Postoji li život nakon smrti? Robert Lanza, profesor Medicinskog fakulteta „Wake Forest“ u Severnoj Karolini, tvrdi da se odgovor na pitanje koje zaokuplja filozofe, naučnike i vernike krije u kvantnoj fizici, odnosno teoriji biocentrizma.

 

Šta je biocentrizam?

Da bi se objasnilo značenje biocentrizma, moramo se pozvati na antropički princip koji je veoma bitan u kosmologiji i filozofiji nauke. On ima različite formulacije ali ga za ovu priliku možemo formulisati kao „mi postojimo zbog odgovarajućih uslova koje nam je Univerzum omogućio“.

Zašto osmatrane vrednosti fizičkih parametara imaju vrednosti koje imaju?

Da su vrednosti parametara drugačije, mi kao posmatrači ne bi postojali tako da njihovu vrednost ne bi imao ko da osmotri. Moderni fizičari su formulisali antropički princip tako da egzistencija Univerzuma zavisi od posmatrača. Dakle, Univerzum ne bi postojao da nema svesnih bića, nas koji ga opažamo.

Prema rečima profesora Lanze, dokaz o tome da život nakon smrti zaista postoji sadržan je u ideji da je predstava o smrti samo fragment naše svesti. On objašnjava da predstava o smrti kakvu poznajemo “ne može da postoji u realnom smislu”, da smo tokom dugog vremena naučeni da prihvatimo “ideju o umiranju”, ali da ona postoji samo u našim umovima.

“Svet postoji samo zbog svesti pojedinca o njemu. Život i biologija su od ključnog značaja za stvarnost, koja zauzvrat stvara svet. Svet, međutim, ne stvara život. To važi i za vreme i prostor, koji su samo “oruđe uma””, tvrdi ovaj naučnik.

Kvantna mehanika

Da bi dokazao da način na koji opažamo česticu može da utiče na njeno ponašanje, Lanza se služi kvantnom mehanikom. Naime, po načelu određenosti, tačan položaj i brzina čestice se ne može utvrditi, već je položaj čestice opisan talasnom funkcijom koja predstavlja distribuciju verovatnoće da će se čestica naći na tačno određenom mestu. Međutim, kada izvršimo osmatranje, dolazi do kolapsa talasne funkcije i čestica je opažena na tačno jednom mestu iako nismo u stanju da izmerimo njenu brzinu. Ovo se dešava i kod makroskopskih objekata.

Fizičar Džon Viler je ovaj princip nazvao „participacionim antropičkim principom“, što je veoma blisko sa filozofijom irskog filozofa Džordža Barklija, koji je tvrdio da stvari materijalne prirode postoje sve dok ih mi opažamo, što odgovara modernim rezultatima gde je svest odgovorna za kolaps talasne funkcije. Na primedbu: šta je sa objektima koje trenutno ne opažamo, Barkli je odgovorio da „Bog osmatra sve stvari“. Ovo bi značilo da vreme i prostor nisu realiteti po sebi već ih mi projektujemo i na taj način „stvaramo svet“. Tako su i po filozofiji Emanuela Kanta vreme i prostor samo unutrašnje forme čulnog opažanja i ne postoje same po sebi.

Kvantna mehanika interpretira da ne postoji kolaps talasne funkcije, već se u trenutku kada osmatrač osmotri objekat, sve njegove mogućnosti aktualizuju ali u paralelnim svetovima. Tako, kada umremo, naše telo prestaje da postoji, ali svest odlazi u drugi univerzum. Kvantno-mehanička teorija o mnoštvu svetova potvrđuje da postoji multiverzum, što dokazuje eksperiment sa duplim prorezom.

Po ponašanju ispaljenog fotona kada su oba proreza otvorena, dobijamo interferencijsku sliku kao da su prošla dva fotona. A ukoliko zatvorimo jedan prorez on će se i dalje ponašati kao da ima svog nevidljivog parnjaka tako da opet imamo istu sliku. Po teoriji mnoštva svetova foton je interferirao sa fotonom u drugom univerzumu.

Još jedan eksperiment pokazuje da učesnik u eksperimentu može retroaktivno da menja ishod eksperimenta. Čestica koja prolazi kroz razdvajač vazduha će se ponašati na određeni način i to njeno ponašanje je zabeleženo u prošlosti. Sada, u ovom trenutku, bez obzira koja je vremenska distanca u pitanju, vršilac eksperimenta može regulacijom prekidača promeniti ponašanje čestice u prošlosti. To potvrđuje da vreme ne postoji van naše egzistencije. Postoji samo duh, odnosno energija od 20 vati, koja je rešila da utiče na prošlost.

Iluzija vremena

„Postoji više univerzuma koji egzistiraju istovremeno, i sve što bi uopšte moglo da se desi, dešava se u bilo kom od njih. Smrt ne postoji u stvarnom smislu u ovim scenarijima. Iako su pojedinačna tela predodređena da se samounište, osećanje života (pitanje: ko sam ja?) je samo fontana energije od 20 vati koja se javlja u mozgu.“ – kaže Robert Lanza

On tvrdi da se sve ovo može jednostavnije objasniti pomoću boja – mi nebo možda doživljavamo kao plavo, ali kada bi ćelije našeg mozga bile izmenjene tako da nam nebo izgleda zeleno, postavlja se pitanje “da li je nebo zaista bilo plavo ili smo ga mi samo tako doživljavali”.

„Ne možete sve da vidite kroz kosti koje obavijaju vaš mozak. Sve što vidite i doživljavate je vir informacija koje se dešavaju u vašem umu. Vreme i prostor su samo alatke za sklapanje celine“.

 

Robert Lanza je doktor, naučnik, specijalista za izučavanje matičnih ćelija, i profesor na Institutu za Regenerativnu Medicinu na „Wake Forest“ univerzitetu u Severnoj Karolini