“Partizanska” vrlina Isusa Hrista

1779604_10152198435684691_1727436130_nKada govorimo o Hristovom partizanskom kvalitetu, naročito na našim balkanskim područjima, potrebno je pre svega libiti se svih onih oskudnih Istorijskih tumačenja uz koje smo neumorno odrastali, jer u takvom kontekstu pridev “partizanski” nipošto generalno ne može biti uzet kao vrlina.

No, to što kod nas ne može biti tako uzet, nipošto ne znači da na jednoj sveopštoj etičkoj razini on kao takav, tako i ne funkcioniše. Štaviše, na tom, rekao bih, egzistencijalnom polju, on je simbol određenih humanističkih faktora koji u sebi sažima vrednosti kao što su borba za ljudska prava, solidarnost, empatija, poštovanje, dakle, sve ono što ovom svakodnevnom svetu, u njegovom uobičajenom prožimanju kultura, uverenja, ljudi i kapitala, nepobitno suštinski nedostaje. Upravo iz tog razloga, Isus kao utelovljeni Bog usred takve svetosti i nije mogao drugačije biti shvaćen nego kao pretnja, jer je njegovo oživotvorenje tadašnjim vlastodršcima, bilo duhovnim, bilo civilnim, pre svega donelo ogledalo u kojem se reflektuju svi oni njihovi maniri koji od okoline u kojoj obitavaju ne rade ništa, toliko pomno koliko masovne grobnice čojstvu i moralu, čemu je Hristov odraz upravo oprečan.

I tu nastaje taj akutni sraz onog što bi u ogledalu želeli videti i onog šta uviđaju. “Farizeji su odbijali bilo kakvo približavanje Kraljevstvu koje je isključivalo njihovu favorizaciju. To bi razbilo njihovu sliku koju su stvorili o jednakosti i pravdi. Pored toga su tako oštro i kritikovali Isusa koji je jeo s grešnicima i običnim narodom, te lečio subotom. Ukratko, mi bismo verovali u Boga dobrote i ljubavi, ali bismo razapeli sva njegova dela, jer su upravo ona ta koja nas upozoravaju da iskrivljeno razumevamo veru, s obzirom da slika ne odražava ono što bismo mi hteli, već ono što zaista jesmo. Na taj način, vekovima se razvijalo krivoverje koje je istinskoj aktivističkoj duhovnosti navuklo odoru institucionalne uniformnosti pasivnih religijskih obeležja u kojima se Hrista poput nekakvog zamorca dresira na koloturi efemernih ljudskih prohteva, počesto, predstavljajući ga na taj način tek figurom mnogih obreda, u kojima on na kraju nije bit, već sporedna uloga propratnog zabavnog sadržaja. No, to je dah našeg vremena u kojem konzumerizam kroz hiperprodukciju života (Baudrillard) zauzima središnje mesto društvenog saopštavanja, izbijajući iz fokusa i bacajući na marginu sve ono što ne donosi brza rešenja i brzu zaradu, dakle, upravo suprotno onome kako Hrišćanstvo kao modus življenja funkcioniše. Stoga je u ovim okolnostima, neophodno revizovati kriterijum Isusove prakse i skinuti s njega pljesnive naslage, kako institucionalne crkvene propagande tako i savremenog politikanskog relativizma, jer su Hristov lik i delo moćan argument kvalitetnog otpora svemu navedenom. I prljavom hramskom novcu i slepilu carskih službenika u čijem je svetu on delovao poput gerilca, duboko imunog na laži, reperkusije porobljenih vrednosti u kojima je obitavao.

On je prihvatio svet kakav jest, spremno se prepustivši sudbini koja mu je namenjena, no jednako tako, uprkos okrutnoj patnji, nije odustao verovati da se svi navedeni, prevaranti i tlačitelji, mogu preobraziti nabolje, postajući zemlji po kojoj gaze ukras, a ne korov. Ta konkretna utopija, prožeta krvlju, znojem, razumevanjem i pre svega upornom borbom za bolje sutra, jest partizanska vrlina Isusa Hrista. To znači biti potpuni čovek i potpuni Bog. Inkarnirati se na socijalno izrazito trusnom mestu, unutar društvenog sloja čija je politička uloga sasvim ništavna, u vreme u kojem je život nekolicine takvih građana vredeo manje od života dotrajalog zaprežnog vola i usuditi se reći tadašnjim kolovođama institucionalnog nasilja da greše, ali da imaju priliku svoje postojanje učiniti vrednim, jer im je oprošteno, jest uistinu ono što mnogi progresivniji teolozi nazivaju ludošću krsta. “Sablazan i ludost krsta kriju se upravo u činjenici da tamo gde se čini da je sve sam neuspeh, patnja i poraz, upravo tamo je sva snaga beskonačne Božje ljubavi. Ta se ljubav očitava na način koji niko ne bi očekivao i koji se naizgled kosi sa pravilima prema kojima se tumači Božje delovanje.
Ali, usuditi se i jeste ono što čini kategoričku razliku između klasičnog i svrhovitijeg postojanja, između velike duše i uobičajenog životarenja, a ako je, uz to, takva inicijativa prožeta i humanističkim namerama, tada jasno zadobivamo praktični uzor društveno angažovanog delovanja. S tom razlikom, što u ovom našem kontekstu, u kojem je hrišćanstvo jedan od temeljnih stubova evropske kulture, Isusa možemo smatrati prauzorom navedenog aktivizma, jer ako i ogolimo sva njegova religijska obeležja, ostaje nam savršena etika otpora svemu onom što ovaj svet koči u razvoju svojih duhovnih kapaciteta izraženom kroz simbiozu prirode, životinja i čoveka, što je spomenuti utelovljeni Bog, da se poslužim teologijom Jona Sobrina, učinio kroz tri vida poistovećivanja. Dao je sebe najnižoj klasi, najizrabljenijima, preuzeo je na sebe ljudskost sa svim njenim osmrćenim ograničenjima te je posredovao da njegova smrt bude zamena za spas mnogima.

Takvo šta, naime, bez obzira na teistička ili ateistička polazišta, na neki način, može poslužiti kao izuzetan primer neideološkog nastupa sasvim libljenog bilo kakvog skrivenog egoističnog interesa, što je ipak izuzetan raritet u istoriji međuljudskih odnosa. Jer “biti veran Bogu Hrista Isusa znači sagledavati stvari sa dna, iz potreba siromašnih u društvu, izrabljivanih klasa, prezrenih etničkih grupa i marginalizovanih kultura. Treba se spustiti u pakao ovog sveta, u zajednice gde su mizerija, nepravda, borba i nada prezrenih…” Takav, egzistencijalistički radikalan način bivanja jeste život sasvim poklonjen drugima, čime se izraz partizanstva iz fundusa redefiniše, postajući ultimativnom socijalnom vrlinom apsolutno humanističkih tendencija. To je i jeste snaga Isusove prakse, suborstvo i sudrugarstvo koje ne kalkuliše sa vlastitim usudom, ukoliko to znači, čak ne ni život, već tek mogućnost života drugima, što je toliko relativna stavka i rizičan potez da je njegova smrt iskazana putem krsta neupitno postala, ne samo pitanje hrišćanske vere, nego i hrišćanskog obraza.

Hrist je ušao u sigurnu smrt tek radi vere u ljudski rod, a ne činjenice da će njegova krv doneti i preko potreban mir. Odvažiti se reći i to isto činiti, bez obzira na težinu zahteva, time postaje ključ onoga što bi svaki čovek u svojem svakodnevnom životu, ukoliko već nije, trebao početi primenjivati, jer takvi moralni uzusi društveno su progresivni i uklopljivi u svaki životni nazor kojem je Dobro najviša duhovna instanca. No, čini se da takva svest dobrano hlapi u našim socijalnim odnosima, jer čovek okrenut sebi i zatrovan konzumerističkom ideologijom uveren da je u večnom manjku nečega, jednostavno zaboravlja na suštinu svog bivanja, a na taj način se okreće kako od svoje ideje etosa, tako i od svojih bližnjih i svojih ciljeva.

Partizanstvo Hrista Isusa, upravo ovaj koncept destrukcije, pacifistički, ali udarnički razbija, i ukoliko mu se pruži prilika da svojim naukom kroz istinsko učeništvo menja stvari iz korena, postoji neka nada da će budućnost naših potomaka, barem jednim svojim delom, znati pevati o prošlosti svojih predaka kao što jedan deo nas trenutno peva o njoj.

Branko Sekulić
Preuzeto sa http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/partizanska-vrlina-isusa-krista

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.