Nakon vojne agresija Vašingtona na Karakas 3. januara, a zatim i diskutabilnog približavanja Karakasu, korporativni mediji sugerišu da je došlo do značajne promene u politici prema Venecueli – nagoveštavajući olakšanje za zemlju koja je decenijama izložena ekonomskom pritisku.

Međutim, daleko od toga da je režim sankcija ukinut – Sjedinjene Države su samo prilagodile način njegove primene kroz različite dozvole, dok je sama suština tih mera ostala netaknuta.

Reuters je izvestio da je „SAD ukinuo deo sankcija Venecueli“, a zatim i da su one dodatno „ublažene“. I NBC News i ABC News govorili su o „ublažavanju sankcija“, dok je Financial Times pisao da Vašington „relaksira sankcije“. Reuters je kasnije naveo da SAD „odustaje od mnogih sankcija“, a Los Angeles Times pomenuo „ciljano olakšanje“. Organizacija WOLA čak govori o „velikom ublažavanju sankcija“.

Nijedna sankcija zapravo nije ukinuta

U stvarnosti, nema dokaza da su izvršne uredbe povučene, da su ukinuta pravna ovlašćenja za sankcije protiv Venecuele, niti da je režim sankcija formalno obustavljen ili okončan.

Na sastanku održanom 21. februara u Venecueli, kojem sam prisustvovao, zamenik ministra za borbu protiv blokade Vilijam Kastiljo opisao je sankcije kao „politiku istrebljenja“. Te mere – koje je nazvao „najokrutnijom agresijom protiv našeg naroda“ – obnovljene su dan ranije od strane Trampa.

Da bi to učinio, morao je ponovo da potvrdi tvrdnju koju je još 2015. izneo Barak Obama – da Venecuela predstavlja „izuzetnu pretnju“ po nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država.

Kastiljo navodi da su Sjedinjene Države uvele 1.087 mera – a još 916 dolazi od njihovog „odjeka“ – Evropske unije. Ove jednostrane prinudne mere imaju razarajući efekat na podršku vladi među stanovništvom, što i jeste njihova svrha, oblik kolektivnog kažnjavanja koji je, prema međunarodnom pravu, nezakonit.

Još 2023. godine, Kastiljo je opisao ekonomsku agresiju Vašingtona kao način da se Venecuela uništi bez potrebe za vojnom invazijom. Otpor Bolivarske revolucije, uključujući i pozitivan rast BDP-a uprkos pritisku, ukazuje na to zašto su SAD smatrale da je potrebno dodatno zaoštravanje, uključujući vojni upad 3. januara, u kojem je ubijeno više od 100 ljudi i otet zakoniti šef države zajedno sa svojom suprugom.

Kako Kastiljo kaže, SAD su prešle iz „rata bez baruta… protiv civilnog stanovništva“ u stvarni rat. Koliko god bila ozbiljna direktna vojna agresija SAD, uključujući 157 ubijenih od prošlog septembra u navodnim operacijama presretanja droge na Karibima i u istočnom Pacifiku, broj žrtava izazvan ekonomskim merama prinude daleko je veći.

Bivši specijalni izvestilac UN-a Alfred de Zajas procenio je da su sankcije izazvale više od 100.000 dodatnih smrti.

Postoji čak i svojevrsni „priručnik“ za primenu sankcija, koji objašnjava kako naneti „bol“ civilnom stanovništvu radi „maksimalnog efekta“. Autor knjige “The Art of Sanctions” je Ričard Nefju, bivši visoki zvaničnik Stejt departmenta u administraciji Džoa Bajdena, koji je bio zadužen za sprovođenje takvih politika.

Licence naspram sankcija

Ono što se u praksi dogodilo jeste mnogo ograničeniji oblik „olakšanja“ unutar postojećeg režima sankcija. Kancelarija za kontrolu strane imovine američkog Ministarstva finansija – OFAC – izdala je opšte licence koje dozvoljavaju određene transakcije – pre svega u vezi sa venecuelanskim državnim naftnim sektorom (PDVSA) i sektorom zlata (Minerven).

OFAC licence prave ograničene izuzetke – koji prvenstveno pogoduju američkim i drugim stranim kompanijama, ne nužno i narodu Venecuele. One dozvoljavaju aktivnosti koje bi inače bile zabranjene po američkom zakonu, iako su takve aktivnosti dozvoljene po međunarodnom pravu. Uz to, prate ih uslovi, ograničenja i obaveze izveštavanja, i mogu biti povučene u bilo kom trenutku.

U praksi – sankcije ostaju na snazi – ali su neke transakcije privremeno dozvoljene pod strogim pravilima licenciranja. Reč je o hibridnom sistemu, u kome formalne sankcije i operativne licence postoje paralelno, omogućavajući ograničen protok ekonomske aktivnosti.

Ovakav aranžman – kombinacija sankcija i licenci – omogućava američkim i drugim stranim kompanijama da ostvaruju profit unutar sistema prinude. Pod punim sankcijama stanovništvo najviše trpi, dok su kompanije uglavnom isključene. U ovom modelu kontrola ostaje, ali se istovremeno ostvaruje i zarada.

Međutim, većina stranih investitora okleva da donese ozbiljne investicione odluke u uslovima neizvesnosti, posebno imajući u vidu nepredvidivost politike Donalda Trampa. Privremena licenca ne pruža sigurnost koja je kompanijama potrebna.

Obnova venecuelanske naftne industrije zahtevala bi ogromna ulaganja, ali su takve investicije malo verovatne dok god su sankcije na snazi – bez obzira na postojanje licenci.

Medijsko uokviravanje i prebacivanje krivice

U međuvremenu, predsednik Venecuele Nikolas Maduro i „prva borkinja“ Silija Flores nalaze se u zatvoru u Njujorku, prema izveštajima, u samici.

Kada je reč o događajima od 3. januara, korporativni mediji uglavnom koriste blage izraze poput „pad“, „uklanjanje“ ili „svrgavanje“, umesto direktnijih termina kao što su „otmica“ ili „kidnapovanje“. Čak i kada se postavlja pitanje zakonitosti ovog očigledno nezakonitog čina rata, bilo u medijima ili među demokratama, rasprava se uglavnom svodi na to da li je predsedniku Trampu bilo potrebno odobrenje Kongresa.

Slično tome, primena međunarodnog prava u vezi sa nezakonitošću jednostranih prinudnih mera gotovo da je odsutna iz medijskog izveštavanja. Kada se pravna pitanja i pojave, ona se uglavnom bave tehničkim aspektima, poput upravljanja fondovima pod kontrolom SAD, a ne time da li same sankcije krše međunarodno pravo.

Kada mediji izražavaju zabrinutost zbog restrikcija koje nameće Vašington, često se navodi da bi njihovo ublažavanje „nagradilo Madurove lojaliste“. I dok se teška situacija naroda Venecuele ponekad priznaje, krivica se uglavnom pripisuje korupciji i lošem ekonomskom upravljanju, uz vrlo malo ili nimalo kritike na račun sankcija.

Bivši profesor političkih nauka na Univerzitetu Orijente, Stiv Elner, ističe da korupcija i loše upravljanje zaista postoje, ali da je presudan faktor ipak režim sankcija. Blokada je posebno ciljala naftnu industriju Venecuele – koja je u jednom trenutku činila gotovo sav devizni prihod zemlje, čime je država praktično izbačena iz regularnih dolarskih tokova i primorana da preživljava kroz crno tržište.

Ono što Alfred de Zajas naziva „industrijom ljudskih prava“ takođe pokazuje zgodnu slepu tačku kada je reč o sankcijama. Na primer, organizacija WOLA zagovara „rešavanje složene humanitarne krize“ – ali se istovremeno snažno protivi ukidanju sankcija za stanovništvo – jer te mere predstavljaju efikasan instrument „pritiska“ na vlast.

Bivši saradnik WOLA-e, Dejvid Smild, fokusiran je na „obnovu“ demokratije po američkom modelu, kroz pritisak na „režim“. On tvrdi da „demokratska tranzicija u Venecueli zahteva podršku međunarodnih organizacija“.

Nasuprot tome, vršiteljka dužnosti predsednika Delsi Rodrigez smatra da je okončanje mešanja stranih aktera u unutrašnje poslove Venecuele preduslov za kredibilne izbore. Posebno insistira da američka „blokada i sankcije protiv Venecuele moraju prestati“.

Dok su sankcije i dalje na snazi – Sjedinjene Države ostaju najveća prepreka za slobodne i fer izbore u Venecueli.

Autor Rodžer Haris
Originalni tekst “Venezuela: Easing the narrative, not the sanctions”

Prevod Princip Info