokazano je da se na jeziku kovača, svinjara i domaćica može, i to kako dobro, izraziti vrhunski, složeni sadržaj.
Nekoliko puta sam, od ljudi koji su od filološkog fakulteta videli samo fasadu pa i nju na fotografijama, čula još jednu „legendarnu“ izjavu, da smo mi „pre Vuka govorili kao Rusi“. Čovek koji je imao u rukama starije zapise narodnih pesama, (Erlangenski rukopis), dubrovačke sonete, ili poneki tekst starih nadgrobnih natpisa, može samo da se nasmeje na ovo. Odakle ta glupost, isisana iz prsta – što bi rekli Rusi, a mi – iz malog mozga? Ili iz nekog drugog mesta? Verovatno od dremanja na času u srednjoj školi, i pola pogleda bačenog na „Život i priključenija“ velikog Dositeja. Da, Dositejev jezik je pun rusizama, ali baš to, rusizama, pozajmljenica iz ruskog. Uvedomljenije, krome, razve itd. Dositejev jezik je njegova mešavina narodnog i tadašnjeg književnog jezika, zvanog slavenosrpski (slavjanoserbski) koji je opet nastao uz zdušnu pomoć ruskocrkvenoslovenskog – došavšeg, što bi se tada reklo, preko ruskih kaluđera koji su učili srpsku decu u Vojvodini. Taj književni jezik, nije bio srpski, srpskohrvatski, kako vam drago, a nije bio ni ruski. To je bio veštački jezik. I kao što u nekim zemljama i dan-danas imate prostonarodni govor i govor „otmenih“ slojeva, takozvanu diglosiju, tako bi bilo i kod nas, pa bi se čim zinete, poznavalo da li ste od „prosveščenejših“ ili od plebsa – da nije bilo Vuka, agenta Kominterne, agenta prostog naroda. Taj književni jezik se morao učiti, kao svaki strani jezik. Što bi bilo pola bede, a druga polovina je da su pravila bila skoro nikakva, te je nastala čuvena izjava da naši pisci tog doba pišu „po pravilam babi Smiljani“. Aristokratija se upinjala da zadrži ekskluzivnost, pa i u jeziku. Karadžić joj je udario utuk, a nama dao neviđeno bogatstvo, najsavršenije pismo na svetu, jedno slovo – jedan glas. Latinica, kojom je tekst napisan, napravljena je po ugledu na njegovo pismo. Ćirilica, međutim, ima prednost u rečima poput Tanjug, konjugacija, injekcija, nadživeti i tako dalje.
A što se tiče Rusa i Vuka, pošto ti „eksperti“ koje bi Meša nazvao mračnjacima, vole „argument“ da nas je odvojio od braće Slovena, neka znaju da je Vuk Karadžić bio član naučnih društava ne samo na zapadu nego i u Rusiji,2 da su ga isti Rusi odlikovali, pomagali novčano (knezovi Golicin i Rumjancev) a Vukovu biografiju punu oduševljenja napisao je Rus I. I. Sreznjevski3 – sve to, molim vas, pazite dobro, u carskoj Rusiji, u koju se kunu ovi „branioci pravoslavlja“.
No s tom pričom se, naravno, zamagljuje suština onoga što smeta i danas – činjenica da po govoru ne možete da prepoznate ko je prodavac u bakalnici a ko je advokat, stvarna demokratija pismenosti, koja je dobila neophodan nastavak sa dvadesetim vekom i socijalizmom u Jugoslaviji, omogućivši obrazovanje dostupno zaista svima, i još mnogo osim obrazovanja.
Ako uzmemo sve to u obzir, možda su budale i u pravu – Vuk je možda stvarno i radio za KP još pre nego je nastala. To jest, radio je za narod, što se doziva sa svakom revolucionarnom borbom, pokretom, pomakom i delatnošću.
I hajde da sada, nama, oglupelima, izluđenima od divljanja liberalizma, kaže stari Vuk kao što je govorio Daničiću – „Ne pitaj, brajko moj, hoće li narod propasti, nego čini ono što si ti kadar. Pa ako svako učini ono što je on kadar, neće narod nikad propasti.“
Jelena Pavlović
Leave a Reply