Franc Fanon – O nasilju

Kako god mi nazvali dekolonizaciju: nacionalno oslobođenje, nacionalni preporod, vraćanje nacije narodu — koju god rubriku upotrebili, koju god novu formulu uveli — dekolonizacija ostaje nasilna pojava. Na kojoj je god razini proučavali (lični susreti, novi nazivi sportskih klubova, profil zvanica na koktel-prijemima, kadrovi u policiji, u administrativnim većima, u nacionalnim i privatnim bankama), dekolonizacija u suštini znači samo zamenjivanje jedne »vrste« ljudi drugom »vrstom« ljudi. To je potpuna, totalna i apsolutna zamena, bez prelaznih nijansi. Svakako da je moguće isto tako ukazati na rađanje nove nacije, uspostavu nove države sa novim diplomatskim vezama i novom političkom i diplomatskom orijentacijom. Ali, nama je pred očima upravo ona tabula rasa koja obeležava početnu fazu svake dekolonizacije. Njen neobični značaj je da je reč o minimalnom zahtevu kolonizovanih. Istina je da dokaz uspeha leži u promeni celokupne društvene strukture od dna ka vrhu. Izuzetan značaj ove promene je da se ona želi, priziva, zahteva. Potreba za ovom promenom egzistira u svom sirovom stanju, nagla i upečatljiva, u svesti i u životima muškaraca i žena koji su kolonizovani. Ali mogućnost ove promene se jednako doživljava u obliku zastrašujuće budućnosti, u svesti druge »vrste« muškaraca i žena: kolonista.

Dekolonizacija koja namerava da izmeni svetski poredak, jeste, i to se može uočiti, program potpunog nereda. Ali, ona i ne može nastati iz magične operacije, prirodnog potresa ili prijateljskog sporazuma. Dekolonizacija je, i to se zna, istorijski proces: a to znači da ona može postati razumljiva i sasvim jasna i sebi i drugima samo onoliko koliko se bude javio istorijski delujući pokret, što joj daje oblik i sadržaj. Dekolonizacija je sukob dveju, po svom bitnom karakteru, antagonističkih snaga čija izvornost proizilazi iz načina njihovog postojanja, a životnim sokovima ih napaja baš kolonijalno stanje. Prvo im je sučeljavanje bilo u znaku sile, a daljnje zajedničko postojanje ili, bolje rečeno, postojanje temeljeno na odnosu između eksploatatora kolonista i eksploatisanih domorodaca nastavilo se sve jačim osloncem na bajonete i topove. Kolonista i kolonizovani su stari znanci. I, zaista, kolonista ima pravo da kaže da »ih« poznaje. Jer je upravo kolonista proizveo i proizvodi i dalje kolonizovane. On svoj smisao, baš kao i materijalnu dobit, nalazi u kolonijalnom sistemu.

Dekolonizacija nikad ne biva neprimetna, odražava se na biću i fundamentalno ga menja. Slomljene i beznačajne posmatrače čini privilegovanim protagonistima koje je istorija veličanstveno obuhvatila u svoj sklop. Ona u biće usađuje sopstveni ritam koji donose novi ljudi, daje mu nov jezik, novu čovečnost. Dekolonizacija zaista znači stvaranje novog čoveka. Ali to stvaranje ne ozakonjuje nikakva natprirodna sila, kolonizovana »stvar« postaje čovekom, i to jednakim procesom kojim se oslobodila. U dekolonizaciji stoga postoji potreba za dovođenjem u pitanje kompletne kolonijalne situacije. Ako je želimo precizno opisati, mogli bismo upotrebiti ove poznate reči: „Poslednji će biti prvi a prvi poslednji.” Dekolonizacija se stavlja u praksu ove rečenice. Zato tvrdimo, sva dekolonizacija je uspešna.

Prikazana u svojoj golotinji, dekolonizacija otkriva u svim svojim porama crvene mrlje, krvave noževe. Jer ako poslednji treba da budu prvi, to se može desiti samo nakon odlučne borbe na život i smrt dvoje protagonista. Ta čvrsta odluka poslednjih da izbiju na čelo kolone, da se brzim koracima (neki misle kako su i previše brzi) uspnu po poznatoj lestvici koja određuje organizovano društvo, može konačno da pobedi ako se zaigra svim sredstvima, uključujući, naravno, i nasilje. Ne može se neko društvo, koliko god bilo primitivno, rastrojiti takvim programom, ako se već na samom početku, već tokom stvaranja tog programa, ne odluči srušiti sve prepreke. Kolonizovani, koji je odlučio da ostvari taj program i pokrene ga sopstvenom snagom, spreman je u svakom trenutku da upotrebi silu. Od rođenja mu je već jasno kako se ovaj omeđeni svet, pun zabrana, može dovesti u pitanje samo posredstvom apsolutne sile. Kolonijalni svet je svet razdeljen na dva dela. Granična crta tih delova određena je kasarnama i policijskim stanicama. U kolonijama, institucionalno priznat sagovornik kolonizovanog domoroca, glasnogovornik ugnjetača, jeste žandar ili vojnik.

U društvima kapitalističkog režima, versko ili laičko obrazovanje, stvaranje moralnih refleksa koji se prenose sa oca na sina, uzorno poštenje radnika, koji nakon pedeset godina poštenog i predanog rada dobivaju odlikovanja, ljubav potkrepljena skladom i mudrošću, svi ti estetski oblici poštovanja postojećeg poretka stvaraju oko eksploatisanih atmosferu podređivanja i inhibicije, što znatno olakšava nastojanja režimskih sila. U kapitalističkim zemljama, između eksploatisanih i vlasti posreduje mnoštvo propovednika morala, savetnika, »onih koji dezorijentišu«. U kolonijalnim režimima, međutim, žandar i vojnik, svojom neposrednom prisutnošću i čestim intervencijama održavaju veze sa kolonizovanim domorocima i savetuju ih kundacima i napalm bombama da budu mirni. Posrednik vlasti govori jezikom golog nasilja, ne ublažuje tlačenje, ne prikriva gospodstvo. Sprovodi ih i zastupa sa čistom savešću branioca poretka. Posrednik unosi nasilje u domove i u glave kolonizovanih.

Grad kolonista je od čvrste građe, sav je od kamena i gvožđa. Osvetljen, asfaltiran grad, u kojem su kante za smeće uvek krcate nepoznatim, neviđenim, pa čak ni u snu sanjanim otpacima. Gola stopala kolonista ne mogu se nikada videti, jedino možda u moru, ali nikad iz blizine. Ta su stopala zaštićena solidnim cipelama dok su putevi njihovih gradova tako čisti, glatki, bez rupa, bez kamenja. Grad kolonista je sit, lenj, njegova je utroba uvek puna dobrih stvari. To je grad belaca, stranaca. Grad kolonizovanih, odnosno grad domorodaca, crnačko selo, medina, ozloglašeno je mesto ozloglašenih ljudi. Tu nije važno gde se ko rodi niti kako se rodi, gde se umire i zbog čega se umire. To je svet bez međuprostora, čovek na čoveku, koliba na kolibi. Grad domorodaca je grad gladnih, gladnih hleba, mesa, cipela, uglja, svetlosti. To je šćućuren grad, grad na kolenima, valja se u kaljuzi. Grad crnaca, grad »smrdljivih Arapa«. Pogled kojim kolonizovani domorodac motri grad koloniste pogled je pohlepe, zavisti, to su snovi o posedovanju. O svim mogućim vrstama posedovanja: da sedne za stol koloniste, da spava u njegovom krevetu i, ako je moguće, sa njegovom ženom. Kolonizovani čovek je zavidan čovek. Kolonista to vrlo dobro zna i zato, ulovi li taj zalutali pogled, gorko će, ali uvek na oprezu izjaviti: »Oni bi hteli da uzmu naše mesto.« I, zaista, nema domoroca koji barem jedanput dnevno ne poželi da stupi na mesto koloniste.

Taj, na dva dela rascepan svet naseljavaju različite vrste bića. Kolonijalna je osobenost u tome što ekonomska realnost, nejednakost, neizmerne razlike u načinu života ne zamagljuju ljudsku stvarnost. Kada se kolonijalni život osmotri izbliza, očigledno je pravi razlog takve raskomadanosti sveta u samom pripadanju ili nepripadanju nekoj vrsti, nekoj rasi. U kolonijama je ekonomska infrastruktura istovremeno i superstruktura. Uzrok je posledica: čovek je bogat zato što je beo, a beo je zato što je bogat. Potrebno je stoga proširiti marksističke analize kad god je u pitanju kolonijalni problem. Pa čak i pojam pretkapitalističkog društva, koji je Marx dobro proučio, zahtevao bi da ga u ovom slučaju ponovno razmotrimo. Bit kmeta različita je od biti viteza, ali je bilo potrebno pozvati se na božansko pravo da bi se legalizovala ta statutarna razlika. U koloniji se stranac koji je došao spolja, nametnuo pomoću topova i svojih mašina. Uprkos uspešnom privikavanju, uprkos prilagođavanju, kolonista uvek ostaje stranac. Glavno obeležje »vladajuće klase« nisu radionice, ni vlasništvo nad zemljišnim dobrima, niti račun u banci. Vladajuća vrsta je pre svega ona koja je došla spolja, koja ne nalikuje na domoroce, to su oni »drugi«. Izazivanje kolonijalne strukture za kolonizovane ne znači racionalnu konfrontaciju stanovišta. To nije rasprava o univerzalnom, nego buntovnička potvrda jedne samonikle pojave shvaćene apsolutno.

Kolonijalni svet je maniheistički svet. Kolonista se ne zadovoljava da fizički, uz pomoć policije i žandarmerije ograniči prostor kolonizovanih: kao da želi da prikaže totalitarni karakter kolonijalne eksploatacije, kolonista čini od kolonizovanog kvintesenciju zla. Kolonizovano društvo nije prikazano samo kao društvo lišeno vrednosti. Kolonista se ne zadovoljava tvrdnjom da su vrednosti napustile kolonizovani svet ili, još bolje, da nikad nisu ni prebivale u njemu. Domoroca se proglašava »nepropusnim« za etiku, on je odsutnost vrednosti, ali i negacija vrednosti. On je, priznajmo otvoreno, neprijatelj vrednosti. U tom smislu, on je apsolutno zlo, razorni element koji uništava sve što mu se približi, element koji izobličuje, koji unakažava sve ono što se odnosi na estetiku i moral, u njemu su pohranjene zlokobne sile, on je nesvestan i nepopravljiv instrument slepih sila. Vrednosti se zapravo truju i kvare čim dođu u dodir sa kolonizovanim narodom. Običaji kolonizovanih, njihove tradicije, naročito njihovi mitovi, puki su znakovi te bede, te konstitucionalne izopačenosti. I stoga treba staviti na istu razinu DDT, koji uništava parazite, prenosioce bolesti, i hrišćansku religiju, koja u začetku suzbija jeres, instinkte, zlo. Opadanje žute groznice i porast broja pokrštenih ulaze u isti račun. Ali, trijumfalni izveštaji misija govore zapravo o izvoru otuđenja koji se javljaju kod kolonizovanih naroda. Govorim o hrišćanskoj religiji, i niko nema pravo da se tome čudi. Crkva u koloniji, to je crkva belih, crkva stranaca. Ona ne poziva kolonizovanog čoveka da sledi put Gospodina, nego put belog čoveka, put gospodara, put tlačitelja. A, kao što je poznato, na tom putu mnogo je zvanih, a malo izabranih.

Ponekad takav maniheizam ide do krajnjih granica svoje logike i dehumanizuje kolonizovane. Zapravo, on ih animalizuje. I, zaista, jezik kojim kolonista govori o kolonizovanom, jezik je zoologije. Govori se o gmižućim pokretima žutih, o zadahu koji se širi iz domorodačkih sela, o hordama, o smradu, o množenju, o klijanju, o gestikulacijama. Kada kolonista želi da da veran opis ili pravu reč, on uvek poseže za rečima iz priča o životinjskom carstvu. Evropljanin retko govori u »slikama«. Ali kolonizovani čovek, koji je prozreo plan koloniste, odnosno parnicu što je kolonista vodi protiv njega, zna odmah o čemu se radi. Ta galopirajuća demografija, te histerične mase, ta lica s kojih je i poslednji trag ljudskosti iščezao, ta gojazna tela koja više ni na šta ne liče, ta gomila bez glave i repa, ta deca koja kao da nikome ne pripadaju, ta lenjost izložena suncu, taj ritam vegetacije, sve to pripada kolonijalnom jeziku. General de Gaulle govori o »žutim gomilama«, a Mauriac o crnim, smeđim i žutim masama koje će uskoro da nagrnu. Kolonizovani čovek sve to zna i kad god otkrije da je u rečima drugih postao životinja, od srca se smeje. Jer on zna da nije životinja. I upravo u isto vreme dok otkriva sopstvenu ljudskost, on priprema oružje za borbu u kojoj će ta ljudskost trijumfalno pobediti.

Čim kolonizovani čovek počne da zateže lance kojima je vezan i uznemiruje kolonistu, odmah mu šalju dobre duše koje mu na »kongresima kulture« tumače specifičnosti i bogatstvo zapadnih vrednosti. Ali, kad god se spomenu zapadne vrednosti, kod kolonizovanog čoveka javlja se ukočenost, neka vrsta paralize mišića. U fazi dekolonizacije apeluje se na razum kolonizovanog. Predlažu mu se sigurne vrednosti, opširno mu se objašnjava da dekolonizacija ne sme da znači isto što i regresija, i da se mora osloniti na proverene, čvrste i priznate vrednosti. Ali dešava se da na pomen zapadne kulture domorodac potegne nož ili se barem pobrine da mu je pri ruci. Upravo zbog nasilja uz pomoć kojeg se učvrstila nadmoć belih vrednosti i agresivnosti kojom su izvojevale pobedu nad načinom života i mišljenjem kolonizovanih, kolonizovani čovek podrugljivo reaguje na svako isticanje tih vrednosti. U kolonijalnom kontekstu doseljenik dovršava slom domoroca, tek kada ovaj jasno i glasno prizna superiornost zapadnih vrednosti. Tokom perioda dekolonizacije, kolonizovana masa izvrgava ruglu te iste vrednosti, vređa ih, i na njih povraća.

Ta je pojava obično prikrivena, jer su neki kolonizovani intelektualci tokom dekolonizacije uspostavili dijalog sa buržoazijom kolonijalističke zemlje. U tom periodu domaći puk doživljen je kao neizdiferencirana masa. Malobrojne domaće ličnosti koje su buržoaski kolonijalisti imali prilike tu i tamo da upoznaju ne utiču dovoljno na taj neposredan doživljaj da bi mogle dovesti i do nekih nijansa u shvatanju. Međutim, u vreme oslobađanja kolonijalistička buržoazija grozničavo nastoji da uspostavi veze sa »elitama«. Sa tim elitama počinje poznati dijalog o vrednostima. Kada kolonijalistička buržoazija shvati da joj je postalo nemoguće da dalje održava prevlast nad kolonijalnim zemljama, odlučuje da povede pozadinski rat na području kulture, vrednosti, tehnike itd. Ali, ono što ne smemo nikada da zaboravimo je da je golema većina kolonizovanih naroda potpuno gluva za te probleme. Za kolonizovani narod iskonska vrednost, upravo zato što je najkonkretnija, jeste zemlja: zemlja koja mora da osigurati hleb i, naravno, dostojanstvo. Ali to dostojanstvo nema ništa zajedničko sa dostojanstvom »ljudske ličnosti«, jer ta ljudska ličnost nikada nije videla ništa od toga. Ono što je kolonizovani čovek mogao da vidi na svojoj zemlji bilo je to da su mogli nekažnjeno da ga zatvore, tuku, muče glađu; i da se nijedan profesor morala, nijedan sveštenik nikada nije ponudio da umesto njega primi batine, niti je došao da sa njim podeli koru hleba. Biti moralista za kolonizovanog čoveka znači, vrlo konkretno, dokrajčiti bahatost koloniste, slomiti njegovo drsko nasilje, jednom rečju: odlučno ga izbaciti iz vidokruga.

Poznato načelo po kojem bi svi ljudi trebalo da su jednaki ilustrovaće se čim kolonizovani čovek postavi zahtev da bude jednak kolonistu. Još jedan korak dalje, i on će se boriti da bude iznad koloniste. Zapravo, on je već odlučio da zameni kolonistu, da zauzme njegovo mesto. Kao što se vidi, ruši se čitav jedan materijalni i moralni svet. Što se intelektualca tiče, on je sledio kolonijalistu u apstraktnoj univerzalnosti i boriće se da se kolonistu i kolonizovanom omogući miran život u novome svetu. Ali zato što ga je kolonijalizam svojim načinima mišljenja postupno prožeo, on ne vidi da kolonista, čim nestane kolonijalnog konteksta, nema više interesa da ostane i da koegzistira. Nije slučajno da se pre ikakvih pregovora između alžirske i francuske vlade evropska takozvana »liberalna« manjina izjasnila: ona je zahtevala ni manje ni više nego dvostruko državljanstvo. A to znači da su, zbog apstraktno utemeljenih pozicija, kolonisti bili prisiljeni da učine konkretan skok u nepoznato. Moramo ipak priznati da kolonista vrlo dobro zna kako se stvarnost ne da zameniti nikakvom frazeologijom. Kolonizovani čovek otkriva da su mu život, disanje, otkucaji srca jednaki kao u koloniste. Spoznaje kako koža koloniste nije ništa vrednija od domoročeve. Nije teško zamisliti kako je to otkriće temeljito potreslo svet. Iz njega je proizašla nova i revolucionarna snaga kolonizovanih. Ako, zapravo, moj život vredi jednako kao i život doseljenika, njegov me pogled neće više poput groma spaliti, umrtviti, niti ću se od njegovog glasa skameniti. Njegova me prisutnost neće više zbunjivati. Zapravo, ja ga mrzim. I ne samo da me njegova prisutnost više ne zbunjuje nego mu već spremam takve zasede da mu uskoro neće preostati ništa drugo nego da beži.

Kolonijalni je kontekst, kako rekosmo, obeležen dihotomijom koju on nameće svetu. Dekolonizacija povezuje taj svet oduzimajući mu radikalnom odlukom njegovu heterogenost, ujedinjujući ga na osnovi nacije, a ponekad i rase. Poznata je okrutna uzrečica senegalskih patriota u vezi sa manevrom njihovog predsednika Sengora: »Mi smo zahtevali afrikanizaciju kadrova, a sad Sengor afrikanizuje Evropljane.« To znači da kolonizovani čovek može iz apsolutne neposrednosti da oseti je li nastupila dekolonizacija: jer minimalni zahtev traži da posljednji budu prvi. Ali kolonizovani intelektualac unosi varijante u ovu peticiju, a čini se da mu ne nedostaju ni obrazloženja: administrativni kadrovi, tehnički kadrovi, specijalisti. Međutim, kolonizovani čovek gleda na te povlastice kao na saboterski manevar i neretko se ponegde čuje kako on izjavljuje: »Pa nije se zapravo ni isplatilo da postanemo nezavisni …« U kolonijalnim krajevima, u kojima je vođena istinska borba za oslobođenje, gde je narod krvario i gde je vreme trajanja oružane faze pospešilo povratak intelektualaca na pozicije narodnih masa, prisustvujemo pravom iskorenjivanju superstrukture koju su ti intelektualci prenosili iz ambijenata kolonijalističke buržoazije. U svom narcisoidnom monologu kolonijalistička je buržoazija, posredstvom svojih učitelja, zapravo duboko utuvila u glave kolonizovanih da su bitne stvari, usprkos svim zabludama koje se mogu pripisati ljudima, večne. Radi se, naravno, o bitnim vrednostima Zapada. Kolonizovani čovek je prihvatio utemeljenost tih ideja a u jednom od nabora njegovog mozga kao da deluje uređaj čiji je zadatak odbrana grčko-latinskog postolja.

Ali, u toku borbe za oslobođenje, u trenutku kad kolonizovani čovek ponovno uspostavlja vezu sa svojim narodom, ruši se taj veštačko stvoreni uređaj. Sve mediteranske vrednosti, trijumf ljudske ličnosti, jasnoće i lepote, postaju ukrasni predmeti bez života i boje. Sve te rasprave izgledaju kao gomile mrtvih reči. Vrednosti za koje se nekad mislilo da oplemenjuju dušu sad ne služe ničemu, jer se ne tiču konkretne borbe u kojoj je narod angažovan. A pre svega individualizam. Kolonizovani intelektualac naučio je od svojih učitelja da se pojedinac mora afirmisati. Kolonijalistička buržoazija je usadila u glave kolonizovanih ideju društva sastavljenog od pojedinaca u kojem se svako zatvara u svoju subjektivnost, a bogatstvo predstavlja bogatstvo misli. Ali, kolonizovani čovek koga zadesi sreća da živi sa narodom za vreme oslobodilačke borbe, razotkriće laž te teorije. Organizacioni oblici borbe pružaju mu već sasvim neuobičajenu frazeologiju. Brat, sestra, drug reči su koje je kolonijalistička buržoazija prognala, jer za nju brat znači novčanik, a drug špekulaciju. Kolonizovani intelektualac prisustvuje, kao u nekom verskom auto-da-feu, rušenju svih svojih idola: egoizma, sujetne rekriminacije, infantilne imbecilnosti onoga koji uvek želi da ima poslednju reč. Ovaj kolonizovani intelektualac, koga je kolonijalistička kultura atomizovala, otkriće i sadržajnost seoskih skupština, smisao narodnih komisija, izvanrednu plodnost sastanaka po kvartovima i ćelijama. Stvar pojedinca od sada ne prestaje više da bude stvar svih, jer će sve otkriti legionari, pa prema tome i masakrirati, ili će svi biti spašeni. »Snaći se«, taj ateistički oblik spašavanja, u ovom je kontekstu zabranjen.

U poslednje vreme se mnogo govori o autokritici: no zar se ne zna da je ona pre svega afrička institucija? Bilo u severnoafričkim đemama ili na zapadnoafričkim sastancima, tradicija zahteva da se o svim sporovima koji izbiju u selima javno raspravlja. To je svakako kolektivna autokritika, doduše sa pomalo humorističnim prizvukom, jer su svi mirni i zato što svi, napokon, želimo isto. Proračunatost, dvosmislene ćutnje, sumnjičavost, pritajenost, sve to intelektualac malo-pomalo napušta što se više stapa sa narodom. I sa pravom se može reći da već na toj razini trijumfuje zajednica, zračeći sopstvenu svetlost i smisao. Ali događa se da dekolonizacija započne u krajevima koje borba za oslobođenje nije dovoljno uzdrmala. Tada se opet javljaju ti isti intelektualci, sad već kao smutljivci, petljanci, lukavci. Kod njih ponovno izbijaju netaknuti oblici ponašanja i mišljenja koja su stekli dok su održavali veze sa kolonijalističkom buržoazijom. Do juče mezimci kolonijalizma, a danas nacionalne vlasti, oni organizuju pljačku narodnih dobara. Bezobzirni, guraju se napred pomoću prljavih kombinacija ili legalnog potkradanja (uvozno-izvozna trgovina, anonimna društva, berzanske špekulacije, povlastice) one bede koja je danas nacionalna. Uporno zahtevaju nacionalizaciju trgovačkih poslova, to jest rezervaciju tržišta i dobrih prilika samo za pripadnike nacije. Doktrinarno proglašavaju bezuslovnom nužnost da se nacionalizuje to potkradanje nacije. U jalovosti tog nacionalnog razdoblja, u takozvanoj strogoj fazi, njihove uspešne pljačke izazivaju bes i nasilje naroda. Taj jadni i nezavisni narod, u današnjem afričkom i internacionalnom kontekstu, društveno se osvešćuje sve brže. To će svakako uskoro shvatiti i uskogrudi pojedinci.

Da bi asimilovao kulturu tlačitelja i da bi se na nju odvažio, kolonizovani čovek je morao platiti svoj danak. Između ostalog, morao je da prihvati oblike mišljenja kolonijalne buržoazije. To se odražava u nesposobnosti kolonizovanog intelektualca da vodi dijalog. Jer, on ne zna da postane neesencijalan prema objektu ili ideji. Ali, kad se bori zajedno sa narodom, pada iz oduševljenja u oduševljenje. Doslovno je razoružan narodnom dobronamernošću i poštenjem. I zato je u neprekidnoj opasnosti da postane populista. Jedna vrsta “beni-oui-ouia” koji odobrava sve što narod kaže i to onda pretvara u mudru izreku. Ali felah, nezaposleni čovek, gladan čovek, ne teži istini. On ne kaže za sebe da je istina, on je to u svom biću. Intelektualac se u tom razdoblju ponaša objektivno, kao vulgarni oportunista. Njegova manevrisanja zapravo ne prestaju. Narod i ne pomišlja da ga odbaci ili dovede u škripac. Narod samo traži da on sav pripadne zajednici. Uklapanje kolonizovanog intelektualca u narodne mase usporeno je zbog njegovog čudnog i veoma razvijenog smisla za detalj. Ne bismo mogli reći da narod nema smisla za analizu. Voli kad mu se objašnjava, drago mu je kad uspe da poveže i shvati delove nekog rasuđivanja, voli da zna kuda ide. Ali kolonizovani intelektualac, u početku zajedničkog života sa narodom, daje prednost detalju i zaboravlja na obračun sa kolonijalizmom, na pravi razlog borbe. Ponesen raznolikošću borbenog pokreta, pokazuje sklonost da se zaustavlja na lokalnim zadacima koje rešava sa mnogo žara, ali skoro uvek previše bučno. Ne vidi uvek sve. U tu strašnu mašinu za mešanje i lomljenje koja se zove narodna revolucija uvodi pojmove odeljenja, specijalnih disciplina, specijalizovanih funkcija. Okupiran određenim tačkama fronta, gubi iz vida jedinstvo pokreta, a u slučaju lokalnog poraza prepusti se sumnji, pa čak i očaju. Narod, međutim, već od samog početka zauzima globalne stavove – zemlja i hleb: šta treba da uradimo da obezbedimo zemlju i hleb? Taj aspekt narodne borbe — nasrtljiv i naizgled ograničen i uzak — zapravo je najplodniji i najuspešniji operativni model.

Problem istine treba da privuče našu pažnju. U narodu, oduvek, istina je vezana samo za sunarodnike. Nijedna apsolutna istina, nijedna rasprava o transparentnosti duše ne može da oslabi to stajalište. Na laž kolonijalnog stanja kolonizovani čovek odgovara istom laži. Prema svojim sunarodnicima ponaša se otvoreno, a prema kolonistima suzdržano i zatvoreno. Istinito je ono što gura u propast kolonijalni režim, i ono što pomaže uspon nacije. Istina je ono što zaštićuje domoroce i uništava strance. U kolonijalnom kontekstu ne postoje istinski stavovi. A “dobro je samo ono što njima nanosi zlo”. Vidi se prema tome da je iskonski maniheizam, koji je vladao kolonijalnim društvom, ostao netaknut u razdoblju dekolonizacije.

I, zaista, kolonista nikada ne prestaje da biva neprijateljem, antagonistom, zapravo čovekom koga treba ubiti. Tlačitelj, u svojoj zoni podržava pokret dominacije, eksploatacije, pljačke. U drugoj zoni kolonizovana stvar, isceđena, opljačkana, opskrbljuje kako može i zna taj pokret koji se u neprekidnoj liniji proteže od obala kolonije do palata i dokova »metropole«. U toj statičnoj zoni površina je mirna, palme se talasaju pred oblacima, morski talasi poskakuju na žalu, sirovine putuju gore-dole i time ozakonjuju prisutnost koloniste, dok kolonizovani čovek, zgrčen, više mrtav nego živ, nastavlja da sanja svoj beskrajan i uvek isti san. Kolonista stvara istoriju. Njegov je život epopeja, odiseja. On je apsolutni početak: »Mi smo stvorili ovu zemlju.« On je trajan uzrok svega: »Ako mi odemo, sve je izgubljeno, ova će se zemlja vratiti u srednji vek.« Nasuprot njemu, otupela bića, izjedena iznutra groznicom i »navikama predaka«, predstavljaju gotovo kameni okvir novotarskom dinamizmu kolonijalne trgovačke aktivnosti. Kolonista stvara istoriju i svestan je toga. A kako se neprestano poziva na istoriju metropole, on jasno pokazuje da je samo njen produžetak. Istorija koju piše nije, dakle, istorija zemlje koju pljačka, nego istorija njegove nacije, i to onoliko koliko ta nacija otima, pljačka i izgladnjuje druge. Imobilizam na koji je kolonizovani čovek osuđen može biti doveden u pitanje samo ako on sam odluči da dokrajči istoriju kolonizacije, istoriju pljačkanja, da bi tako ostvario istoriju nacije – dekolonizacije.

Domorodac je biće zatvoreno u toru, aparthejd je samo jedan od oblika podele kolonijalnog sveta na pregrade. Prvo što domorodac nauči je da ostane na svom mestu i da ne pređe granicu. Zato snovi domorodaca i jesu  snovi mišića, snovi akcije, agresivni snovi. Sanjam da skačem, plivam, trčim, penjem se. Sanjam da pucam od smeha, prelazim reku u jednom skoku, za mnom jure kola koja me nikad neće stići. U stanju kolonizacije potlačeni ne prestaju da se oslobađaju od devet sati uveče do šest ujutro. Tu agresivnost nataloženu u mišićima kolonizovani čovek u početku pokazuje prema svojim sunarodnicima. To je razdoblje kad se crnci međusobno tuku i kada policajci i istražne sudije ne znaju gde da se okrenu pred tim zaprepašćujućim severnoafričkim zločinima. Kasnije ćemo pokazati kako na tu pojavu treba gledati. Kolonizovani čovek je u stanju neprekidne napetosti nasuprot kolonijalnom uređenju. Svet kolonista je neprijateljski svet koji odbija, ali u isto vreme i privlači. Pokazali smo već da kolonizovani čovek neprestano sanja kako da zauzme mesto koloniste. Ne da postane kolonista, nego da ga smeni. Taj neprijateljski svet, težak, agresivan, zato što svim svojim bodljama odbija kolonizovanu masu, ne predstavlja pakao iz kojeg se želi što brže pobeći, nego upravo raj nadohvat ruke koji čuvaju besni psi… Kolonizovani je uvek oprezan jer on, upravo zbog teškoća koje mu zadaje odgonetanje mnogobrojnih znakova kolonijalnog sveta, nikad ne zna da li je ili nije prešao granicu.

U odnosu na svet koji je kolonijalista uredio, kolonizovani čovek je uvek potencijalni krivac. Krivica kolonizovanog nije lična krivica, to je zapravo jedna vrsta prokletstva, Damoklov mač. Međutim, kolonizovani u dubini svog bića ne priznaje nikakvu instancu. On je savladan, ali ne i pokoren. U inferiornom je položaju, ali ne veruje u svoju inferiornost. Strpljivo čeka da doseljeniku popusti budnost pa da mu skoči za vrat. Njegovi su mišići neprestano u stanju iščekivanja. Ne bi se moglo reći da je uzbuđen, zastrašen. Zapravo, on je uvek pripravan da ulogu gonjene zveri zameni ulogom lovca. Kolonizovani čovek je progonjen čovek koji sanja da postane progonitelj. Društveni simboli — žandari, zvuk trube u kasarnama, vojne parade i zastava — istovremeno deluju i kao podsticaj. Nikako ne znače: »Stoj! Ne mrdaj!« nego: »Spremi se za napad.« I, zaista, kada bi kolonizovani i bio sklon da se uspava i da zaboravi, bahatost kolona i njegova briga da proverava izdržljivost kolonijalnog sistema uvek bi ga ponovo podsetili da se konačan obračun ne može odgađati u beskraj. Taj podsticaj da zaposedne mesto koloniste održava uvek isti tonus muskulature. Poznato je da u određenim emocionalnim uslovima prepreke jačaju težnju za kretanjem.

Kada krene svom snagom svojih mišića u osvetu, kolonizovani nastoji da uveri sam sebe da kolonijalizam ne postoji, da je sve kao i pre i da se istorija zapravo nastavlja. I  upravo tu, na kolektivnom planu, javljaju se u punoj svetlosti poznate pojave izbegavanja, kao da će nam to što smo zaronili u bratsku krv pomoći da ne vidimo ono što nam stoji na putu, da i dalje odgađamo neizbežnu odluku, onu koja vodi u oružanu borbu protiv kolonijalizma. Kolektivno samouništavanje, koje je vrlo konkretno u plemenskim borbama, jedan je od prolaza kroz koje se oslobađa mišićna napetost kolonizovanog. Sva ta ponašanja samo su refleksi smrti pred pogibiju, samoubilačka ponašanja koja omogućuju kolonistu, čiji život i dominacija time postaju još sigurnijim, da ustanovi tom prilikom kako ti ljudi nisu razumni. I verom zanesen, kolonizovani zaboravlja na kolonistu. Fatalizam oduzima tlačitelju svaku inicijativu, jer uzrok zla, bede, sudbine potiče od Boga. Pojedinac prihvata disoluciju Bogom određenu, tupo se predaje kolonisti i sudbini, i za neku vrstu unutrašnje ravnoteže pristaje na spokojnost kamena.

U međuvremenu život teče dalje, a u zastrašujućim mitovima, koji se tako obilno množe u zaostalim zemljama, kolonizovani čovek pronalazi zabrane za svoju agresivnost: zli duhovi se javljaju kad god se krene stranputicom, ljudi leopardi, ljudi zmije, psi sa šest šapa, zombiji, cela jedna neiscrpna zbirka životinjica i divova okružuje kolonizovanog čoveka svetom zabrana, pregrada, inhibicija, svetom koji je kudikamo užasniji od kolonijalističkog. Ta magična nadgradnja, kojom je prožeto domorodačko društvo, igra u dinamizmu libidinalne ekonomije određenu ulogu. Jedna od karakteristika zaostalih društava je ta da je libido stvar grupe, porodice. Poznato je, a o tome su pisali i etnolozi, da ima društava u kojima čovek koji u snu doživi seksualni odnos sa tuđom ženom mora javno da prizna te snove i plati mužu ili oštećenoj porodici kaznu u stoci ili radnim satima. A to usput dokazuje da takozvana predistorijska društva pridaju veliko značenje nesvesnom. Ulivajući mi strah, atmosfera mita i magije deluje kao neosporna realnost. Plašeći me, ona me integriše u tradiciju, u istoriju mog kraja ili mog plemena, ali mi istovremeno daje status, potvrdu prava građanstva. Područje skrivenog, u zaostalim zemljama, kolektivno je područje, isključivo vezano za magiju. To što sam uhvaćen u nerazmrsivu mrežu nepogrešivog ponavljanja ovih činova potvrđujem večnost svog sveta, našeg sveta. Zombiji su, verujte, strašniji od kolonista. I od sada nije problem u tome da se svedu računi sa kolonijalizmom koji je opremljen gvožđem, nego da svako dobro razmisli pre nego se pomokri, pljune ili izađe po noći. Nadnaravne magične sile pokazuju se kao neobično »egotističke«. Snage kolonista postaju beskrajno male jer su oslabljene tuđinskim osobinama. On nema više razloga da se protiv njih bori, jer snagu predstavljaju zlokobne mitske strukture. Očigledno, sve se raspleće u trajnom sukobu na fantastičnom planu.

Pa ipak, u borbi za oslobođenje, nekad razdeljen na irealne sektore, obuzet neizrecivim strahom, ali i sklon da se izgubi u halucinantnim lavirintima, taj narod se rasipa i ponovno organizuje, da bi u krvi i suzama došao do vrlo konkretnih i neposrednih konfrontacija. Nahraniti borce, postaviti straže, priteći u pomoć porodicama koje nemaju ni ono najpotrebnije, zameniti muža koji je ubijen ili zarobljen, sve su to zadaci koje treba da izvrši narod u oslobodilačkoj borbi. U kolonijalnom svetu afektivnost kolonizovanog zadržava se na samoj površini kože poput žive rane otporne na nagrizanje. Psihizam se povlači, gubi se i izbija u obliku muskulaturnih manifestacija koje daju povoda veoma učenim ljudima da izjave kako je kolonizovani čovek histeričan. Ta ukrućena afektivnost, koju kontrolišu kočnice, nevidljive, ali direktno povezane sa centralnim jezgrom ljudske ličnosti, naći će zadovoljenje u erotizmu motoričkih disolucija krize. Na drugom primeru ćemo videti kako se afektivnost kolonizovanog iscrpljuje u više ili manje ekstatičnim plesovima. I stoga svako proučavanje kolonijalnog sveta mora da uključi razumevanje plesa i opsednutosti. Za kolonizovanog relaksacija je upravo ta orgija muskulature koja kanališe, preobražava i uklanja najizrazitiju agresiju i najneposrednije nasilje. Mesto plesa je dopušteno mesto. U određene sate, u određene dane, muškarci i žene nalaze se na određenom mestu i, pod strogim pogledom plemena, potpuno se predaju pantomimi koja ima samo privid nereda, dok je zapravo vrlo sistematična; u njoj se već na prvi pogled i na različite načine, odmahivanjem glave, savijanjem kičme, zabacivanjem celog tela, može izraziti veličanstven napor kolektiva da progna iz sebe zle sile, da se oslobodi, da se iskaže. Sve je dopušteno… unutar tog kruga. Kasnije, u toku borbe za oslobođenje, bićemo svedoci čudne pojave rađanja odbojnosti prema tim običajima. Kolonizovanog će priterati uza zid, staviti mu nož pod grlo ili, da budemo precizniji, elektrodu na spolne organe i tako ga prisiliti da više ne veruje u te priče.

Nakon dugog niza godina irealizma i prepuštanja omamljujućim priviđenjima kolonizovani čovek ustaje napokon sa puškom u ruci protiv snaga koje su jedine osporavale njegovo biće: protiv snaga kolonijalizma. I kolonizovani mladić, koji raste u atmosferi gvožđa i pucnjave, može mirno da se naruga — a to i čini — precima, zombijima, dvoglavim konjima, mrtvima koji vaskrsavaju, divovima kojima je dovoljno da netko zevne pa da mu se uvuku u telo. Kolonizovani otkriva stvarnost i preobražava je svojom praksom, primenom sile i svojim planom za oslobođenje. Videli smo da to nasilje, za sve vreme kolonijalnog razdoblja, nije vodilo ničemu, mada je izbilo na površinu. Bilo je usmereno prema emocionalnim izlivima plesa i transa, iskaljivalo se u bratoubilačkim borbama. Sada se ipak postavlja pitanje kako bi se to nasilje kao delotvoran čin usmerilo drugačije. Nekada se iživljavalo u mitovima i tražilo priliku za kolektivno samoubistvo, sada mu novi uslovi omogućuju da udari drugim smerom. Oslobođenje kolonija postavlja danas pred savremeni svet jedno od najznačajnijih pitanja političke taktike i istorije: kada se može reći da su prilike sazrele za pokret nacionalnog oslobođenja? Kakva treba biti avangarda tog pokreta? Budući da se dekolonizacija javljala u različnim oblicima, um se koleba i ne dopušta sebi da kaže koja je prava, a koja lažna dekolonizacija. Pokazaćemo da je za angažovanog čoveka izbor sredstava, taktike, izbor ponašanja i organizacije hitna stvar. Sve što je izvan toga je slepi voluntarizam i uključuje krajnje nazadne rizike….

 

Isečak iz “Prezreni na svetu”, Franc Fanon, 1961
Gl. 1 – O Nasilju
Prevod: Vjekoslav Mikecin
Korekcije, dopuna prevoda i priprema: Princip.info

 

Ostavite komentar