Beogradski kvisling

Ubijeni srpski premijer bio je omražena zapadna marioneta čije su ekonomske reforme dovele do opšte bede

Foto: Tanjug

Pohvale Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, dolaze sa svih strana. Predsednik Buš je pokrenuo lavinu, hvaleći njegovo “snažno vođstvo” dok je glasnogovornik kanadske vlade uzdizao “vesnika demokratije” a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio “reformisanju Srbije”.

U čituljama u zapadnim novinama Đinđiću su gotovo bez izuzetka pripisivane zasluge kao bivšem vođi studentskih protesta koji je hrabro vodio narodni ustanak protiv tiranina i diktatora i pokušavao da svoju zemlju uvede u demokratsku eru.

Izvan Si-En-Enove verzije svetske istorije, Đinđićeva karijera izgleda mnogo drugačije. Oni koji se protive doktrini promene režima bi trebalo da znaju da Irak nikako nije prva zemlja gde su SAD i druge Zapadne vlade pokušale da izvedu rušenje vlasti koja nije služila njihovim strateškim interesima. Pre tri godine na red je došla Miloševićeva Jugoslavija.

U skoro objavljenoj biografiji Miloševića, Adam Lebor otkriva kako su SAD stavile 70 miliona dolara u džepove srpske opozicije u pokušaju da zbace jugoslovenskog lidera 2000. godine. Po nalogu Državnog sekretara Medlin Olbrajt, tajna Američka kancelarija za jugoslovenska pitanja uspostavljena je kako bi pomogla u organizaciji pobune koja bi srušila Miloševića sa vlasti.

U isto vreme, postoje dokazi da su tajne grupe koje je kontrolisao Đinđić i koje su bile povezane sa američkim tajnim službama izvršile seriju ubistava ključnih podržavaoca Miloševićevog režima uključujući i Ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, predsednika JAT-a.

Nakon što je Sloba srušen, SAD su dobile “reformističku” vladu kakvu su želele. Predsednik Vojislav Koštunica je primao bukete, ali je šef vlade, Zoran Đinđić, bio taj koji je držao konce u svojim rukama – i nikako nije izneverio svoje sponzore iz Vašingtona.

Prvi prioritet je bio početak programa “ekonomskih reformi” – što u slengu Novog svetskog poretka znači prodavanje državne imovine po neverovatno niskim cenama zapadnim korporacijama. Preko 700 000 jugoslovenskih preduzeća je ostalo u društvenom vlasništvu i većinu su i dalje kontrolisala samoupravna tela a samo 5% kapitala je bilo u privatnim rukama. Kompanije su se mogle prodati jedino ako bi 60% deonica dobili radnici.

Đinđić je brzo promenio zakon i velika rasprodaja je mogla da počne. Posle dve godine u kojima su hiljade društvenih preduzeća prodate (mnoge od njih kompanijama iz država koje su 1999. godine bombardovale Jugoslaviju) izveštaj Svetske banke od prošlog meseca svesrdno je hvalio Đinđićevu vladu i njeno “uključivanje međunarodnih banaka u proces privatizacije”.

Ali Đinđiću nije naređeno samo da proda državnu imovinu. Morao je i Milošević da ode, za obećanu sumu od 100 miliona dolara, čak iako bi to značilo otmicu uz kršenje jugoslovenskih zakona i njegovo slanje u američki sud u Hag britanskim vojnim avionom. Kada čovek proda državnu imovinu, njenog bivšeg predsednika i svoje glavne političke rivale, šta još ostaje da se proda? Jedino sama zemlja. I u januaru ove godine Đindić je uradio upravo to. Uprkos protivljenju velike većine naroda, “vesnik demokratije” udovoljio je zahtevima “međunarodne zajednice” i ime Jugoslavija je nestalo sa političkih karti. Strateški cilj njenog smenjivanja nizom slabih i zavađenih protektorata je konačno ostvaren.

Ipak, ponekad čak i najbolje izvedeni planovi pođu po zlu. Uprkos zapadnim hvalospevima, neće mnogo ljudi u Srbiji žaliti za Đinđićem. Za veliku većinu Srba, on će ostati kvisling koji se obogatio rasprodajom svoje zemlje onima koji su je nemilosrdno napali nekoliko godina ranije. Đinđićeve hvaljene reforme su dovele do ogromnog skoka u cenama životnih troškova, nezaposlenost je skočila na preko 30%, realne plate su pale za oko 20% i preko dve trećine Srba živi ispod granice siromaštva.

Još uvek nije jasno ko je pucao na Đinđića. Velika je verovatnoća da je u pitanju operacija iz podzemlja i da su Đinđića sustigle njegove veze sa organizovanim kriminalom. Ali koliko god grubo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi drage volje povukli obarač. Prilikom svoje skorašnje posete Beogradu, ostao sam zapanjen ne samo nivoom ekonomskih teškoća, nego i mržnjom gotovo svih ljudi koje sam sreo prema premijeru čiji je rejting prethodno pao ispod 10%.

Lekcija iz Srbije za današnje serijske promene režima je jednostavna. Možeš pokušati da porobiš narod sankcijama, subverzijom i bombama. Možeš, ako hoćeš, srušiti vladu koja ti se ne sviđa ili nametnuti svoju volju instaliranjem Hamida Karzaija, Generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da budu imperijalni konzuli. Ali nemoj misliti da možeš naterati osramoćen narod da im oda poštu.

 

Neil Clark, The Guardian,
14. mart, 2003

 

Ostavite komentar