Turska levica u borbi protiv kriminala i dekadencije

Ovaj Front je drugačiji Front

This slideshow requires JavaScript.

„Bilo je možda 100-150 osoba. Pre nego što smo shvatili šta se dogodilo, oni su već uperili pištolje u naše glave. Nismo mogli da mrdnemo. Ostali su palicama, koje su imali u rukama, mlatili levo-desno, lomili stvari i razbacivali ih po podu, obarali stolove i ostavili nered. Onda su otišli bez reči. Pucali su u vazduh. Trajalo je to možda dvadeset minuta, a policija nije ni došla. Ne znamo ko su. Ništa nismo imali sa njima niti sa bilo kim drugim.”

Tako su napad koji su te noći u Ikiteliju počinili naoružani ljudi nepoznatog identiteta, opisali vlasnici, rodom iz Dijarbakir-Kulpa, dva muzička kluba od kojih jedan ima kafić u prizemlju, dodajući: „Ne, prijatelji moji, nije bilo ni kockanja, ni prostitucije, ništa takvo.” Vlasnik drugog muzičkog kluba koji je bio napadnut, bio je nepopustljiv: ni reč nije rekao niti je dozvolio slikanje. Nije dozvolio nijednom od svojih radnika da bilo šta izjavi. Mladić iz komšiluka, sa rukama u džepovima, prišao je malo kasnije i opisao šta se dogodilo. „Gospodine, pre dva dana su pozvali telefonom i upozorili: ‘Ovde se bavite kockanjem i prostitucijom. Ako ne prestanete, bićete kažnjeni.’ Ovoj pretnji su dodali još jednu, da će za dva dana doći i [lokal] okrenuti naglavce. Potom su ostavili transparent i otišli. Na transparentu je pisalo: ‘Rasturićemo gnezdo štroke – Front’. To su mi rekli radnici lokala.”

Ovaj Front je drugačiji Front

Bližio se Ramadan i u određenim zonama akcije, uperene protiv lokala za zabavu koji prodaju alkohol, nosile su u brojnim prilikama isti potpis: Islamski front velikoistočnih jahača (IBDA-C). Ovog puta upotrebljeno je oružje i druga boja. Jedan ili dva dana kasnije u „muzičkom baru” u kvartu Umranije-Sarigazi takođe je došlo do sličnih događaja, a sve sumnje je odagnala izjava bezbednosnih službi koja je pomenula ostavljeni transparent: Ovaj Front je Front „levice”.

Štaviše, ovaj je Front upotrebio skraćenicu koja većini nije strana: DHKC – Devrimci Halk Kurtuluş Cephesi – Revolucionarni narodnooslobodilački front. Naročito se dobro pamti u vezi sa Postom smrti1 protiv samica u zatvorima tipa „f”, čija se upotreba nastavlja od 2001. godine.

U proteklih nekoliko godina ova organizacija sprovodi sistematsku borbu protiv droge, kockanja i prostitucije u istanbulskim predgrađima. Razume se čak po ta tri elementa da je ova politički leva organizacija samim svojim prisustvom dobila svojevrstan gorući uspon. U gorepomenutim kvartovima, politička gesla i pretnje su ispisani po zidovima crvenom bojom. Parole: „Kockanje je zločin” i „Prostitucija pomaže da se drugi uvuku u zločin” se sve češće vide. Sve imaju isti potpis: Front.

U gorepomenutim siromašnim kvartovima Istanbula, Ikiteliju i Sarigaziju, može se reći da je u poslednje dve godine bilo desetine raznih akcija sa upotrebom Molotovljevih koktela. Tome nije kraj. U „problematičnim” kvartovima, „patrole” obezbeđuju sigurnost komšiluka i ulica. „One koji počine zločin” oteraju iz zone, u protivnom ih „kažnjavaju”. Ove, tzv. bezbednosne akcije, jedna su od novih aktivnosti levih organizacija i [predstavljaju] napor da se ljudi „priklone” raznim levim grupama koje formiraju „timove javnog reda” da bi „brinuli o časti” kvarta. Kritike na njihov račun ništa ne menjaju, jer ih „narod voli i podržava”.

Udruženje za osnovna prava se suprotstavlja dekadenciji

Uporedo sa nelegalnim akcijama DHKC-a deklarisanim protiv „dekadencije” postoji i regularan rad još jedne institucije, udruženja pokrenutog pod pokroviteljstvom Federacije osnovnih prava.

Udruženje osnovnih prava je organizovano u istanbulskim kvartovima Sultanbejli, Alibejkoj, Gazi, Kučukarmutlu, Sarigazi, Umranije – kvart 1. maja, Ikiteli, Badžilar i Kartal-Gulsuyu, kao i u raznim delovima Adane, Elaziga, Zonguldaka, Tundželija, Samsuna, Izmita, Gebzea, Iskenderuna, Adijamana i Ankare. Udruženje je u kampanji pod nazivom „Borba protiv dekadencije” radilo poput ozbiljne organizacije građanskog društva tokom proteklih nekoliko godina. Lepili su plakate na ulicama protiv narkomanije, prostitucije i kockanja, organizovali diskusije, ulična pozorišta i filmske projekcije. U mestima gde imaju organizacije, idu od vrata do vrata, od radnog mesta do radnog mesta i razgovaraju sa lokalnim stanovništvom radi podizanja njihove svesti i uključivanja u borbu.

Rad u Ikiteliju vodi iz centra u jednoj uskoj ulici predsednik Udruženja Erkan Sonmez, koji skreće pažnju na rasprostranjenu zavisnost od droge. Nakon tri godine rada u ovoj zoni, uspeli su da skinu sa droge desetine omladinaca. Dotičući dublja pitanja, rekao je: „Razmislite o tome šta leži iza širenja zavisnosti. Da bi našli novac za drogu, ti ljudi prodaju drogu ili se upuštaju u krađu ili prostituciju. Čineći to, srozavaju komšiluk za one koji u njemu žive. Uvideli smo taj problem, a da bismo pronašli rešenje, počeli smo akciju zajedno sa žiteljima. Organizovali smo sastanke u kućama i na radnim mestima, saslušali zahteve, izlistali njihove predloge za rešenje i sproveli ih u delo. Razgovarali smo pojedinačno sa zavisnicima i uspeli da ubedimo neke od njih. Sada neki od njih rade u našem udruženju, a za druge smo pronašli posao.”

Borba protiv zavisnosti

Jedan dvadesetčetvorogodišnjak sa inicijalima N. S. opisuje kako je „oslobođen” zavisnosti:

„Pre nego što sam došao u ovo Udruženje, bio sam zavisnik sedam godina. Čist sam proteklih šest meseci. Oslobođen sam ove bolesti i počeo sam da učestvujem u radu Udruženja u Ikiteliju. Kada sam napustio školu, počeo sam da koristim drogu i tablete. Isto su činilo i mnogi moji prijatelji iz okruženja. Imao sam prijatelja sa kojim sam se drogirao. Jedne večeri su nas pozvali u Udruženje. Dali su nam da jedemo i popričali smo. Isprva smo se uzdržavali da dođemo. Te noći su nam objasnili zašto moramo da se skinemo sa droge. Zapravo, ništa što su nam rekli nije bilo drugačije od onoga što su nam pričali porodica i starija braća. Ali ja sam bio veoma dirnut. Ubedilo me je kada su mi objasnili kako političke aktivnosti utiču na život ljudi koji ih vrše. Razmislio sam o teškoćama u kojima se nalazimo i čemu posvećujemo život. Mučila me je savest i obojica smo napustili drogu. Pretili su nam, ali se nisam plašio. Ono što me je ubedilo da napustim [drogu] je griža savesti, a ne strah. Sada sam mirniji i srećniji. Umesto da koristim drogu, počeo sam da iskazujem da me pogađaju problemi u zemlji. Prekinuo sam veze sa grupom starih prijatelja. Sada ću da idem da držim govore ubeđujući ljude da napuste ovu prljavu naviku.”

„Alah je zadovoljan revolucionarima”

Tokom našeg razgovora u središnjem delo zgrade Udruženja, jedan stariji stanovnik iz komšiluka je ušao i na kraju našeg razgovora iznenada rekao: „On govori istinu. Moj sin je jedan od spasenih zavisnika. Radili smo što smo mogli ali nismo uspeli. Ali ove omladince su preobratili za samo nekoliko dana. Alah je zadovoljan revolucionarima. Neću da lažem, kada je otvoreno udruženje, zapitali smo se jesu li oni teroristi. Ali sada nam je jasno.”

Hamza Pas reče da je u kafeu u kvartu Ikiteli Ataturk, u kojem je radio dve godine, bio slučaj „Udruženje – pre i posle”. „U periodu pre, ovde je bilo neverovatno beznađe. Omladina je bila zavisna od droge na ovaj ili onaj način. Ljudi su potom razvili jedinstvo i solidarno sve počistili. Kada sam prvi put došao ovde, tablete su prodavane čak i u ovom kafeu. Deca su pročišćena i na mom radnom mestu i u komšiluku. Prethodno, ljudi su se plašili da ovuda idu kući, pa su išli okolo šta im je znatno produžavalo put. Ali sada je mirno i bezbedno.”

Ako je mir u kvartu rezultat saradnje naroda sa članovima Udruženja, strah od „kaznenih” metoda DHKC-a je bio još veći. Jer na ulicama noću gospodare „patrole” militanata ove organizacije. Prvo se utvrdi gde se odvija prostitucija i trgovina drogom, te se potom da usmeno upozorenje. Ukoliko se ne pazi na opomenu, sledi prebijanje, prepad velikih grupa na to mesto koje „kazne” i zarobe lopove terajući ih da vlasnicima vrate sve što su ukrali. Ako to ne upali, onda ostaje samo jedno – otkriti „zločince” i naterati ih da napuste kvart.

„Da li je levica branitelj javnog reda?”

Ima ljudi koji veruju da nije ispravno da ove organizacije koriste takve metode u borbi protiv kockanja, prostitucije, droge i drugih zločina. Nema sumnje u to ko treba da osigura red i bezbednost u kvartovima.

Bezbednosni krugovi vide ove događaje kao novu opasnost od DHKC-a, nelegalne organizacije u opadanju, tvrdeći da koristi te akcije da proširi bazu.
Iako ne mnogo, ima kritike i iz krugova levice. Ta kritika počiva na pitanju kako jedna organizacija koja sebe naziva levom, može da formira odrede javnog reda kao „čuvare časti” te, zaokupljena konzervativizmom i moralnošću, da preuzima dužnost policije.

Primera radi, [izvesne] stranice na Internetu se prepiru oko toga kako je izvršena racija na kuće u kojima se odvijala prostitucija u kvartu Gazi tokom „kaznene akcije”. Oni koji su bili uključeni u prostituciju i primoravali druge, bili su pretučeni, a naročito kritikovan vid [kazne] je bilo brijanje glava žena. U kritici se smatra da su žene nepravedno „kažnjene”, te da metodi DHKC-a liče na one koje koriste pristalice šerijata u Čečeniji, a na mnogo načina liče na mafijaške metode.

Selda Ješiltepe, predsednica Udruženja za osnovna prava i slobode u kvartu Gazi, kaže da kritičari previđaju borbu u njenoj celovitosti. Ona ima drugačiji pristup i incidentu brijanja glava. „Taj slučaj je potvrđen i ne može se osporiti. Tačno je da su prostitutke takođe žrtve. Međutim, naša kultura u kvartu Gazi je kultura solidarnosti i prihvata sve one koji se nalaze u teškoćama. Ako je neko gladan – nahrani se, ako nemaju kuću ili dom da se smeste – naći ćemo im. Ne može se reći da su stanovnici Gazija primorani da se upuste u prostituciju iz tih razloga.”

Novi problem kvarta Gazi

U turskom je sećanju tajanstveni napad u kvartu Gazi 1995. godine koji je odveo u smrt dvadeset osoba, a Udruženje za osnovna prava i slobode je jedna od aktivnih organizacija u tom kraju. U to vreme je, [Gazi] je predstavljan u medijima kao „oslobođena zona levice”, ali danas su mu najveći problemi droga i prostitucija. Selda Ješiltepe kaže da čak devojčice od 12-13 godina beže od kuće ili se bave prostitucijom. Ješiltepe tvrdi da su neke od devojčica napustile prostituciju i vratile se kući, pa se ponovo vratile prostituciji. Ona kaže da je borba Udruženja tokom tri godine njegovog postojanja borba protiv „kulture dekadencije”.

Čudno joj je da se akcije ne mogu pomiriti sa „levom” politikom. „Pored svega, revlucionari se angažuju u borbi u ovom kraju godinama, i u pravu su. Istina, u prošlosti nije bilo toliko razumljivo, ali isto tako problemi nisu bili toliko izraženi. Gotovo svuda se dekadencija nameće društvu. Mi smo u Gaziju i, sasvim prirodno, oblikovali smo svoje dužnosti prema onome na šta se žale stanovnici. Problem prostitucije, droge i kockanja u Gaziju je veoma raširen. Javne vlasti koje bi trebalo da se bore protiv dekadencije takođe zarađuju na ovom beznađu, o čemu je bilo vesti. Dokle god je tako, ljudi će morati da se bore sa ovim problemom.” Ješiltepe kaže da ovo potvrđuje da kritičari zanemaruju „političku dimenziju” problema. „U Gaziju čak i legalna udruženja mogu biti zatvorena od danas do sutra, ljudi ubijani, hapšeni, mučeni i utamničeni. Sejući strah, ljudima se nameće ideja o ‘napuštanju političke aktivnosti’. Da bi se to sprovelo, sistematska kultura dekadencije se ohrabruje među onima za koje se smatra da su ‘potencijalni teroristi’. Otvaraju se barovi pod imenom noćnih klubova, kockarnice pod plaštom kafea. Prodaja i upotreba droge postaju uobičajene. Sve to u zonama u kojima živi radno stanovništvo, u siromašnim kvartovima. Tako se širi misao da je ‘biti politizovan problem za državu, a biti apolitičan je samo problem za one oko tebe’. Jer ako ljudi postanu politizovani, suprotstaviće se imperijalizmu, oligarhiji i upustiti u borbu protiv nepravde. Nema brige za one koji zaglibe u dekadenciju. Možemo reći da je borba protiv dekadencije takođe borba protiv imperijalističke kulture.”

Imam je deo borbe

„Borba protıv dekadencıje” u Okmejdanu je prvi put najavljena pre nekoliko godina i smatra se da je bila uveliko uspešna. Predsednik Udruženja za osnovna prava i slobode u Okmejdanu Musa Ajkanat rekao je da je, uprkos blizini Taksima, centra svakog vida zabave u Istanbulu, borba protiv noćnih klubova, barova i muzičkih sala pokrenuta pre deset godina. Ajkanat kaže da „smo preduzeli korake prema šablonu koji je postavio Narodni savet u Okmejdanu”. „Nisu ovde samo levičari i revolucionari. Ovde žive i konzervativci. Ljudi sa maramom i pokrivenih glava takođe prisustvuju našim sastancima. Bivši imam džamije našeg kraja takođe učestvuje u borbi i svakog petka u propovedi kaže da je spreman da učestvuje u borbi Narodnog saveta protiv dekadencije. Jeste, revolucionari su vođstvo ali svi koji žive u kraju čine deo pokreta – zato je tako uspešan.”

„Konačno, od deset noćnih klubova otvorenih u Okmejdanu, samo tri još uvek rade. Trenutno je najveći problem u kraju kockanje, droga i lopovluk. Naravno, kod nas situacija je bolja nego u nekim drugim kvartovima. Postojalo je nekoliko kockarnica, ali su zatvorene. Otvorena je još jedna, ali je najavila zatvaranje. Ima mnogo kockanja u kafeima. Sada ima znatno manje. Priča se da će se neki zatvoriti uskoro. Lokalno stanovništvo održava sastanke na ovu temu i sprema letke koji govore da mlađima od 18 godina nije dozvoljen ulaz u kafee, da kockanje nije dozvoljno i da moraju da zatvore u ponoć. Sve su to već zakonski uslovi.”

Da, u siromašnim delovima Istanbula i u predgrađima, noću se vode drugačije aktivnosti u poređenju sa dnevnim. Sigurno je da će ovaj „novi vid borbe”, koji stanovnici brane, nastaviti da bude na dnevnom redu.

Ovaj članak je objavljen na turskom jeziku u časopisu „Nokta”, novembra 2006.


  1. Štrajk glađu pri kojem je život izgubilo preko 122 militanata iz nekoliko ilegalnih komunističkih organizacija. Država je izvršila oružanu akciju sa ciljem da slomi ovu akciju pri čemu je život izgubilo 30 osoba, a akcija nije imala uspeha. 

Source: Ahmet Šik, „Nokta”, 2006

One Response to Turska levica u borbi protiv kriminala i dekadencije

  1. Pobeda45 20/03/2016 at 10:06 pm

    Drogen sind ein Feind im politischen Kampf
    http://lowerclassmag.com/2016/03/drogen-sind-ein-feind-im-politischen-kampf/

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.