Jedan talentovani bivši mladobosanac pisao je da smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže. Sa prolaskom jedne sumorne godine, odjeknula je u antifašističkim krugovima na  Balkanu tužna vest o smrti Zdenka Duplančića, borca legendarne Prve proleterske brigade, oslobodioca Beograda i Otadžbine, pukovnika Jugoslovenske narodne armije u penziji, Titovog diplomate i obaveštajca, predsednika SUBNOR-a Savski venac i čoveka koji je u posleratnoj državi obavljao mnoge ekstremno delikatne poslove od Moskve do Sjedinjenih Američkih Država. Novine i portali na celom Balkanu pisali su o odlasku jedne izuzetne figure vrhunskog ugleda, nepokolebljivog titana starog sveta, jednog od poslednjih iz generacije heroja koji su Otadžbini i čovečanstvu osigurali Pobedu nad alom nacizma. Za nas koji smo ga poznavali lično vest je bila i tragičnija: svojom pojavom Zdenko Duplančić je bez napora osvajao simpatije svakoga koga je upoznao, a njegova čvrstina, stabilnost i britak um činili su ga jednom konstantom naših života. Njegova britkost odlično je prikrivala desetu deceniju u koju je zagazio, a njegova iskrenost i šeretski duh činili su ga duhom mladim do poslednjeg dana. Bio je toliko upečatljiv da smo svi verovali da će bez obzira na njegove godine još dugo činiti naše živote bogatijim. Njegov odlazak je bio nagao i neočekivan i napravio je prazninu u srcima njegovih nebrojanih prijatelja od Vardara do Triglava, od Vašingtona do Moskve.

Zdenkov otac, Ivan, rođen je 1886. godine. Bio je splitski zanatlija, tapetar i dekorater. Porodica Duplančić bila je izrazito ugledna i bogata, a Zdenkov otac imao je veliki broj radnika. O prestižu njegovog oca u poslu govori da je dekorisao splitsku obalu povodom dolaska tela ubijenog kralja Aleksandra iz Marseja i da je uređivao brodove kao što su ,,Princeza Olga” i ,,Kraljica Marija.” Zdenko je rođen 1929. godine. Bio je gimnazijalac, što je ostavilo dugotrajnog efekta na njegovoj ličnosti i razvilo njegova kulturna interesovanja, a u intervjuu za Veliki Prasak od juna 2020. godine govorio je da iz detinjstva najupečatljivije pamti karnevale, proslave za zaštitnika Splita Svetog Duju, nastupanje javnih orkestara, predstave iz života grada i Dalmacije na koje su ga roditelji vodili, opere i operete.

Sa dolaskom okupacije, Zdenkovo mirno detinjstvo je prekinuto. Njegova porodica se aktivno uključila u Narodnooslobodilačku borbu naroda Jugoslavije.  U partizanima mu je bilo sedam rođaka. Split se tih dana crvenio i nije mirno nosio okupaciju.  U intervjuu Novostima od 12.05.2014. godine, Zdenko je govorio:

,,Iako smo bili bogati, pa smo tako imali i služavku, bili smo na strani antifašizma. Služavka je bila članica Partije, majka Antifašističke fronte žena. Otac je bio veoma ugledan građanin Splita, pa je Partija koristila našu kuću za ilegalni rad; od nas se slobodno iz grada pod fašistima odlazilo u partizane. Drugovi su ošacovali da sam ja, kao gimnazijalac, pogodan za rad, pa sam sa 13 godina postao član SKOJ-a. Možda to zvuči čudno, ali za tadašnji je Split to bilo normalno, bio je to crveni grad čiji je svaki drugi građanin bio na antifašističkoj liniji. Bili smo ideološki snažno orijentirani prema marksizmu, koji smo učili i proučavali. Tako sam i ja u borbu krenuo sa snažnom političkom sviješću, ne samo kao borac za slobodu i kontra talijanskih fašista, nego i iz političkih, klasnih razloga. Teško sam mogao izabrati drugi put, u mojoj je porodici bio i Petar Cetić (bio mi je, rekli bi Srbi, brat od tetke), poznati član Partije: za stare Jugoslavije bio je po zatvorima, a bio je i član Oblasnog komiteta za Dalmaciju, vezan uz sindikate. Kada je došla NDH, završio je u Lepoglavi, kasnije u Jasenovcu. ”

Sa trinaest godina postao je skojevac. U Splitu je učestvovao u brojnim skojevskim akcijama protiv okupatora, ali je konspirativno provedeno vreme koristio i za proučavanje marksističke literature, kojom je odlično vladao. Kao skojevac čitao je Marksa, Ostrovskog i Gorkog. Njegovi drugovi i on su pratili i prisluškivali italijanske oficire i policajce, žvrljali italijanske parole ,,viva duče” i ,,vinćeramo”, zalivali kiselinama kapute i bunde žena koje su išle sa Italijanima, pravili sabotaže u pozorištima i bioskopima, te štampali letke za godišnjice velikih crvenih događaja poput Prvog maja i Oktobarske revolucije. Iz Splita je sa 14 godine otišao u partizane. Pritom je učestvovao u prikupljanju italijanskog zarobljenog oružja i bio na položajima u Dogopolju, koje su Nemci svakodnevno bombardovali.

Primljen je u legendarnu Prvu proletersku brigadu, najelitniju jedinicu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Sa njom je prošao kroz pakao i vatru do Pobede. U spomenutom intervjuu Velikom Prasku, Zdenko je rekao:

,,Nisam se bojao u borbi, što je možda čudno da se kaže. Jedino što je bilo teško je što smo kao brigada uvek bili aktivni u borbi ili marševanju u svim meteo uslovima, slabo odeveni i uz dosta gladovanja s obzirom da se ratovalo u pasivnim krajevima gde je bilo mnogo vojske (Dalmacija, Bosna, Crna Gora, Sandžak). Tek u Srbiji nije bilo gladi i kasnije posle oslobođenja Beograda. Imao sam 100% šanse da poginem kod napada na Ub i pred Zagrebom, dva dana pre kraj rata.”

Ulazak u Srbiju nije bio lak jer je na Zlatiboru čekala trodnevna žestoka borba sa Bugarima, koji su se po Zdenkovim sećanjima tukli motivisano i hrabro. Kod Uba u sudaru sa Nemcima i četnicima Zdenko umalo nije poginuo kod brda Vučjak. Sa nezaustavljivom Crvenom armijom Zdenko i Prva proleterska su se sastali u Đurincima pred Beogradom 12. oktobra 1944. godine. Sastanak je bio uz veliko veselje i obostranu radost. To je predstavljao jedan od najemotnivnijih trenutaka u ratu. O njemu je Zdenko Suptnjiku u intervjuu od 10.05.2020. godine govorio:

,,Mi smo za vreme rata pažljivo slušali sa fronta šta se sve dešava i svaka pobeda Sovjeta nad Nemcima nas je nadahnjivala, davala nam je podstreka da i mi u tome izdržimo. I mi smo jedva čekali dan i čas kada ćemo se sa njima sresti i to se desilo kod Đurinaca pred Beogradom. To je bilo nešto fantastično, nešto što se ne može opisati. Siromašan je rečnik da bi se to opisalo.”

Kad je mitraljezac kojem je bio pomoćnik poginuo, Zdenko je postao mitraljezac. U borbama za Beograd je dočekao 15. rođendan. Zdenko je govorio da se išlo od Banjice preko Dedinja ka Autokomandi, na kojoj su tad bile samo njive i kukuruzi jer još nije dobila današnje konture. Tu su se vodile krvave ulične borbe. Onda se došlo do Slavije, ali se glavnim ulicama nije moglo jer je Beograd bio jako zaštićen i dobro utvrđen. Išlo se sporednim ulicama i borilo za svaku ulicu, ginulo se za svaku zgradu, padalo za svaku baštu. Pomoć Beograđana je bila ključna da se osiguraju vodovod, električna centrala i telefoni.  Sovjetski tenk sa Terazija tukao je na Palatu Albanija. Bitka je dobijena neizmernim heroizmom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije, Beograd je oslobođen, a Zdenko je u skladu sa svojom pedantnom prirodom napravio pažljivu hronološku evidenciju o događajima oslobođenja prestonice po satu, koju je sačuvao i nakon rata. Zdenko je nastavio dalje, učestvovao u oslobođenju Zagreba i trijumfalno stigao do Trsta.

Po svršetku Drugog svetskog rata i uspostavljanju novog socijalističkog uređenja, Zdenko je kao perspektivan i ratom proveren kadar poslat u Moskvu na školovanje, gde je završio Vazduhoplovnu vojnu akademiju i bio postavljen od Veljka Vlahovića za partijskog sekretara grupe od 19 jugoslovenskih pitomaca u Moskvi. Položili su državni pre Rezolucije Informibroa i sukoba sa Staljinom, pa se Zdenko vratio u Komandu vazduhoplovstva. Nakon toga, nastavio je školovanje u Sjedinjenim Američkim Državama, da bi potom bio postavljen u Odeljenje za vezu sa stranim vojnim predstavnicima kao načelnik Vazduhoplovno-mornaričkog odseka.

Potom se 1974. vraća u Moskvu i učestvuje u kupovini sovjetskog naoružanja. Govorio je za Politiku o tom periodu u intervjuu od 10.06.2017:

,,Sve savremeno naoružanje JNA je prošlo kroz moje ruke. Potpisao sam licencu za tenk T-72, onda „migove” i raketne sisteme. Imao sam diplomatski status. Dok sam bio u Moskvi, Tito je dva puta dolazio”.

Kada se vratio, postavljen je u Saveznu direkciju za rezerve i promet specijalnih prozivoda, gde je učestvovao u poslovima sa zemljama iz Pokreta nesvrstanih, pa u istom intervjuu navodi:

,,Bio sam zadužen i za pomoć oslobodilačkim pokretima: Palestina, Zambija, Zimbabve, Angola, Tanzanija, Uganda… Prošao sam čitavu Afriku. Kasnije sam se prebacio na sektor kupovine oružja. Tu su dolazila prava iskušenja, pokušaji podmićivanja i vrbovanja. Za razliku od mlađih kolega, odoleo sam. Nisam od onih koji mogu da jedu iz dva tanjira.”

Rat za jugoslovensko nasleđe ga je boleo. Slom države kojoj je posvetio čitav život i kojoj je služio časno u reči i u delu, zapaljive međunacionalne tenzije, povampireni šovinizam među jugoslovenskim narodima, revitalizacija poraženih ideologija i klasa, rehabilitacija slugu okupatora, veleizdajnika i kvislinga svih boja, kolaps SSSR-a i Jugoslavije, krvavi građanski rat prepun pljačke i ratnih zločina baziranih na etnicitetu, sve je to bila gorka tragedija za čoveka Zdenkovih izuzetnih intelektualnih kapaciteta, političkih uverenja, moralnih principa i prošlosti. I laži, laži i još laži o partizanskoj borbi, skrnavljenje njene herojske prirode i njenih ideala. Neretko je govorio da bi voleo da je umro pre toga. Krunjenje sveta koji je stvarao podneo je stoički, no ono ga je činilo i tiho tužnim i sentimentalnim.  Fundamentalno pitanje njegove filozofske i političke ličnosti, pa i vojnički moralni osnov njegovog delanja, klasno pitanje, maknuto je u stranu pod različitim maskama. A Zdenko je bio i do poslednjeg časa ostao ubeđeni marksista i u reči i u delu. Živeo je u dvosobnom stanu. Kada su mu ponudili četvorosoban, nije prihvatio jer mu je bio nepotreban. Dnevnice koje su mu pripadale prilikom obeležavanja događaja iz NOB-a nije uzimao jer je to radio puna srca, odajući poštu senama saboraca i prijatelja kojima se sada i sam pridružio.

Zdenko je za sebe govorio da je po rođenju Hrvat, a po opredeljenju Jugosloven. Njegova su politička i ideološka shvatanja nesumnjivo bila duboko marksistička, no nikada nije bio kruti dogmata i uvek je pokušavao da pronađe nešto što bi razumeo kod svakoga. Koristeći dijalektički materijalizam precizno poput hiruškog noža, zadržao je preciznost, dubinu i izuzetan kvalitet kod analiza kompleksnih socijalih, političkih i geopolitičkih procesa, bili oni aktuelni ili iz prošlosti.  U intervjuu Slobodnoj Dalmaciji od 21.septembra 2019, na pitanje novinara da li je to marksistička ideologija, Zdenko kratko odgovara: ,,A koja druga?”. U svakom narodu je našao nešto što može da ceni jer je svet posmatrao kao prelepu tapiseriju različitih boja, razumeći koliko vrede njene različitosti u bogatstvu. U svakom narodu bivše Jugoslavije video je nešto vredno poštovanja. Kod Srba, tu je prepoznavao državotvornost i slobodoljubivi antiimperijalizam. Shvatao je da je jedini način da se organska međuzavisnost balkanskih naroda zadrži funkcionalnom u svačijem interesu međunacionalno uvažavanje i saradnja.  Sputinjiku je rekao:

,,Ova današnja politika… Pa evo i kod nas ima ljudi koji osporavaju naš pokret i u Srbiji, doduše i u Jugoslaviji. Evo vidite šta se dešava u Hrvatskoj, pojava ustašluka i tako dalje. Zna se ko su oni bili, to je bila fašistička NDH-zija. Primenjivala je fašističke zakone Nemačke, a specifični zakoni Ante Pavelića su bili u odnosu na Srbe, dakle, da to bude čista Hrvatska. To je besmislica, jer nijedna zemlja nije čista, uvek postoje manjine i drugi narodi, što je i normalno. Prema tome, oni žele da taj svoj zao fašistički pristup stvarima iz Drugog svetskog rata dovedu u pobednički status, tako da u Hrvatskoj imamo želju hrvatskog naroda za samostalnu državu, što je besmislica.”

Poslednje godine proveo je radeći na očuvanju oslobodilačke i pobedničke tradicije Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Zbog urođenog šarma i legendarne reputacije, ali i blage ličnosti, bio je jedna od najpoštovanijih živih balkanskih figura iz Drugog svetskog rata, uvažavan svuda, a njegov odlazak oplakali su i u Srbiji i u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i Makedoniji, u Sloveniji i u Bosni i Hercegovini.  Žalim što je doživeo skrnavljenje Grobnice narodnih heroja i Večne vatre u Beogradu jer ga je i jedno i drugo potreslo. Mora da je bilo teško videti takav primitivizam ekstremističkih neonacista znajući koliko su mnogo bolji ljudi od njih žrtvovali za slobodu naroda i Otadžbine, za građenje jednog humanijeg i jednakijeg sveta.

Koliko je Zdenko bio velika ličnost govori i poštovanje koje je dobio od najkrupnijih figura svetske politike.  Prilikom svoje poslednje posete Beogradu, kada je upaljena Večna vatra, Lavrov mu je iskazao poštovanje. Kada je održana svečana akademije povodom 75. godine oslobođenja Beograda, Zdenko Duplančić je stajao između Predsednika Republike Srbije i patrijarha Srpske pravoslavne crkve i govorio uz premijera Ruske Federacije Medevedva. Prijateljstvo sa Rusima rođeno iz zajedničke borbe protiv nacizma i službovanja u Moskvi ostalo je živo do poslednjeg dana, a Zdenko je uživao i u razgovorima sa veteranima Crvene armije uvek kada bi mu se za to ukazala prilika.

No, uprkos jednom izuzetno proživljenom dinamičnom životu, Zdenko Duplančić nikada nije bio sujetan. Nalazio je vreme za svakog i imao je jedinstvenu moć da u svakome pronađe nešto što bi mogao da ceni. Ta prosta i karakteristična pristupačnost ga je još više uzdizala. Bio je blag i gotovo univerzalno voljen, poštovan u svojoj sredini i među različitim narodima, ali i vrlo prodoran i beskrajno pronicljiv. Do poslednjeg dana je ostao pedantan i precizan, kakav je bio čitavog života. Njegova karakteristika opisuje kako „pokazuje inicijativu i kreativnost kod svih poverenih mu poslova i zadataka, primernu tačnost i pedantnost kod njihove realizacije i veliki ugled u svojoj sredini gde se njegova reč reč uvažava i poštuje.“ O kakvom je čoveku reč, govori i Orden za hrabrost, Orden jugoslovenske zvezde na ogrlici, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden narodne armije sa zlatnom zvezdom, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i nebrojano drugo ordenje koje je nosio ponosito, kako i dolikuje časnom čoveku. No, nijedan od njih ne može da zarobi Zdenkovu veličinu ličnosti, koja je činila čast tim ordenima noseći ih bar onoliko koliko su ordeni činili čast njoj.

Do samog kraja živeo je dostojno Titovog partizana. Neka mu je laka zemlja jugoslovenska!

Iza njega ostaje časno sećanje i moralna uspomena koja obavezuje. Zdenko je govorio da fašizam jeste vojnički potučen, ali da je ideja ostala. Naša obaveza u njegovu čast jeste da se protiv te ideje borimo do poslednje kapi krvi i da čuvamo sećanje na generaciju divova i oslobodilaca, kojoj je Zdenko pripadao. Zdenko nije bio čovek patetike i više od suza bi cenio posvećenost onim idejama kojima je i on dao svoj život. Tako ćemo se najbolje odužiti borbi Zdenka Duplančića i njegovih drugova, sa kojima sada spava u miru večne slave.

Neka mu je večna slava i neka mu smrt podari mirni san koji je on svojom puškom omogućio svima od Vardara pa do Triglava.

 

Bojan Dragićević