Razbijanje Jugoslavije u svetlu osvetničke naravi

– Slast osvete je razorila drevnu Troju, baš kao Jugoslaviju i savremeni Irak i Libiju 
– Nacionalna stampeda kao oruđe osvete 
– Nemačka i Vatikan su poražene u prošlom ratu i strpljivo čekale priliku za osvetu 
– Jugoslavija je morala biti kažnjena a naročito oni koji su skloni da je brane 
– Osveta i žeđ za osvetom sada se naplaćuje potpunom kolonizacijom Balkana 
– Predstoji presvlačenje činioca mržnje i sukoba u odore nekog novog jugoslovenstva

Povodi i izgovori za pokretanje ratova nisu traženi u onom stvarnom, pljačkaškom karakteru agresije, već prevashodno u osveti. Nije osveta samo izgovor, već moćna i stvarna pokretačka snaga ratova, koja svoje uporište ima u svesti od grčkih mitova i legendi do danas. U grčkoj mitologiji osveta je moralno normirana. Svi se svete: Bogovi, ljudi, heroji, kentauri, minotauri, sfinge, kerberi… U samom grčkom božanstvu imamo i boginje osvete Erinije, čiji su pandam u rimskoj mitologiji Furije. Osveta pokreće rat kada nema drugog razloga. Nije li skorašnja agresija na Irak bila osveta za 11. Septembar, nije li Drugi svetski rat otpočeo osvetom zbog Gebelsovog „napada Poljske na Nemačku“, nije li Prvi svetski rat otpočeo osvetom za sarajevski atentat..? Slast osvete je razorila drevnu Troju, baš kao Jugoslaviju i savremeni Irak!

Kao što istorija nije zabeležila pobednika koji svoju pobedu nije naplatio, tako nema ni poraženog koji nije čekao trenutak svoje osvete za poraz. Mnogi romantički snovi o slobodi i miru, gaženi su osvetama kao neumornim saputnicima čovečanstva. Prelaženje ćutke preko takve sklonosti, samo podstiče osvetničku i agresivnu narav. A tu narav još uvek nije uspela da pobedi ni nauka, ni ideologija kao ni filozofija, pravo, etika, istina, materijalni uslovi i napredak. Ni ljudsko dosezanje kosmičkih prostranstava i ovladavanje moćnim tehnologijama, nije čoveka lišilo opsesije zvane osveta.

Vladajuće nacionalne elite u republikama Jugoslavije, naročito su došle do izražaja legitimisanjem nacionalšovinističkih i separatističkih stranaka, kojima je višepartizam stvorio ambijent i za osvetničko političko delovanje. Iz takvih delovanja, značajan deo „raspoloženja masa“ pretvaran je u nacionalna stampeda, suprotstavljena na način kako su viđena najpre u Prvom a potom i Drugom svetskom ratu. Te elite su istovremeno predstavljale svojevrsnu klasu u nastajanju, što je podrazumevalo neophodnost sprovođenja prvobitne akumulacije kapitala i demontažu svakog traga dotadašnjeg društvenog odnosa kao i ideje jugoslovenstva. Stravični zločini koji su počinjeni u vođenju rata protiv Jugoslavije predstavljaju pripremljen i osmišljen plan prolivanja krvi kako bi se uništila svaka nada u mogućnost zajedničkog života. Uz rasplamsavanje nacionalnih mitova i isticanja stradanja u međusobnim obračunima u prošlosti, potisnuta su u zaborav do tada vladajuća sećanja i učenja a ponuđena neka nova „saznanja“ i „istine“. Ovladavanje ovim saznanjem, zahtevalo je potiskivanje viševekovnog istorijskog učenja u Hrvatskoj, između ostalog i o tome da je „Nimac“ u Bečkom Novom Mjestu odrubio glave nacionalnim junacima, Zrinskom i Frankopanu, a onda jedan od glavnih protagonista takve istoriografije Franjo Tuđman, šalje svoj telegram zahvalnosti nemačkom kancelaru Kolu povodom ujedinjenja Nemačke, ističući „tisućuljetnu ljubav Hrvata i Nemaca!“ Slična situacija je i sa istorijskom zaboravnošću čuvene Hadži – Lojine pobune 1878. godine, jedinog organizovanog otpora najezdi trupa Franja Josipa. Prema austro-ugarskim podacima, Cesareve armade su tada izgubile 5.198 ljidi, od čega 178 oficira.

Ako je Austro-ugarska 1878. bila spremna da žrtvuje skoro 6.000 svojih ljudi u Bosni, što ne bi mogla 120 godina kasnije za istu stvar žrtvovati nekoliko desetina hiljada tuđih života? Pod uticajem novih istorijskih „učenja“ i sećanja, zaboravljeno je šta su sve ovde uradili Nemci, Italijani, Mađari, Bugari a ističu se žrtve međusobnih obračuna. Po sredi je oblikovanje ambijenta u kome će se samo ti dugovi namirivati a sami antifašisti marginalizovati ili proglasiti zločincima kako bi se diskreditovali svi oni koji su jednom zaustavili krvoproliće. Takva geneza događaja predstavljala je teren na kome se lako primaju nacionalistički projekti a koji u višenacionalnim sredinama svojom pojavom izazivaju opravdan strah i pretnju drugima, stimulišući ništa manje agresivne odgovore sa drugih strana.

Za nastanak prve Jugoslavije, trebalo je da propadnu dva velika carstva (Otomansko i Austro-ugarsko). Za komadanje te iste Jugoslavije, dovoljna je bila obnova jednog, Hitlerovog carstva, inače Austrijanca kao i njegovog prethodnika Franja Ferdinanda. Ovo ima smisla istaći radi jasnoće kontinuiteta nemačkog angažovanja na Balkanu. Iza tog kontinuiranog angažovanja ostajala su ogromna groblja, nemačkih i naših ljudi. Teško da bi neko danas mogao biti pozvaniji i odgovorniji za brigu o tim grobovima, stratištima i logorima od samih Nemaca. Za razliku od većine, lično mislim da bi to moglo biti jedino opravdanje i smisao nemačkog angažovanja na Balkanu. Svako drugo angažovanje bi moralo biti zaustavljeno a naročito vojno i obaveštajno.

Međutim, jedno neobično carstvo nikada nije propadalo iako je samo imalo učešća u mnogim propadanjima drugih. To silno carstvo zove se Vatikan ili Sveta stolica. Punih dvadeset godina Vatikan je u tišini lečio rane od poraza. Tek nakon Drugog vatikanskog koncila (1965.) kreće iz pacovskih rupa u svet, uvodeći narodni jezik po crkvama. Tada niko nije primetio da Papa kreće u osvetnički pohod, što slučajno ili ne, koincidira sa tzv. Brionskim plenumom i smenom Aleksandra Rankovića, ali to je tema za druga istraživanja. Niko nije primećivao kako se oko velike ajkule grupišu sitni gubitnici rata i poraženi saveznici poražene Nemačke, spremni da podupru svog starog i osnaženog alfa predvodnika (ustaše, nedićevci, balisti, ljotićevci, belogardejci, handžarlije…). Glas onih koji su videli i primećivali bio je isuviše dremljiv i trom da rasvetli dobro kamuflirani osvetnički pohod.

Nepobitne su činjenice da su Nemačka i Vatikan poražene u prošlom ratu, odkle proizilazi logičan osećaj potrebe za osvetom nad pobednicima. Taj trenutak se strpljivo čekao i pripremao. Racionalnost pripreme je zahtevala izbegavanje konfrontacije sa jakim i uticajnim gospodarima sveta te su traženi i nađeni oslonci unutar velikih zapadnih sila. Rusija se u to vreme i sama koprcala u ekonomskim i političkim problemima pristajući na Genšerovu isporuku viškova hrane za gladno stanovništvo Sankt Peterburga, drugog grada po broju stanovnika, svojevrstan simbol otpora fašizmu i pored Moskve najznačajniji ekonomski, industrijski, naučni i kulturni centar Rusije.

Nacionalizam, odnosno njegov ekstremni oblik – šovinizam, bio jesavršeno oružje za pokretanje rata protiv SFRJ. Pogodan teren za podsticanje nacionalne netrpeljivoti i manipulaciju sa masama, predstavljalo je ukupno ekonomsko stanje. Naime, ekonomska stagnacija osamdesetih godina prošlog veka uz strmoglavi pad životnog standarda, rezultat je programiranog imperijalizma u vidu dovođenja zemlje u stanje zavisnosti od MMF-a i međunarodnih finansijskih institucija i drugih tutora međunarodnih robno-novčanih tokova. To je imalo za posledicu pad životnog standarda osamdesetih godina, čak 40%, narastanje broja štrajkova radnika i protesta, koji su umesto očekivane radničke solidarnosti instrumentalizovani u funkciju podsticanja netrpeljivosti prema drugoj republici, drugom narodu i napokon prema tekovinama samog jugoslovenstva i dostignuća sopstvene revolucije. Jugoslavija je morala biti kažnjena a naročito oni koji su skloni da je brane. Jugoslavija i oni koji su se usudili pre pedeset godina da pruže otpor nacizmu, izvedu socijalnu revoluciju i preuzmu odgovornost za vlastitu sudbinu, našli su se na oštrici žestoke osvete. Primer je morao biti stravičan kako bi svi narodi na Balkanu i širom sveta bili uvereni da je zajednica slovenskih naroda nemoguća.

Razlog takvom stanju i akciji se nalazi u političkim namerama i geostrateškim ciljevima obnovljnjne i ujedinjene neoimperijalne Nemačke sa svojim teretom sećanja na katastrofu Prvog svetskog rata i poraz nacističke Nemačke, čijem uticaju i pritiscima nisu odolele ni SAD kao ni neke članice Evropske Zajednice, tragajući za sopstvenim delom interesa u novonastaloj situaciji i željom da se trajno obračunaju sa „komunizmom“. Od Bizmarka do danas, Nemačka se jednako zove, ima iste namere i vodi isti rat. Samo se savremeni Bizmark može zvati i Helmut Kol ili Angela Doroteja Merkel. Razlog za održanje iskrivljene slike o karakteru događaja na prostoru nekadašnje Jugoslavije, proizilazi iz potrebe da se izbegne odgovornost stvarno odgovornih činioca za izazivanje rata protiv Jugoslavije, što predstavlja najteži međunarodni zločin – zločin protiv mira, iz koga su proistekli brojni drugi ratni zločini. U takvim uslovima osakaćeno je međunarodno pravo, falsifikovane činjenice i prekrojena istorija.

Razbijena je jedna međunarodno priznata država, sa svojim istorijskim i međunarodnim legitimitetom, članica svih važnih međunarodnih organizacija, da bi se od jedne multikulturalne zajednice napravile nacionalne tvorevine sa kojima se danas poigravaju „vetrovi“ svetske moći, na način prilično blizak onim poigravanjima iz prethodnog svetskog rata.

Dakle, posebna zasluga za jugoslovensku katastrofu, za stotine hiljada žrtava, za više od milion obeskućenih ljudi, za razaranja i materijalne štete na stotine milijardi dolara, za nasilje nad prirodom, svakako da pripada Nemačkoj. Odgovornosti ne mogu biti lišeni ni oni koji su u svojoj servilnosti, strahu ili zavisnosti prema osnaženoj i obnovljenoj Nemačkom pristajali na ultimatume i pritiske, dajući saglasnost za razaranje ne samo Jugoslavije, već i načela pravnog sistema na kome je počivala međunarodna zajednica.

O inspiratorima i akterima vođenja rata protiv SFRJ govori i Pjer-Mari Galoa, francuski antifašista i general vazduhoplovstva u penziji. Tačnije, govorio je o ulozi Nemačke i SAD u razbijanju Jugoslavije, bombardovanju SR. Jugoslavije. Galoa na početrku razgovora ističe: “Treba reći da je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. Nije se samo radilo o tome da treba sačekati odlazak Tita 1980 g., nego i pripremiti period posle, koristeći se njegovim odlaskom, dislocirati teritorije za koje je Nemačka smatrala da nisu nacionalne već teritorija sastavljena od različitih etničkih grupa i religija. Nemačka je bila vrlo zainteresovana za dobijanje podrške za nameravano cepanje teritorija. Dogodilo se da sam indirektno bio umešan u tok tih razgovora, na taj način što sam redovno prisustvovao skupovima Žozefa Štrousa, ministra odbrane Nemačke a kasnije ministra finansija, koji su se godine 1976. i 1977. redovno održavali u Nemačkoj, na maloj farmi u okolini Minhena. Tu su bili predstavnik Britanije Brajan Krouzi, predstavnik Španije bivši ministar Sančez Beja, predstavnik Vatikana advokat Pol Viole. Ja sam bio predstavnik Francuske. Bon je tada smatrao da je srpski otpor doprineo da Nemačka izgubi svetske ratove. Trebalo je kazniti narod. Drugo, druga nemačka ideja bila je nagraditi Hrvate i muslimane koji su se tokom rata pridružili Nemačkoj i zauzeli određene pozicije tokom rata, zahvaliti im se jer su prišli opciji Nemačke. Treća nemačka ideja, bio je ulazak Hrvatske i Slovenije u ekonomsku zonu EU kojom je tada predsedavala Nemačka. Na taj način otvorile bi se mogućnosti ostvarivanja nemačkih interesa na dalamtinskoj obali i tako približavanje Mediteranu. Ovim razlozima treba dodati i uverenost Nemačke u američku intervenciju s obzirom na važna komandna mesta u NATO-u“. Naravno, sve strane su našle svoj interes da podrže Nemce i da se neposredno angažuju. Američki interes je sadržan u sledećem: „Pokazati Evropljanima da nisu sposobni delovati sami, jer, ako bi Amerika bila van toga, tu bi nastao haos, nered, rat, što bi ih ponovo prisililo da se vrate na lice mesta. Ta i takva demonstracija snage bi pokazala nužnost i neophodnost NATO-a. S druge strane, tu je bila Rusija koju je trebalo unapred što više poniziti. U to vreme Rusija je u rukama Jeljcina i glava Harvarda koje su trebale da implementiraju tržišnu privredu na teren dotadašnje planske privrede. Ceo poduhvat postavio bi se na taj način i na teren provere i manifestovanja slovenske solidarnosti. Kako Nemačka u to vreme postaje sasvim punoletna, jedna od ideja je da bi bilo interesantno okupirati određenu zonu na Balkanu. Odatle famozni Bondstil. Kojoj zoni dati prvenstvo, da li Albaniji, Draču, da li raskršće Koridora 8 koji će jednog dana prevoziti naftu iz Kaspijskog bazena do Jadrana. Zbog ovih različitih razloga Amerikanci su intervenisali i ubrzo u potpunosti preuzeli komande operacije… Operacije na Balkanu vođene su na sledeći način: Najpre gromoglasnost kapanje dezinformacija, pričajući čiste laži na način koji će u javnom mnjenju fiksirati žrtvu, što znači žrtvu jasno označiti kako bi njena odbrana tekla uz opštu saglasnost javnog mnjenja. Iz tih razloga trebalo je izmisliti srpske zločine! Jedan od prvih izmišljenih zločina bilo je silovanje 48.000 žena. Američki eksperti za Balkan kasnije su tu cifru preinačili u 4.000 žena, kasnije je to bilo 40, a tih 40 na kraju bi verovatno bilo 4 posle čega bi usledila istraga u toku. Izmišljanja su išla dalje, od eksplozije bombe, u ulici Vase Miskina, masakra pijace Markale za koji su okrivljeni Srbi, a zapravo su muslimani pucali na same sebe smišljeno i s namerom da se taj zločin pripiše Srbima. Stvoren je takođe mit o invaziji Sarajeva od strane srpske armije… Zatim je to bio Račak s tvrdnjom da su zločin počinili Srbi, opet netačno, ali je izvanredno poslužilo kao pretekst za početak bombardovanja“.

O manipulacijama svetskom javnošću govori i američki strateg Jozef Bodanski u studiji „Ofanziva na Balkan“ konstatujući: „Preko ciničnih manipulacija zapadnih medija i izdašnog finansiranja informativnih službi, muslimani i njihovi hrvatski saveznici, bili su u mogućnosti da satanizuju Srbe i iskrive sliku o borbama u BiH…“

U vezi sa jugoslovenskom krizom, kažnjavani su svi osim onih pravih krivaca. Pravi krivci se danas pojavljuju u ulozi tužioca i svedoka optužbe a ne kao optuženi, što za posledicu ima prikrivanje čitave pozadine i karaktera jugoslovenske krize i građanskog rata. Nedopustiv je zaborav svega onoga što je svojevremeno radio nemački kancelar Kol, ministri inostranih poslova i šefovi nemačke obaveštajne službe Genšer i Kinkel. Obrazloženje ostatku Evrope i Americi u vidu antikomunističke ideologije i tradicionalna rusofobija, kao i evidentna sve snažnija ekonomska i politička uloga objedinjene Nemačke, uz druge razne „veštine“ i manipulacije, bili su dovoljno ubedljiv razlog da se pristane na nemačke pritiske i zahteve, da se zatvore oči pred organizovanjem kampova za obuku raznih nacionalnih ratnika za vođenje rata protiv Jugoslavije, da se ignoriše naoružavanje paravojnih nacionalističkih organizacija. Samo u takvim uslovima je Evropska zajednica mogla zahtevati krajem juna 1991. godine zatvaranje JNA kao legitimne vojne sile u kasarne, čime je planski stvoren prostor za oružano dejstvo pripremljenih, obučenih i ostrašćenih paravojnih snaga secesije i osvete. Plamen rata je prenet na teritoriju Srbije odnosno Kosova i Metohije kao završnu fazu osvete za prethodne poraze Vermahta i njegovih odanih sledbenika prema ostatku Jugoslavije.

Oslonac agresije i osvete su obezbedili ostaci balističkih snaga, teroristi, kriminalne grupe uključujući i narko mafiju kao i trgovce ljudima i ljudskim organima.

Osveta i žeđ za osvetom sada se naplaćuje kolonizacijom novonastalih država, nagrađivanjem saveznika i suđenjem onima koji su se usudili da brane svoju zemlju i primenjuju tada važeće ustavne i pravne norme. Kako su kolonizatorima i suviše teskobni novi okviri nacionalnih država na Balkanu za velike profiterske projekte, ne treba isključiti polagano presvalačenje činioca mržnje i sukoba u odore nekog novog jugoslovenstva koji će preuzeti ideju balkanskih integracija koja je rađana u glavama najumnijih ljudi. Da li je moguće danas zamisliti Mesićevog sledbenika koji će reći: „Posao sam obavio, Jugoslavija je obnovljena“? Ili HDZ-ovca da kaže: „Rata neće biti jer ga Hrvatska ne želi a mi smo procenili da samo tako možemo reintegrisati Jugoslaviju”? Mogli bi na osnovama izjava raznih palikuća ređati hipotetička pitanja u nedogled, ali ne treba izgubiti iz vida kameleonsku sklonost i licemerje političkih lidera koji računaju na kratko pamćenje, a koji su već izmenjali nekoliko nespojivih političkih boja.


Autor: Ratko Krsmanović

 

One Response to Razbijanje Jugoslavije u svetlu osvetničke naravi

  1. Walter 13/03/2017 at 3:38 am

    Ovakav pretenciozni tekst sa primjesama raznoraznih zavjera, očigledno samo u svrhu bacanja u mrak, da ne kažem opravdavanja i to isključivo jedne strane u tom ludilu nabujalog soc-šovinizma (o kojemu je itekako bilo riječi na ovom sajtu) te tvrdog nacionalizma i novonastalog klasnog elitizma zaista ne zaslužuje da se nađe na sajtu koji uporedo sa ovakvim, izbacuje tekstove problematike klasne borbe.
    Ili duh miloševićevske ideologije i jeftinog populističkog tumačenja (svi su krivi sem nas) ipak i dalje rado obitava među redovima naših tzv. ljevičara?

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.