U razgovoru sa jednom od naših najpoznatijih koloraturnih sopranistkinja stičemo, barem delimično, uvid u profesionalni, a donekle i privatni život ove ozbiljne umetnice sa bogatom i zadivljujućom karijerom. Teuta Asllani za Princip.Info

 

 

Poreklo,porodica, odrastanje, muzičko vaspitanje

Odrasla sam u umetničkoj, srećnoj  (koliko je to moguće u ovo ’ludo’ doba)  i  ’mešovitoj’ porodici  (majka Srpkinja, otac Albanac),  te smo i brat i ja od oba naroda dobili najbolje!  Šalu na stranu,  zaista osećam da je moje poreklo i detinjstvo u mnogo čemu determinisalo moj sadašnji životni pravac. Detinjstvo sam provela u svakodnevnom kućnom muziciranju sa bratom i roditeljima, i sada kada se setim toga, uhvati me neka nostalgija i poželim da se vratim momentalno u to vreme kada smo brat i ja pevali i igrali, tata svirao frule, obične i dvojnice, pa ćefteliju (albanski narodni instrument), a mama mandolinu. Kao da smo svakodnevno živeli nekakav mjuzikl  ili, pre će biti, muzički performans.  Kada se svemu tome doda i to da mi je otac akademski slikar, a majka defektolog, te da smo i brat i ja u tom najranijem periodu, doba pre i tokom osnovne škole, išli svakodnevno pored osnovne škole i na hor, može se zamisliti naše kolektivno umetničko ludilo u kući, a majka je tada bila, a i sada je – naš glas razuma.

 Iz perioda ranog detinjstva u sećanju mi je ostala urezana jedna situacija koja se ponavljala: vrlo često smo brat i ja bili najmlađi, ili jedina deca, na raznim otvaranjima izložbi, Festu dokumentarnog filma (koji je tada proživljavao svoje zlatno doba),  na raznim koncertima klasične muzike, i sećam se da nam ponekad to sve i nije bilo toliko zabavno, i neretko se dešavalo da zaspimo usred neke projekcije u sali ili koncerta.   Ali, kada se sad osvrnem na to prohujalo doba, osećam samo veliku zahvalnost prema roditeljima, koji su očigledno, vrlo verovatno nesvesno  a opet vrlo pametno, imali jasnu viziju u kakve ljude žele da Arion i ja izrastemo.  Često se osvrćem na taj životni period, pogotovo što sam sada, radeći kao vokalni pedagog sa decom, u prilici da vidim i osetim koliko su deca svih uzrasta uskraćena za sve to što sam ja imala u izobilju, ponekad i više nego što mi je bilo potrebno, a poenta je da je svima, pa tako i deci – za normalan razvoj umetnost neophodna. Dakle, prve, nespretne a ipak profesionalne muzičke korake, napravila sam zahvaljujući jednoj divnoj i predivnoj baki, Boriki Čavdarević, dirigentici dečijeg hora „Poletarci“, koja je u svojoj 84–oj godini bila pre dve nedelje na koncertu mog tango kvarteta „Libercuatro“ na Kolarcu i beskrajno me obradovala!   Sada, kada sa ovolike vremenske distance razmišljam o mojim počecima, nisam sigurna da bih se bavila muzikom da nije bilo nje da me odmalena uvede u svet muzike.  Mada…  život uvek nekako nađe pravo vreme i put da vas navede da se bavite upravo time za šta ste predodređeni.

 Školovanje i odricanja

          Ozbiljno muzičko sazrevanje došlo je u pubertetu, sa učenjem najpre flaute, a potom i solo-pevanja.  To sve se dešavalo u jednoj kultnoj beogradskoj, pardon – (neka mi oproste Zemunci ! ) u zemunskoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović“.  To je škola iz koje su potekli Stefan Milenković, Marko Josifovski, Sanja i Lidija Bizjak i trenutno najpoznatiji klasični muzičar sa ovih prostora – Nemanja Radulović !   Da se ne stekne pogrešan utisak:  ne upoređujem sebe s njima, već sam samo srećna i zahvalna što sam imala priliku da polovinu svog životnog veka provedem u takvom okruženju, uz divne profesore.  A to su bili, najpre moj profa flaute – Rale,  Rastislav Menđan, a potom nakon srednjoškolske diplome iz flaute krećem u  ’Sedmicu’ – učionicu u kojoj sam provela narednih 6 godina života, ali bukvalno, pošto sam svakodnevno,  nakon mojih časova pevanja, ostajala da sedim i slušam časove mojih kolega iz klase, što je u tom periodu možda bilo i korisnije od pevanja samo na sopstvenom času.

A najlepše od svega je što sam i dan danas u kontaktu sa Cecom i Raletom, oni su moji prvi muzički učitelji, a sada prijatelji, i vrlo mi znači svaka njihova pohvala i pokuda  (ovo drugo je, na sreću, u zanemarljivom broju J ).

 Period studiranja na Fakultetu muzičke umetnosti  je period u kome sam se konstantno preispitivala da li sam ja zaista za ovo, ili da batalim muziku i upišem kurs za kozmetičara ili daktilografa!  :-/   Verujem da svako prođe taj ranjiv period studiranja, vreme kada niste sigurni da li ste napravili pravi izbor ili ste neizlečivo pogrešili.  Nekad je dovoljna samo jedna pogrešna reč, nezgrapno izgovorena u potpuno nesrećnom tajmingu, pa da vam se čitav svet preokrene.  Ipak, na sreću, nekako sam uspela da se izvučem iz te krize (’muzičkog ’) identiteta.

Zahvalna sam profesorkama od kojih sam upijala sve tajne pevačkog zanata u tom periodu, a to su:  naša pokojna Primadona – Gordana Jevtović -Minov,  Višnja Pavlović-Drakulić i Ljudmila Gross-Marić.   Profesorka Ljudmila je specijalno bitna za moj muzički razvoj pošto sam na njenu inicijativu dobila punu stipendiju beogradskog FMU-a  za pohađanje letnje Barokne akademije  „Austria Barock Akademie“  u Gmundenu,  u Austriji, leta 2008.godine.

U pitanju je bio intenzivan letnji masterklas, sa vrhunskim profesorima i umetnicima svetskog renomea:  Madam Ute von Garczinsky, Jennifer Smith, Lydia Vierlinger, Kai Wessel.   Boravak tamo ličio je na jednu sređenu i organizovanu vojnu jedinicu, sa buđenjem u pola 7 (gde se prvih 20 minuta pitam ko sam i što sam),  zatim sledi doručak u 8, i nakon toga vežbanje i časovi satima, do ručka, pa opet vežbanje i tako sve ukrug…  Odlična životna lekcija za mlade muzičare!

Koliko je raritetno koloraturno pevanje? Da li je istina da koloraturni soprani imaju kraće karijere zbog  konstantog pevanja nebesko visokih nota?

           Da bih pričala o koloraturama, najpre da objasnim šta je to sopran.  Ukratko:  sopran je najviši ženski glas (od italijanskog  ’sopra’ = iznad)  kod koga u najvišem registru vibrira temena kost a pevač oseća ton koji ide u glavu iliti tzv. ’kopf-ton’  tj.ton glave.   E sad… postoje razne vrste soprana:  koloraturni, lirski, spinto, dramski.  Sam termin ’koloraturni ’ potiče od latinske reči  ’colorare ’ što znači bojiti, farbati , a pod tim se podrazumevaju soprani koji zvuče veoma lako, svetlo i pokretljivo, a pevaju ekstremno visoke tonove i  brze pasaže.  Međutim, ponekad je teško razgraničiti lirske i koloraturne soprane, zbog toga što su i lirski soprani laki i svetli, ali sa nešto manje pokretljivosti od koloraturnih glasova, i vrlo često se i jedni i drugi oprobavaju u identičnim ulogama.

 Koloraturni glasovi nisu raritet, iz razloga što je inače sopran kao takav – najučestaliji ženski glas, te se može reći da je koloraturni sopran česta pojava u ženskih glasova, međutim – velika je filozofija zadržati koloraturnu boju glasa do kraja života i karijere.  S obzirom da je to najtananiji i najproblematičniji  glas za ’održavanje’,  potrebno je veliko odricanje i žrtva tokom svakodnevne životne rutine kako bi koloratura ostala to – svetla, lagana, pokretljiva i živahna.  Naš glas vremenom stari, kao i mi, otežava i grubi, a može se reći da se po glasu često može naslutiti koliko neko ima godina, te je velika umetnost sačuvati ovu boju glasa što duže.

 Što se tiče kraćih karijera koloratura… Usled trenutne hiper produkcije operskih pevača koji lagano postaju nalik mega pop-starovima, kao i popularizacije vrhunske umetnosti u svrhu ekstremne zarade, pevači često pribegavaju očajničkim merama, pa prihvataju uloge i angažmane koji  im glasovno i interpretativno ne odgovaraju u potpunosti  i time obezbeđuju sebi kratkotrajnu slavu na pozornici, dok istovremeno svom glasu, što je njihov najveći ’kapital’ – nanose veliku štetu.   A što se tiče konstantog pevanja nebesko visokih nota…  hm…ja bih rekla da su koloraturni soprani zbog toga bliži nebu, zar ne?

      Nastupala si u Mocartovim operama “Don Đovani” i “Figarova ženidba”, kakve su kritike?

      Ne mogu reći da su to bile baš prave profesionalne produkcije koje su igrane i igrane tokom par sezona.  U pitanju su bile redukovane verzije Mocartovih opera, koje sam zajedno sa divnim kolegama sa godine radila na predmetima Gluma i Operski studio tokom studiranja.  To su bile naše ispitne predstave – ’one time event’.  Imali smo urađene kostime, stilizovanu scenografiju, koreografiju, suflera, inspicijenta… To je bilo dragoceno iskustvo u kome smo zavirili u svet  ’dasaka koje život znače’, naučili kako se priprema predstava i  rečnik pozorišta.  Svima nama tada je to neizmerno značilo za naš dalji muzički i profesionalni razvitak.  Meni  je na primer, to bila smernica u potpuno suprotnom pravcu  – da shvatim da me u tom momentu više privlači eksperimentisanje u brojnim i drugačijim muzičkim pravcima, sa malo opuštenijim pristupom muzici i publici.

      Osnivač si nekolicine ansambala poput “Duo Grazioso” i “Eho”, no verujem da te najveći deo javnosti zna kao solistkinju world-music benda “Hazari”.  Koliko je još aktuelna ta priča?

        „Hazari“ su jedna divna muzička priča u kojoj sam bila 10 godina, od 1998 – 2008.godine.  Auuu, sada kad ovo ovako kažem, zvuči mi kao da imam bar pedeset godina!   Provesti bilo gde deset godina svakako je veliki staž, i to vas neumitno obeleži za čitav život, ostavi neki neizbrisiv pečat na vama. U ovom slučaju to je bilo jedno lepo životno i muzičko iskustvo, i možda nekako najviše odredilo moju dalju profesionalnu muzičku putanju.  Kvintet od petoro muzičara, predvođeni gitaristom, kompozitorom i idejnim vođom benda – Dragomirom Milenkovićem Yogom, je stvaralo muziku kompletno različitu od svega što se tada, a i sada, svira i može čuti kod nas :  World – Music, Etno Jazz, Balkan Ethno Jazz, Etno-Pop zajednica… sve su to nazivi koji su korišćeni za opis toga što smo tada radili.

Nastupali smo na Jazz i world-music festivalima širom Balkana, na Ohridu, u Mostaru, u Zelenkovcu u Bosni, Rumuniji, Bugarskoj, a imala sam sreće i da triput učestvujem na Nishville-u.   Sa „Hazarima“ sam prvi put kročila u studio, snimila tri CD izdanja i nakon toga se zaljubila u studijski rad.

Diskografska izdanja koja sam tada ostvarila su: „Knjiga proroka Enoha“ (2002), „Svetlucanje kroz san“ (2004) i „Hazari Best Of –Svelucanje kroz san “  (2008. PGP -RTS).  Često viđam razne nove kompilacije sa tadašnjim mojim snimljenim materijalima, objavljuju se i sada, naročito u okviru diskografske kuće WMAS Records.

 Moja  hazarska priča  završila se lepo i prijateljski, kako je i počela.  Jednostavno se u nekom životnom dobu dese prirodno neke prekretnice u životu, kada morate da izvagate iskreno i da se molite da je vaga ispravna.  Ipak, najlepše od svega je što sam muzicirajući u „Hazarima“ tokom niza godina upoznala neke divne ljude i još bolje muzičare, a s nekima od njih ostvarila iskrena prijateljstva, među kojima je i violinista i graditelj violina Filip Krumes, dobitnik nagrade ’Vojin Mališa Draškoci ’ za 2013-tu, za izuzetne zasluge i popularizaciju world-music pravca u Srbiji.  Filip je i sada neko čiji profesionalni sud uvažavam i uvek mu se obraćam kada sam u nekoj  ’muzičkoj dilemi’.

  Libercuatro je totalno druga priča?

          „Libercuatro“ iliti u slobodnom prevodu „Slobodna četvorka“ jeste drugačija priča u odnosu na sve prethodno, mada je zapravo pravi izraz (da se izrazim u duhu novog  ’elektronskog’ doba ) –

upgrade-ovana verzija svega prethodnog.  Jako dugo vremena sam istraživala, pretraživala, kopala, izmaštavala, tražila se u raznim muzičkim pravcima i mogu reći sasvim sigurno da sam najzad našla nešto u čemu sebe u potpunosti prepoznajem.  „Libercuatro“ je sublimacija čitavog dosadašnjeg mog muzičkog života.  Kvartet u kojem su pored mene višestruko nagrađivani akademski muzičari prisutni na muzičkoj sceni Srbije dugi niz godina – pijanistkinja i idejni tvorac kvarteta Ksenija Ristić, violinista Uroš Kovandžić i akordeonista Vladimir Perić,  je razrada tango priče koju nas četvoro zajedno gradimo i razrađujemo.

 Mogu reći da smo izašli iz nešto strožih okvira tradicionalnog tanga i trudimo se da celu tu priču malo ’olabavimo’ ali u pozitivnom smislu.  Muzika kvarteta “Libercuatro”  je koloritna fuzija tradicionalnog tanga sa elementima džeza, klasične muzike, baroknog stila i teatra.  Trudimo se da što više uključimo i publiku u naše koncerte, te često izvodimo i tango klasike iz remek – dela svetske kinematografije, a ljudi super reaguju na to, ipak je većina ljudi zaljubljeno u film, što nama u ovom slučaju odgovara, pošto smo i mi zaluđenici za kinematografiju!  J   Na neku našu dosetku publika uvek odlično reaguje, ja nešto pitam, oni mi odgovore ako znaju, a ako ne znaju, dam im odgovor i tako se stvara blistava zajednička energetska aura.   Naša ideja vodilja je ekspanzija interesovanja kod širokog auditorijuma za tango muziku i kulturu koja je uvrštena na Unesco-vu listu kulturnog nasleđa, a na našim prostorima laganim koracima kreće u širu popularizaciju.  Tango je svetska subkultura koja dekadama pleni pažnju širom zemaljske kugle, muzičko – ljubavna poetika, ljubavna filozofija, putovanje u novi, misteriozni svet, ljubav i smrt istovremeno.  Najsuprotnije emocije se prepliću u tangu i zbog toga je toliko čaroban i opojan.

Moram priznati da me je tango oborio s nogu!   Muzika u kojoj se prepliće noć i dan, strast i tama, specifične muzičke fraze i zavodljiv ritam koji vas obuzme već nakon par taktova.   A još kada se na muziku nadovežu plesači –

tada nastaje magija.  Za mene kao muzičara vrlo je bitno da muzička fraza poseduje određenu dubinu muzičke misli,

da ima određenu logiku i zakonitosti, formu, zahtevne vokalne fraze koje su mi inspiracija da ih što brže savladam, a posebna draž u svemu tome je  što imate slobodu da nešto menjate, dodajete, oduzimate.  Nije strogo kao u klasičnoj muzici.  Postoje zakonitosti, ali neće biti ništa strašno ako odjednom zamisliš da nešto hoćeš drugačije da odsviraš, otpevaš ili odigraš.  Odlično, još bolje.  Ceni se i poštuje sloboda.  A što se tiče tog momenta izmene već napisanih i komponovanih pesama, tu dolazi Ksenija koja vrlo vešto menja partiture i prekraja aranžmane prema našim afinitetima i stilovima, ali u skladu sa osnovnim postulatima tanga.

   Radiš i kao profesor solo – pevanja u muzičkoj školi, i kao muzički pedagog u drugoj, koliko vremena uopšte imaš za sebe?  

Znam da će zvučati izanđalo, ali kada radiš posao koji voliš, zapravo i ne radiš!  Čula sam to nekada davno i veoma mi se dopalo.  Klinci su super!  Imam sreću da radim sa uzrastom od 13 do 20 godina; oni su zlatni mali ljudi kojima samo treba pravi vodič da bi znali kuda da krenu. Ostalo znaju sami, sposobni su i pametni, samo im treba neko ko će

ih izvesti iz magle a ostalo će sami.   Vreme za sebe uvek nađem.  Uostalom :  vreme koje provodim sa decom je takođe vreme za mene, jer iz tog vremena provedenog sa njima, puno učim o sebi, stalno saznajem nešto novo.

   Sledeći nastupi.

Uh, biće dosta muzike, na sreću!  „Slobodnu četvorku“  i mene čeka bujna koncertna sezona:   letnji festival u Beogradu, Svetski dan muzike, u julu imamo zakazane Jazz festivale u Bosni i Srbiji, a već imamo i potvrđene termine za inostranstvo za 2015. godinu – Pariz i London.