Kako bi sopstvene interese prodala kao opšte, vladajuća klasa kontroliše ideološke aparate poput javnih ustanova, crkava, vojske ili škola. Najvažniji od tih aparata – korporativni mediji – tema su knjige Izmišljanje stvarnosti. U njoj, Majkl Parenti pokazuje kako mediji, oblikujući javne diskurse, provode i sprovode moć svojih vlasnika i oglašivača. To čine selektivnom upotrebom informacija, prećutkivanjem ili izostavljanjem činjenica pa čak i svesnim plasiranjem lažu, konstruišući stvarnost bezbednu za akumulaciju kapitala.

Možemo li verovati medijima, ako im je cilj profit kao i svakoj drugoj korporaciji? Ako je većina akcija američkih TV mreža poput ABC, CBS i NBC u portfoliju banaka kao što su Chace Manhattan, Citbank ili Bank of America? Ako su posredstvom upravnih, nadzornih i drugih odbora povezane sa divovskim kompanijama u oblasti fosilnih goriva, telekomunikacija, agrobiznisa i naoružanja? Tamo gde je masa kapitala najveća, najveća je i njegova koncentracija: u Sjedinjenim Državama.

Nije ni čudo što je tamo napisana danas već klasična kritika medija Izmišljanje stvarnosti. Njen autor, nedavno preminuli Majkl Parenti, bio je politikolog, predavač i nagrađivani antiratni aktivista. Široj domaćoj javnosti postao je poznat po knjizi Ubiti naciju: napad na Jugoslaviju (2000) u kojoj je tvrdio da se NATO agresija nije ticala demokratije već uspostavljanja američke hegemonije na Balkanu. Upravo se hegemonijom i bavi u knjizi Izmišljanje stvarnosti čije je srpsko izdanje, po prevodu Sandre Čolaković i Marije Filipović, objavio „Balans knjige”.

Tema Izmišljanja stvarnosti je uloga korporativnih medija u održavanju stvarnosti bezbedne za akumulaciju kapitala. To održavanje ne može biti isključivo prisilno, što Parentija smešta u gramšijevsku tradiciju pristupa kulturnoj hegemoniji, u kojoj vlast uvek počiva na kombinaciji sile i pristanka. Ipak, kulturna hegemonija jedne klase nad čitavim društvom ne znači da ta klasa stvara demokratsku kulturu.

Šta stvara i kako to održava, Parenti opisuje u trinaest poglavlja. Polazi od toga da mediji nisu neutralni prozor ka stvarnosti, već njen aktivni proizvođači. Nije dovoljno reći da „mediji lažu” jer je stvarnost složenija; ono što se plasira kao činjenica i objektivno tumačenje plod je višestruke selekcije, naglašavanja, potiskivanja i ignorisanja. Tako mediji utiču na političke stavove i oblikuju domen zamislivog: „Mediji možda ne mogu uvek da nam kažu šta da mislimo, ali vrlo uspešno nam govore o čemu da mislimo”, piše Parenti.

Ko odlučuje šta je vest?

Nije vest što novinari napišu, već što vlasnici, producenti i urednici odluče da štampaju ili emituju. Ovo je jednom rečju nagovestio Rupert Mardok (1931), milijarder i vlasnik preko stotinu kompanija u oblasti štampanih i elektronskih medija, izdavaštva, filmske produkcije i telekomunikacija. Upitan svojevremeno u kojoj meri utiče na uređivački pravac svojih medija, Mardok je odgovorio: „značajno”. Svoj uticaj vremešni oligarh, koji sebe ne smatra pukim konzervativcem već „radikalnim konzervativcem”, pravda odgovornošću koja dolazi sa vlasništvom.

No i vlasnici vode računa da se ne zamere velikim oglašivačima. Korporacije koje plaćaju za reklamiranje svoj uticaj na medije i novinske agencije ne vide kao sukob interesa već neku vrstu prava. Pod pritiskom oglašivača i vlasnika nalaze se urednici. Oni mogu imati izvesnu nezavisnost, ali samo dok ne proizvode sadržaj koji preispituje interese bogatih i moćnih. Mnogi urednici kažu da nisu ničije marionete i, u neku ruku, jesu u pravu. Razlog je, prema Parentiju, što su razni rukovodioci, producenti i glavni urednici i sami bogati, što ih čini bliskim desnici. Pošto dele konzervativne poglede na svet sa svojim pretpostavljenima, ne čudi što urednici retko osećaju vrednosni nesklad. Tu se vidi tanani odnos između prisile i pristanka koji je naglašavao Gramši.

Manje suptilna je situacija sa novinarima, koji su slobodni da izveštavaju o čemu žele sve dok se to sviđa urednicima. Urednici ih ne mogu stalno nadzirati, jer u suprotnom sistem ne bi zadržao demokratski izgled. Umesto toga, novinari će sami izbegavati sukob. To je proces autocenzure: „Novinar najpre osmisli priču, napiše je i predaje uredniku, koji mu kaže da priča neće biti objavljena. Pita se zašto, ali sledeći put je dovoljno oprezan da najpre proveri sa urednikom. Urednik mu tada kaže da bi bilo bolje da ne piše tu priču. Treći put dobije ideju, ali odluči da ne uznemirava urednika jer predoseća da će biti odbijen. Četvrti put više i ne pomišlja na istraživanje”, piše Parenti.

Nevidljiva ruka tržišta – produžena ruka države

Mediji ne deluju u politički praznom, vrednosno neutralnom prostoru. Naprotiv, njihov rad je nemoguće shvatiti izvan odnosa moći i ekonomskih interesa. U kapitalizmu, interesi su vlast i bezgranično bogaćenje. Odnosi moći počivanju na eksploataciji rada i prisvajanju prirode. Ovaj režim se, kada je reč o SAD, pravda specifičnim ideološkim okvirom koji, od Monroa naovamo, čini mešavina evangelizma, pragmatizma i tržišnog fundamentalizma.

I naravno, antikomunizma. Na njega se fokusira Parenti kada piše da elita teži da sopstvene interese predstavi kao opšte. Doprinos medija se vidi po načinu pokrivanja tema kao što su radnički protesti, ekonomski sistem, američke vojne intervencije ili politika Sovjetskog Saveza. Tu su presudni političari, koji značajno utiču ponašanje medija. Otkud to, pita se Parenti, u zemlji plurastičke štampe nezavisne od države?

Odgovor leži u zajedničkim klasnim interesima i političkim stavovima: „kada je reč o ključnim pitanjima, poput očuvanja postojećeg ekonomskog sistema, vlasnici medija deluju pre kao saveznici nego kao nezavisni kritičari političkih lidera”, navodi on. Vrhunske novinare privlači moć i nagrade koje s tim idu, što će lakše doći ako su saradljivi. Okupljanja u Beloj kući, poslovni i gala-događaji sa diplomatama, političarima i slavnim ličnostima iz sveta sporta i zabave, čine da se novinari druže sa onima koje treba da istražuju. Nevidljiva ruka tržišta postaje produžena ruka države.

Ne radi se samo o tome da predsednici dobijaju udarni termin da se obrate naciji gotovo kad god požele, niti da u Pentagonu radi preko tri hiljade zaposlenih u odnosima sa javnošću, koji mogu favorizovati bliske medije. Radi se i o značajnoj ulozi obaveštajnih agencija. Zna se da je FBI  uticao na demonizaciju Martina Lutera Kinga koji je u listu Globe-Democrat, dva dana pre nego što je ubijen aprila 1968, nazvan „jednim od najopasnijih ljudi u Americi”. Parenti piše da CIA plaća stotine novinara za prikupljanje informacija iz inostranstva, podmetanje neistina o suparničkim zemljama i proizvodnju dnevnika socijalističkih disidenata. Zapravo, CIA je i sama divovska informativna služba, jer poseduje preko 200 različitih novina, časopisa i izdavačkih kuća. Parenti zaključuje da, s ovakvom ideološkom dominacijom, ne čudi što u mejnstrim medijima nema debate o osnovama američke spoljne politike.

Demonizacija radnika

U kapitalističkom društvu, radnici dobijaju najmanji deo stvorene vrednosti, iako često ulažu najviše truda. Mnogima od njih posao je težak i rizičan, ali je uprkos tome nedovoljno plaćen i nesiguran. Ipak, korporativni mediji u Americi su pristrasni u korist biznisa, a na štetu radnika. To se, prema Parentiju, vidi i po korišćenoj terminologiji.

Indikativan je izraz „posebni interesi”, kojim su se označavali korporativni lobisti. Mejnstrim mediji su ovaj termin ignorisali sve do dolaska na vlast Ronalda Regana (1981) koji ga je upotrebljavao za kritiku radnika, žena, rasnih manjina i drugih koji čine većinu radno aktivnog stanovništva. Nasuprot tome, korporativna elita i vojska predstavljali su „nacionalni interes”. Tako su mediji počeli da izraz „posebni interesi” primenjuju na milione koji ne pripadaju eliti, a ne na manjinu privilegovanih i moćnih.

Jedno istraživanje Los Angeles Times-a iz toga vremena pokazalo je da urednici novina favorizuju biznis u odnosu na radnu snagu sa 54 prema sedam procenata. To i priliči situaciji iz 1989. godine, kada je kompanija „Krajsler” otpustila nekoliko hiljada radnika; tada su New York Times i druge publikacije objavile priču iz perspektive kompanije, pokazujući veću brigu za finansijsku strategiju „Krajslera” nego za teškoće koje je to donelo otpuštenim radnicima i njihovim porodicama.

Mediji ne pružaju dovoljno prilike da radništvo predstavi svoju stranu priče. Večernje vesti redovno izveštavaju o Dow Jones i drugim berzanskim indeksima, ali ne nude izveštaje o industrijskim nesrećama, iseljavanjima iz stambenih objekata ili kršenjima propisa o zaštiti životne sredine. „Vodeći listovi i nedeljnici nemaju odeljak za ’radnu snagu’ koji bi išao uz postojeći ’poslovni’ dodatak. Tako dolazimo do situacije u kojoj se izveštava o BDP-u, ali nema analize koja će pokazati šta nam BDP oduzima ili ne uspeva da pruži. Samim tim, teško je da će iko postaviti pitanje zašto ekonomija mora da raste ili zašto se stabilan nivo proizvodnje naziva „stagnacijom” a akumulacija kapitala „ekonomskim rastom”.

Negativan tretman prema sindikatima vidi se po njihovom predstavljanju kao mlađih, problematičnih partnera u socijalnom dijalogu. Kada radnici obustave rad, to se proglašava štrajkom, ali kada poslodavci povuku kapital, ekvivalentan naziv izostaje. Parenti uočava dvostruke aršine: „korporacije mogu da odbiju dalja ulaganja zbog niske profitne stope; mogu da isisavaju profit iz podružnice, a onda da je zatvore i presele negde gde se radna snaga može još žešće eksploatisati nego kod kuće. Pretpostavlja se da su takve stvari prerogativi uprave, pa ih niko ne tretira problem u odnosu uprave i radnika”, piše on.

Naprotiv: privatni mediji prikazuju menadžment kao stranu koja daje „ponude”, a radnike kao stranu koja ima „zahteve”. Sukobi ovog tipa uglavnom se nazivaju „radnim sporovima”, ali nikada „sporovima zbog uprave”. Televizija ABC je početkom maja 1983. godine svojom reklamom sugerisala da je deficit u trgovini sa Japanom posledica agresivnosti sindikata. Uz prijatne kadrove nasmejanih Japanaca u svojim pogonima, išla je poruka da se problem američke produktivnosti može rešiti „timskim radom” između zaposlenih, vlade i poslodavaca.

Ko je u toj harmoniji neutralni partner, a ko remetilački faktor, postajalo je sve jasnije. Prilikom obustave rada u hotelima u Njujorku 1985. godine mediji su, ne pitajući se šta je razlog štrajka, zahteve zaposlenih u vezi sa platama predstavili kao jedini uzrok. Težnja menadžmenta za profitom, s druge strane, nikada se ne tretira kao problem. Takav pristup kod gledalaca stvara utisak o „strpljivoj” upravi i „nepopustljivim” štrajkačima.

Protiv „Crvene nemani”

Mediji nikada, ističe Parenti, ne preispituju osnove američke spoljne politike. Kada se i kritikuje, to obično bude na operativnom nivou, na primer o „ceni” rata u Vijetnamu ili „efikasnosti” kampanje u Avganistanu. „Dok kreatori politike u Vašingtonu tvrde da intervencijama u inostranstvu štite ’naše interese’, retko ko se zapita šta su ’naši interesi’ i šta oni znače”, piše Parenti, sugerišući da je reč o ucenjivanju onih država koje odaberu razvojni put koji šteti interesima američkih firmi.

Iako takve zemlje često doživljavaju sankcije, subverziju ili državni udar, američki mediji optužiće ih za loše ekonomsko upravljanje. Svaki pokušaj ublažavanja zavisnosti od SAD predstavlja se kao korak ka ekonomskoj katastrofi. Kada je 1964. godine sa vlasti zbačen brazilski reformistički predsednik Žoao Gular, New York Times je pisao da je Gular „stvarao haos” u Brazilu. Kada su levičarski oficiri 1975. zbacili Salazarovu diktaturu u Portugalu i otpočeli socijalne reforme, isti list je, bez dublje analize, zaključio da takve mere prete da „izazovu još dublju ekonomsku krizu”.

Problemi siromaštva i tlačenja sa kojima se suočavaju narodi Trećeg sveta – a koji mogu imati veze sa imperijalizmom SAD – medijima nisu interesantni. Osim kada počnu da se rešavaju: „Kada levičarska vlada preuzme vlast, ono što privlači pažnju nije podela hleba i mleka u prahu, dostupnost čiste vode za piće, kampanje opismenjavanja ili otvaranje radnih mesta u siromašnim seoskim predelima; umesto toga, pažnju privlače ’prazne prodavnice’ u otmenim kvartovima, koje se tretiraju kao dokaz neuspeha ekonomskog modela nove vlade”, piše Parenti.

U vreme halabuke, tišina je kompas

Minucioznom diskurs analizom Parenti je pokazao da su mediji i provodnici i sprovodioci moći. Jezičke prakse, selektivnost i prećutkivanja, ulepšavanje stvarnosti i svesno laganje su samo neke od tehnika kojima istina prestaje da bude jedinstvena i postaje strukturirani prostor. U tom prostoru, neke pozicije u startu su povlašćene, a nepisana pravila određuju ko ima pravo da govori i ko povlači granicu između verodostojnog i sumnjivog.

Sa druge strane, Parenti u izvesnoj meri precenjuje koherentnost diskurzivne dominacije; u njegovom modelu malo je mesta za unutrašnje protivrečnosti, slučajnosti i lokalne pukotine. Da njih ima, pokazuje i kriza MAGA pokreta nakon Trampovog napada na Iran. Dojučerašnji obožavatelji danas kritikuju Trampa, uključujući Takera Karlsona, bivšeg vedetu sa Fox News i najuticajnijeg političkog komentarora u zemlji. No to su trvenja na desnici – žustra ali bezopasna po sistem.

Šta nam Parentijeva knjiga govori danas, u doba interneta gde je novinar gotovo svako? U vreme nezapamćene koncentracije kapitala, jačanja desnice i nedopustivih nejednakosti? Kada se za sve manje vremena takmiči bezbroj portala i potkasta, sve podmuklije skrivenih nazora? Govori nam to da, i kada se tehnologija menja, logika raspodele legitimnosti ostaje ista. Ona i dalje odražava interese kapitala – štitile ih firme, političari ili univerzitetski profesori. Zato govornika ne treba ceniti samo po onome što napada, već i po onome o čemu ćuti.

Ivan Radanović