Interviju sa Ervinom Hadžimurtezićem

1957357_10152212233419691_149253898_nPredstavljamo vam jednog od najistaknutijih glumaca mlađe generacije. Pored uloga u filmovima i serijama, Ervin Hadžimurtezić učestvovao je do sada u preko četrdeset profesionalnih pozorišnih predstava, a izdvaja ga snažna, hipnotička i vrlo uverljiva gluma. U intervjuu za „Princip” otkriva delimično svoje poglede na scenu i aktuelnosti van nje.

Pozorište ili film?

Kažu da je razlika između pozorišta i filma u tome što na filmu kadriranje sprovodi reditelj a u pozorištu kadrira gledalac. Interesantno zapažanje mada prilično pojednostavljeno, rekao bih. U svakom slučaju, mislim da glumac ne treba da se odriče ni jednog ni drugog. Lično, više se radujem snimanjima. Možda zbog toga što u pozorištu praktično živim i radim već godinama a prilika za snimanje je malo. Razlog za to je malo otvorenih kastinga, filmske ekipe funkcionišu po principu klanova, glumci su sami sebi menadžeri a još ako živiš van Beograda, male su šanse da ćeš dobiti puno prilika. Ipak, siguran sam da će sve to vremenom doći na svoje…

Do tada, uživam u radu u pozorištu koje ima puno prednosti. Pre svih, tu je direktan kontakt sa gledaocem koji ništa ne može da zameni.

Počeci, probijanje, kolege

Period probijanjaja u životu glumca je trajna kategorija. Stalno se iznova dokazuješ, svaka predstava je novi izazov pa iskustvo, čak ni reputacija, tu ne pomažu puno, jer glumac treba pred svakim novim karakterom koji gradi da zastane i zaboravi sve što je do tada radio i da otkriva svoj posao iz početka. Što se tiče pomoći i solidarnosti kolega, moram da priznam da puno toga dugujem starijim kolegama od kojih sam puno naučio i još uvek učim. Glumci i te kako znaju da budu solidarni mada ima i izuzetaka. Ja svoje kolege volim i poštujem pa se ne bih bavio onim zavidnim, sujetnim i egocentričnim.

Rekao bih da ove kategorije, u vremenu u kome živimo, treba posmatrati i sociološki. Ljudi su pritisnuti sa svih strana, glumcima je više nego ikad ugrožena egzistencija. Sve je manje posla a sve više novih glumaca koje ovdašnje glumačke akademije nemilosrdno „štancuju”. Razvija se atmosfera divlje konkurencije i u tim okolnostima solidarnost i ljudski kvaliteti nepovratno stradaju.

Kultura

Rekao bih, bez preterivanja, da je došlo vreme da se svi u ovoj zemlji duboko zabrinemo nad ovim pitanjem. Država koja se ovako nemarno odnosi prema kulturi nema čemu dobrom da se nada u budućnosti. Bez obzira na to da li se radi o institucionalnoj ili vaninstitucionalnoj kulturi, svedoci smo prvorazrednih skandala poslednjih godina kao sto su pokušaj gašenja Nissville jazz festivala ili ukidanje sredstava za filmsku produkciju od strane Vlade i Ministarstva culture, dok se sredstva za kulturu uplaćuju raznoraznim zavičajnim udruženjima i sličnim prekopotrebnim manifestacijama. Pogotovo mi je neshvatljiv izostanak adekvatne reakcije makar kulturne javnosti ako ne širih slojeva društva.

Pozorišta se već godinama sistematski uništavaju. Delom zbog toga što postaju igračke u rukama kojekakvih političkih stranaka koje ionako nemaju na lokalnom nivou dva iole obrazovana kadra, a toliko su se obezobrazili u poslednje vreme da u kulturu šalju baš one najgore, a delom zbog sve gorih zakona kojima dodatno otežavaju funkcionisanje pozorišta. I tako se priprema teren da se, naravno, pozorišta privatizuju… U međuvremenu se već nekoliko godina vodi sramna medijska kampanja čiji je cilj da se pogotovo glumci diskredituju i da se prikažu kao „lezilebovići”, „paraziti na državnoj sisi”, „neradnici” i tako dalje. Za tu priliku se koriste čak i krajnje smešni i providni internet botovi u vidu raznih Dragica, Smilja, takozvanih „bankarskih službenica”, čiji se komentari po internet portalima krajnje amaterski poklapaju sa naravno različitim imenima. I to sve neko plaća… Da ne bude zabune, to traje već duže vreme, malo se intenziviralo za vreme afere sa Kokanom Mladenovićem, a sad se čeka nova slična afera sa sličnim zadatkom.

U slučaju da do toga ipak dođe (a ima nas koji ćemo se boriti protiv toga svim sredstvima) pozorišta će verovatno preuzeti tajkuni koji će, shodno svojim kulturnim potrebama, forsirati isključivo visokokomercijalno smeće sa skupim kartama koje će moći da priušte samo buržuji sa svojim estradnim konkubinama, glumci će izgubiti umetnički kredibilitet i društveni ugled a pozorišta će se od visokokulturnih institucija pretvoriti u fabrike lake zabave. A takve sadržaje će (i tu dolazimo do stvarnog problema) prodavati sa etiketom „kultura”.

Preduslov odbrane kulture je u odbrani svesti i savesti. U tom smislu glumac mora biti i politički svesno biće. Al džaba mu i to ako nema hrabrosti da svoje stavove i javno iskaže.

Izbori

Izbori ništa novo neće doneti. Na snazi je trenutno višepartijsko jednoumlje. Politički programi su odavno izjednačeni, očekujem cirkus od predizborne kampanje. Postignut je međustranački konsenzus oko evropskih integracija dok alternativu čine manje ili više profašističke snage. Nema zdrave građanske opcije za koju bi glasali oni koji su na prethodnim izborima malo žvrljali po glasačkim listićima. Još samo da i njima neko objasni da tim činom ipak daju legitimitet ovom partokratskom sistemu.

Nemiri u Bosni

Nisam za vandalizam, rušenje i paljenje ali „događanja naroda” kao u Bosni duboko podržavam. Suviše je danas obespravljenih, eksploatisanih i onih kojima je ozbiljno ugroženo pravo na život i rad. Ne samo na ovim prostorima. Posebno mi je drago što vidim da su se u ovim protestima ujedinili ljudi bez obzira na veru i naciju. Iako političari pokušavaju da ih opet uhvate u nacionalističku zamku, ovi ljudi su pokazali visok nivo građanske svesti i konačno koriste moć koju kao narod imaju. Navijam za Bosance da istraju u svojim legitimnim zahtevima.

Planovi

Uskoro počinjem sa radom na novoj predstavi u svom Pozorištu mladih. U pitanju je klasik, „Pokondirena tikva” J. S. Popovića, u režiji Radoja Čupića. Uvek aktuelan Sterija nastavlja život na našim scenama. Nakon toga u planu je moderan, interaktivni komad po tekstu Maje Pelević i Slobodana Obradovića „Skraćena istorija Srbije”, u režiji Olivere Đorđević. Voleo bih do kraja sezone da uradim i jedan socijalno angažovani komad, možda čak i u sopstvenoj režiji, kao nezavisni projekat, ali o tom potom…

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.