Istoričari tvrde da je Velika Britanija prouzrokovala glad u Iranu koja je ubila više od osam miliona

iranJedno od manje poznatih istorijskih poglavlja je glad u Iranu tokom Prvog svetskog rata prouzrokovana britanskim prisustvom u ovoj zemlji. Nakon revolucije u Rusiji 1917, Britanija je postala vodeća strana sila u Iranu i ovu glad, tačnije genocid, počinili su Britanci. Dokumenti u Američkoj arhivi izveštavaju o rasprostranjenoj gladi i širenju epidemija bolesti u Iranu, a broj preminulih se procenjuje na oko osam do deset miliona tokom perioda od 1917. do 1919, što ovo čini najvećim genocidom 20. veka, a Iran najvećom žrtvom Prvog svetskog rata.

Treba napomenuti da je Iran bio jedan od glavnih snabdevača hranom britanskih trupa u južnoazijskim kolonijama britanske imperije. Iako je loša žetva tokom te dve godine pogoršala situaciju, ni u kom slučaju nije glavni uzrok velike gladi. Profesor Goli Mažd sa univerziteta Prinston pisao je u knjizi „Velika glad i genocid u Persiji” da američki dokumenti pokazuju da su Britanci sprečili uvoz žita i drugih prehrambenih proizvoda u Iran iz Mesopotamije, Azije kao i SAD. Takođe i to da brodovima krcatim pšenicom nije dopušten istovar u luci Bušehir u Persijskom zalivu. Profesor Mažd dokazuje da je Velika Britanija namerno stvorila uslove za genocid da bi uništila Iran, te da faktički kontroliše zemlju u sopstvene svrhe. Major Donahju opisuje Iran tog vremena kao „zemlju pustoši i smrti”. Međutim, taj je događaj ubrzo postao tema britanskog zataškavanja.

Britanija je u prošlosti imala niz pokušaja da prikrije istoriju i da je iznova napiše u sopstvenu korist. Te stranice su pune zavera koje je britanska vlada zataškala da sakrije svoju umešanost u raznim epizodama koje bi bacile senku na reputaciju zemlje. Jedan od jasnih primera je „Džejmsonov prepad”, neuspeli pokušaj udara protiv vlade Pola Krugera u Južnoj Africi. Prepad je planirala i sprovela britanska vlada Džozefa Čemberlena po naređenju kraljice Viktorije. U Južnoj Africi su 2002. godine objavljeni memoari ser Grejema Bouvera koji su otkrili detalje o umešanosti koja je zataškavana tokom više od stoleća i prebacivala pažnju na Bouvera kao žrtveno jagnje za incident.

Istorijska građa, koja je uništena da bi se sakrili britanski zločini širom sveta ili je čuvana u tajnosti u arhivama Ministarstva spoljnih poslova, ne samo radi spasavanja reputacije Velike Britanije, već i da bi se vlada zaštitila od parničenja, ukazuje na pokušaje Britanije da izbegne posledice svojih zločina. Dokumenti Hansloup parka koji takođe uključuju izveštaje o „eliminaciji” neprijatelja kolonijalne vlasti tokom pedesetih godina na Malaji; potom dokumenta koja ukazuju da su ministri u Londonu znali za mučenje i ubistva Mau Mau pobunjenika u Keniji koji su ujedno bili i živi ispečeni. Svi ti zapisi bi mogli imati i više informacija o velikoj gladi u Iranu. Zašto su te beleške koje pokrivaju najcrnje tajne britanskog carstva uništene ili se drže u tajnosti? Jednostavno jer bi mogle da „osramote” vladu njenog veličanstva.

Glad koja je izbila u Irskoj u periodu između 1845. i 1852. godine, ubila je četvrtinu njenog stanovništva. Ovu glad je prouzrokovala britanska politika kojoj je usledilo zataškavanje u pokušaju da se odgovornost prebaci na „krompir”. Ova glad, čak i danas, poznata je u svetu kao „glad krompira” iako je, zapravo, posledica planiranog manjka hrane i samim tim namenski zločin britanske vlade.

Pravo lice gladi kao genocida je dokazao istoričar Tim Pet Kugan u knjizi „Zavera gladi: Uloga Engleske u najvećoj irskoj tragediji” koju je objavio Palgrejv Mekmilan (Palgrave-MacMillan). Planirano je da se održi ceremonija u SAD radi predstavljanja Kuganove knjige američkoj javnosti, ali mu je odbijen zahtev za vizu u ambasadi SAD u Dablinu.

Postaje jasno da britanska uloga u velikoj gladi u Iranu koja je pokosila gotovo polovinu njegovog stanovništva, nije bez presedana. Dokumenti koje je objavila britanska vlada previđaju ovaj genocid i kao posledica toga ova tragedija je prošla kroz pokušaj prikrivanja. „Priručnik o Iranu” Ministarstva spoljnjih poslova iz 1919. godine ne spominje ništa vezano za veliku glad.

Džulijan Barijer, naučnik koji je izučavao stanovništvo Irana, postavio je „obrnutu projekciju” za procenu populacije Irana zasnovanu na izveštajima iz ovog „priručnika” i kao posledicu toga zanemario je efekte velike gladi na građane Irana 1917. godine. Barijerove procene su potom iskorišćene kao argument za poricanje velike gladi i za podrivanje njenih posledica.

Ignorisanjem velike gladi u Iranu u procenama, Barijerov rad se suočava sa četiri naučne manjkavosti. On ne uzima u obzir gubitak stanovništva usled gladi u svojim proračunima; primoran je da „prilagodi” brojeve zvaničnog popisa 1956. godine sa 18,97 miliona na 20,37 miliona uprkos činjenici da upravo ovaj popis koristi kao osnovu za „obrnutu projekciju”. Zanemaruje zvanične stope rasta i koristi lične pretpostavke u ovom pogledu, koje su daleko niže od drugih procena. Konačno, iako Barijer često citira Amanijeve procene, na kraju njegovi rezultati protivreče Amanijevim. Ističe se Barijerova procena stanovništva 1911. godine na 12,19 miliona, dok je Amani procenjuje na 10,94 miliona.

Uprkos manjkavostima u procenama stanovništva tokom perioda velike gladi i ranije, koje nudi Barijer, njegov članak nudi korisne podatke za period nakon gladi. Razlog za to je što su procene stvorene od  1956. godine unazad. Drugim rečima, podaci su od 1956. do 1919. godine, te su utoliko verodostojni što ne uključuju period gladi. Štaviše, ovaj deo Barijerovih podataka je takođe u skladu sa podacima američkog poslanstva. Primera radi, Kaldvel i Sajks procenjuju stanovništvo 1919. godine na 10 miliona, što je uporedivo sa Barijerovom brojkom od 11 miliona.

Goli Mažd nije prvi među autorima koji pobijaju Barijerove brojke za ovaj period. Gad G. Gilbar je u članku iz 1976. godine o demografskom razvoju tokom druge polovine 19. veka i prve decenije 20. veka takođe smatrao Barijerove procene kao netačne za taj period.

U očigledno pristrasnom razmatranju Maždovog rada, Vilijem Flor potvrđuje Barijerov model uprkos očiglednim nedostacima, pa se i ruga dobro dokumentovanom radu Golija Mažda do te mere da poriče genocid. Flor takođe nudi netačne i neprecizne podatke koji se protive činjenici da je Britanija lišila Iran kavijara i meda sa severa, tvrdeći da je kavijar haram (tj. da ga vera zabranjuje) iako fatva koja se tiče toga nikada nije postojala u šiitskoj jurisprudenciji. Povrh toga, svi dostupni dekreti ukazuju da je kavijar halal, tj. dopustiv po islamskom zakonu. Takođe, Rusi su širili glasine u tom vreme da je kavijar haram, a Britanija je u potpunosti iskoristila ovaj trač.

Jedna od kritika Flora je bila da dovede u pitanje zašto Mažd nije koristio britansku arhivsku građu. Bitnije pitanje je zašto bi Mažd trebalo da koristi izvore koji u potpunosti zanemaruju pojavu gladi u Iranu. Činjenica da je Mažd koristio prvenstveno izvore iz SAD deluje sasvim razumno ako se zna da su SAD bile neutralne prema državnim poslovima Irana u to vreme i pokušavale da nahrane ovu zemlju.

Source: http://english.khamenei.ir/news/2197/8-10-million-Iranians-died-over-Great-Famine-caused-by-the-British

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.