Bertolt Breht – Izabrane pesme II

Ćilimari Kujan-Bulaka slave Lenjina

Često je slavljen i obilato
Drug Lenjin. Ima poprsja i kipova.
Gradovi su po njemu dobijali imena, i deca.
Drže se govori na mnogim jezicima,
Ima skupova i manifestacija,
Od Šangaja do Čikaga, Lenjinu u čast.
Ali evo kako su ga slavili ćilimari iz Kujan-Bulaka,
Malog mesta u južnom Turkestanu:

Dvadeset ćilimara tamo ustaje, uveče,
Tresući se od groznice, iza svojih bednih razboja.
Groznica hara: železnička je stanica
Puna zujke komaraca što se, u gustom oblaku,
Dižu sa baruštine iza starog kamiljeg groblja.
A železnica, koja
Svake druge nedelje donosi vodu i dim, jednog dana
Donese i vest
Da se bliži dan proslave druga Lenjina.
I odlučiše ljudi iz Kujan-Bulaka,
Siromašni ljudi, ćilimari,
Da se drugu Lenjinu i u njihovom mestu
Postavi sadreno poprsje.
Svi su tu, tresući se od groznice, i drhtavim rukama
Pružaju svoje teško zarađene kopejke.
A crvenoarmejac Stepa Gamaljev
Što brižljivo broji i pažljivo motri,
Vidi njihovu spremnost da proslave Lenjina i raduje se tome.

Ali vidi on i njihove drhtave ruke.
I najednom predloži
Da se novcem za poprsje kupi petrolej
I da se njime pospe baruština iza kamiljeg groblja,
Sa koje stižu komarci što
Seju groznicu.
Da se, dakle, tako suzbije groznica u Kujan-Bulaku, i to
U čast umrlog ali
Nezaboravnog
Druga Lenjina.

Tako i rešiše. Na dan proslave donosili su,
Jedan za drugim,
Olupana vedra, napunjena crnim petrolejom,
I njime posipali baruštinu.

Tako su pomagali sebi slaveći Lenjina,
I tako su slavili njega pomažući sebi,
Dakle, shvatili su ga.

Čuli smo kako su ljudi iz Kujan-Bulaka
Slavili Lenjina. A kad je uveče
Petrolej kupljen i posut po baruštini,
Ustade jedan čovek na skupu i zatraži
Da se na železničku stanicu stavi ploča
Sa obaveštenjem o tom postupku koje bi tačno sadržalo
I izmenjeni plan i ono o zameni
Lenjinovog poprsja za tonu petroleja što uništava groznicu
I sve to u Lenjinovu čast.
Pa učiniše i to
I staviše ploču.

 

Siromašniji školski drugovi iz predgrađa

Siromašniji školski drugovi u svojim tankim kaputima
Ujutro su uvek kasnili na čas
Jer su za svoje majke raznosili mleko ili novine.
Nastavnici su im,
Koreći ih, upisivali opomene.

Nisu imali zavežljaja sa užinom. Za vreme odmora
Pisali su u sveskama zadatke.
To je bilo zabranjeno. Odmor je
Za okrepljenje i jelo.

Kad nisu znali Ludolfov broj „pi“,
Nastavnici su ih pitali: Zašto
Ne ostaneš u brlogu iz koga dolaziš?
Ali to su oni znali.

Siromašnijim učenicima iz predgrađa
Obećavana su manja mesta u državnoj službi.
Zbog toga su u znoju lica svoga bubali sadržinu
Polovnih knjiga koje su kupili,
Naučili da nastavnicima ližu cipele i da
Preziru rođenu majku.

Skromna mesta siromašnijih učenika iz predgrađa
Ležala su ispod zemlje. Njihove kancelarijske stolice
Nisu imale sedišta. Njihovi vidici
Dopirali su do korenja kratkih biljaka. Zašto su ih terali
Da uče grčku gramatiku i Cezarove vojne pohode,
Formulu sulfata i broj „pi“?
U flandrijskim zajedničkim grobovima za koje su bili predodređeni
Šta im je trebalo drugo do
Malo kreča?

 

Ležaj za noć

Čujem da u Njujorku
Na uglu 26. ulice i Brodveja
Za zimskih meseci svako veče stoji neki čovek
I beskućnicima što se tu okupljaju
Pribavlja ležaj za noć obraćajući se sa molbom prolaznicima.

Svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Doba izrabljivanja time se ne skraćuje.
Ali nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.

Ne ispuštaj knjigu, čoveče koji ovo čitaš.

Nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ali svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Era izrabljivanja time se ne skraćuje.

 

Ostavite komentar