Scene koje su se odvijale u Pekingu bile su pažljivo režirane, ali politika se nikada ne može svesti samo na spektakl. Kada je američki predsednik Donald Tramp otputovao u Kinu na samit sa Si Đinpingom, zapadni mediji su se, kao što to često rade, fokusirali na spektakl: raskošne bankete, počasne garde i teatralne gestove osmišljene da laskaju američkom predsedniku. Ipak, ispod svih tih rituala krila se druga stvarnost – ozbiljnija i značajnija. Sjedinjene Države nisu stigle u Peking iz pozicije samopouzdanja; došle su u stanju ranjivosti. Vašington je stigao opterećen nizom kriza koje je sam stvorio: opasnim i nezakonitim sukobom sa Iranom koji je organizovao zajedno sa Tel Avivom, globalnom ekonomskom nestabilnošću, produbljenom diplomatskom izolacijom širom Globalnog juga i rastućom zabrinutošću zbog slabljenja američke industrijske i tehnološke nadmoći. U međuvremenu, Kina je u pregovore ušla smireno. Pekingu nisu bili potrebni dramatični gestovi – bilo je dovoljno da pokaže da se tok istorije promenio.
Samit je otkrio istinu koju mnoge zemlje Afrike, Azije i Latinske Amerike već instinktivno razumeju: Sjedinjene Države i dalje predstavljaju vojno opasnu silu, ali više nemaju neupitan politički autoritet. Stav Kine na samitu odražavao je novu globalnu ravnotežu. Čak su i analitičari zapadnog establišmenta osetili promenu. Savet za spoljne odnose priznao je pre sastanka da će „Kina imati prednost“. Decenijama su Sjedinjene Države insistirale da Kina ostane podređena svetskom poretku koji je osmislio Vašington. Međutim, u Pekingu je stvarnost bila obrnuta. Tramp nije došao da diktira uslove; došao je tražeći pomoć.
Pitanje Irana najjasnije je razotkrilo ovu dinamiku. Sjedinjene Države su zarobljene u ciklusu beskonačnog militarizma u Zapadnoj Aziji. Nelegalni ratovi pokrenuti tokom poslednjih četvrt veka – od Iraka i Sirije do aktuelnog sukoba sa Iranom – strateški su oslabili SAD, dok su regionu doneli ogromnu patnju. Vašington sada shvata da ne može sam da stabilizuje situaciju. Kina, zahvaljujući svojim ekonomskim vezama sa Iranom i rastućem diplomatskom uticaju, poseduje uticaj koji SAD nemaju.
Analitičari su otvoreno govorili o zavisnosti Vašingtona. Al Jazeera je izvestila da su američki zvaničnici očekivali da Kina „odigra veću ulogu u pritisku na Iran“ kako bi došlo do smirivanja situacije. Analiza Univerziteta Nortistern navela je da posmatrači pažljivo prate da li će „SAD pozvati Kinu da pomogne oko aktuelnog sukoba sa Iranom“. Čak je i Trampova agenda za samit odražavala ovu zavisnost, pošto su razgovori bili fokusirani na Ormuski moreuz, iranski nuklearni program i regionalnu stabilnost. Ključna poenta je sledeća: Sjedinjene Države, koje su decenijama tvrdile da su nezamenjive, sada zahtevaju kinesku saradnju kako bi upravljale krizama koje su uglavnom same stvorile.
Kineska smirenost
Kina je prepoznala ovu realnost i ponašala se u skladu s tim. Predsednik Kine Si Đinping nije glumio niti zauzimao teatralne poze. Nije iznosio dramatične pretnje. Nije pokazivao emocionalnu nestabilnost koja danas karakteriše veliki deo američke političke kulture. Umesto toga, odavao je utisak postojanosti.
Po pitanju Tajvana, Si Đinping je bio čvrst bez histerije. Prema izveštajima sa samita, upozorio je da bi pogrešno upravljanje tim pitanjem moglo dovesti do „sukoba“. To nije bio jezik panike, već jezik strateške jasnoće. Peking razume da najveća opasnost u današnjoj svetskoj politici ne dolazi od rastućih sila koje zahtevaju poštovanje, već od opadajuće svetske sile (Sjedinjenih Država) koja odbija da prihvati ograničenja. Ova razlika je izuzetno važna za Globalni jug. Mnoge zemlje juga imaju dugogodišnje iskustvo sa imperijalnom nestabilnošću. One znaju da carstva u opadanju postaju nepredvidiva (zato je Si Đinping pokrenuo pitanje Tukididove zamke – ideje da sila u opadanju postaje agresivna prema silama u usponu – i pozvao da se to ostavi po strani zarad mirnog razvoja za sve). Ekonomski pad često proizvodi militarizam; politička fragmentacija stvara spoljašnju agresiju. Savremene Sjedinjene Države pokazuju upravo te karakteristike. Njihove elite neprestano govore o „konkurenciji“ i „obuzdavanju“, dok domaće institucije prolaze kroz duboku krizu legitimiteta.
Ponašanje Kine na samitu tako je ponudilo političku lekciju koja prevazilazi Istočnu Aziju. Si Đinping je pokazao da je moguće odupreti se američkom pritisku bez kapitulacije i bez pribegavanja teatralnosti. Nije bilo potrebe za emotivnim osudama ili simboličnim demonstracijama. Kina je pristupila Sjedinjenim Državama kao suvereni ravnopravni partner i mirno insistirala na toj jednakosti. Ovakav stav ima ogroman značaj za zemlje Globalnog juga, od kojih mnoge pokušavaju da izgrade sopstvene razvojne projekte pod ogromnim pritiscima. Stari model – pokoravanje Vašingtonu u zamenu za privremenu stabilnost – sve više gubi kredibilitet. Širom Afrike, Latinske Amerike i Azije vlade sada traže alternative: regionalnu integraciju, saradnju Jug-Jug, diversifikovane trgovinske odnose i stratešku autonomiju. Samit je pokazao da takva autonomija više nije samo težnja – ona je materijalno moguća.
Trampova delegacija otkrila je promenu hijerarhije svetske ekonomije. Američki predsednik stigao je u pratnji velikih korporativnih rukovodilaca željnih pristupa kineskom tržištu. Razgovori o kupovini poljoprivrednih proizvoda, prodaji Boinga, retkim zemnim metalima i tehnologiji odražavali su dublju istinu: Sjedinjenim Državama je Kina ekonomski potrebna mnogo više nego što je Kini potrebna Amerika. Kina je pristala da proširi uvoz američkih poljoprivrednih proizvoda, delimično kako bi ublažila pritisak na američke farmere pogođene Trampovim trgovinskim ratom. To je veoma indikativno: trgovinski rat, koji je Vašington prvobitno predstavljao kao demonstraciju američke snage, sada se pretvorio u situaciju u kojoj Vašington traži olakšanje.
U međuvremenu, Kina nastavlja da strpljivo gradi dugoročnu industrijsku sposobnost, tehnološki napredak i diplomatske mreže širom Evroazije, Afrike i Latinske Amerike. Strategija Pekinga nije prvenstveno zasnovana na vojnim savezima, već na infrastrukturi, trgovini, finansijama i razvoju. Moguće je kritikovati pojedine aspekte ove strategije, ali ona predstavlja suštinski drugačiji pristup globalnoj moći od doktrine permanentnog ratovanja koja dominira američkom spoljnom politikom još od kraja Hladnog rata.
Ništa od ovoga ne znači da Kina nema sopstvene kontradikcije ili da je globalna politika postala benigna. Nije. Ali samit je razjasnio suštinski istorijski razvoj: era neosporene američke nadmoći je završena. Sjedinjene Države i dalje poseduju ogromnu vojnu moć. Mogu naneti katastrofalno nasilje. Ta opasna sposobnost ostaje stvarna. Međutim, političko samopouzdanje koje je nekada pratilo američku moć sada je oslabljeno. Vašington sve više oscilira između pretnji i molbi, prinude i zahteva za pomoći. Te kontradikcije su svima vidljive.
Odgovor Kine na samitu zato nije bio samo diplomatski, već i pedagoški. Za Globalni jug, smirenost Si Đinpinga ponudila je primer kako se odnositi prema nestabilnoj imperijalističkoj sili: bez panike, uz očuvanje suvereniteta, odbijanje poniženja, izgradnju dugoročnih kapaciteta i razumevanje da se istorija kreće. Samit u Pekingu nije označio dolazak „kineskog veka“ – istorija je složenija od takvih slogana – ali je pokazao promenu svetske svesti. Sve više zemalja shvata da se budućnost ne može organizovati oko strahova carstva u opadanju.
„Novo raspoloženje“ širom Globalnog juga proizlazi upravo iz tog shvatanja. Nacije koje su nekada tretirane samo kao objekti zapadne politike sada sve više deluju kao subjekti istorije. One traže partnerstvo umesto dominacije, razvoj umesto militarizacije, dostojanstvo umesto zavisnosti. U Pekingu je Si Đinping oličio to raspoloženje izuzetnom disciplinom. Sjedinjene Države došle su tražeći pomoć; Kina je ostala pribrana. Veliki deo Globalnog juga pažljivo je posmatrao, nadajući se da će jednog dana i oni moći da razgovaraju sa silama koje ih i dalje tretiraju kao inferiorne – ali kao ravnopravni.
Vidžaj Prašad
Originalni tekst 1
https://www.theleftchapter.com/post/donald-trump-comes-to-beijing-with-hat-in-hand-and-leaves-with-a-handshake-from-xi-jinping ↩
