Herbert Markuze – Umetnost u jednodimenzionalnom

Želeo bih da na samom početku dam jednu uvodnu opasku lične prirode, tj. da kažem nekoliko reči o tome kako se kod mene javila potreba da se bavim fenomenom umetnosti. Koristiću tokom celog izlaganja termin ,,umetnost” u širem smislu koji obuhvata književnost, muziku i vizuelne umetnosti. Isto tako, pod terminom ,,jezik” podrazumevam (misleći pri tom na jezik umetnosti, umetnički jezik) sliku, skulpturu i ton, kao i reč.

Ova potreba se javila kod mene iz neke vrste očaja ili beznadežnosti – očaja zbog saznanja da sav jezik, sav prozaični jezik, a naročito tradicionalni jezik izgleda mrtav na neki način. Čini mi se da nije u stanju da prenese ono što se dešava danas i da je arhaičan i prevaziđen u poređenju sa snagom i nekim dostignućima umetničkog i pesničkog jezika, naročito u kontekstu suprotstavljanja ovome društvu od strane buntovne omladine našeg vremena koja diže glas protesta. Kada sam video mlade i učestvovao u njihovoj demonstraciji protiv rata u Vijetnamu, kada sam ih čuo kako pevaju pesme Boba Dilana, osetio sam na neki način – i to je vrlo teško izraziti – da je to zaista jedini revolucionarni jezik koji je danas moguć. Ovo možda zvuči romantično i sebe često optužujem da sam možda i suviše romantičan u proceni oslobađajuće, radikalne snage umetnosti.

Sećam se poznate i stare izreke o besciljnosti a možda Eak i zločinu umetnosti – Partenon uopšte nije bio vredan krvi i znoja ni jednog jedinog grčkog roba. Podjednako je površna suprotna tvrdnja da jedino Partenon opravdava postojanje robovlasničkog društva. Prema tome, koja je od ove dve tvrdnje ispravna? Kada posmatram današnju zapadnu civilizaciju i kulturu i opšte ubijanje i okrutnost u koje su utonule, čini mi se da je prva tvrdnja ispravnija od druge. Ipak, na kraju može ispasti da opstanak umetnosti predstavlja jedinu slabu kariku koja danas povezuje sadašnjost sa verom u budućnost.

U mnogim diskusijama u kojima sam učestvovao postavljalo se pitanje opstanka umetnosti u našem vremenu. Sama opravdanost postojanja umetnosti i istinitost umetnosti dovodili su se u pitanje. Bilo je to zbog totalitarnog karaktera našeg ,,društva izobilja” koje lako apsorbuje svaku nekonformističku delatnost i samim tim sputava mogućnost umetnosti da bude izraz i predstava sveta drugačijeg od ,,establišmenta”. Želeo bih da raspravim ovde da li je ova tvrdnja stvarno ispravna i da li je zatvoreno, sveprisutno i sveobuhvatno društvo u kome danas živimo pravi razlog agonije koju umetnost proživljava u našem vremenu. Razmatranje ovog pitanja povlači za sobom i šire pitanje o istorijskom elementu u celokupnoj umetnosti. Ako se osvrnemo na ovaj istorijski element u umetnosti, morali bismo da zaključimo da je kriza u kojoj se umetnost danas nalazi samo deo opšte krize politike i moralne opozicije našem društvu i njene nemogućnosti da definiše, imenuje i prenese svoje ciljeve društvu koje, na kraju krajeva, snabdeva dobrima. Ono snabdeva više i, možda, čak i bolje nego ikada ranije i zauzvrat snabdevanju ovim dobrima iznuđuje stalno žrtvovanje ljudskih života – smrt, osakaćivanje i ropstvo. Medutim, to se sve odigrava isuviše daleko od nas da bi većina mogla biti pogodena time.

Izgleda da su danas tradicionalni pojmovi i tradicionalne reči koji su se koristili da označe bolje društvo, tj. slobodno društvo (a umetnost je bliska slobodi) izgubili svako značenie. Oni nisu u stanju da izraze šta čovek i stvari danas jesu, kao što nisu u stanju da izraze šta čovek i stvari mogu biti ili bi trebalo da budu. Ovi tradicionalni pojmovi proizilaze iz jezika koji još uvek pripada predtehnološkom i predtotalitarnom dobu u kojem živimo. Oni ne sadrže iskustvo tridesetih, četrdesetih i šezdesetih godina ovoga veka i sama njihova racionalnost izdvaja ih od novog jezika koji bi mogao da izrazi užas postojećeg stanja i obećanje onoga što može biti. Prema tome, od tridesetih godina na ovamo svedoci smo intenziviranog i sistemativnog traganja za novim jezikom, za poetskim jezikom koji je revolucionarni jezik, za umetničkim jezikom koji je revolucionarni jezik. Ovo implicira pojam imaginacije kao saznajne sposobnosti koja je u stanju da transcendira i razbije steg ,,establišmenta”. U tom je smislu nadrealistička teza, onako kako je bila razvijana tokom ovoga perioda, uzdigla pesnički jezik na nivo jedinog jezika koji ne podleže sveobuhvatnom jeziku ,,establišmenta”, na nivo ,,meta-jezika” potpune negacije koja transcendira čak i samu revolucionarnu akciju. Drugim rečima, umetnost može da ispuni svoju unutarnju revolucionarnu funkciju samo ako ona sama ne postane deo ni jednog ,,establišmenta”, uključujući tu i revolucionarni ,,establišment”. Ovo je po mom mišljenju najbolje izraženo u jednoj izjavi koju je dao Bendžamin Pere 1943. godine:

,,Pesnik ne može više da bude prihvaćen kao pesnik ukoliko se potpunim nekonformizmom ne suprotstavlja svetu u kome živi. On se suprotstavlja svima, uključujući tu i revolucionare koji deluju isključivo u političkoj areni koja je na taj način samovoljno izdvojena iz celine kulturnih zbivanja. Ovi revolucionari na taj način proklamuju podređivanje kulture ostvarenju socijalne revolucije.”

Nasuprot tome, nadrealisti proklamuju podređivanje socijalne revolucije istini poetske imaginacije. Međutim, ova nadrealistička teza je nedijalektička utoliko što svodi na minimum meru u kojoj je sam pesnički jezik prožet i zaražen opštom lažnošću i obmanom; jezik ne može da ostane čist, a nadrealizam je već odavno postao prometna roba.

Ipak, umetnost postoji i dalje, uprkos zaraženosti i stapanju. Jezik imaginacije i dalje ostaje jezik prkosa, optužbe i protesta. Čitajući članak u časopisu Remparts o ,,Pohodu dece i Bobu Dilanu” naišao sam na sledeće stihove iz jedne pesme Artura O’Šonesija. Nisam ni najmanje imao pojma o tome ko je Artur O’Šonesi. Rečeno mi je da je on stvarno loš pesnik i na moje zaprepašćenje video sam da je ta ista pesma citirana u Plavoj Knjizi Društva Džona Birča (John Birch Society).1 I pored svega, a to vam pokazuje koliko malo znam o umetnosti – volim ove stihove. Mislim da nam nešto govore, da nam kazuju nešto značajno, pa me zbog toga nije stid da ih vama ponovim:

Čovek sa idealom, ako poželi
krenuće i krunu osvojiti;
a trojica što su novu pesmu ispevali
čitavo carstvo mogu pogaziti.

Nezavisno od pesničke vrednosti ovih stihova (makar se rimuju) – oni su jednostavno neistiniti i netačni. Ono što se stvarno dešavalo je da su pohodi dece, još od srednjeg veka, sa gitarama ili bez njih, uvek bivali pregaženi od strane carstava, a ne obrnuto kao što to ovi stihovi tvrde.

No ipak, uprkos ovoj činjenici, ovakvi stihovi i pesme i dalje postoje; umetnosti postoje, čak izgleda da primaju novu formu i funkciju, tj. one teže da svesno i metodički budu destruktivne, teže haotičnoj, negativnoj i besmislenoj antiumetnosti; danas u svetu u kome smisao i red, ono što je ,,pozitivno”, mora da se nametne svim raspoloživim sredstvima represije, ove umetnosti i same primaju političku ulogu – ulogu protesta, negiranja i odbijanja.

Ovaj objektivni politički sadržaj umetnosti može da se ispolji čak i tam0 gde se obnavljaju klasične i tradicionalne forme umesto forme razaranja, negacije i besmisla, na primer u slavljenju zakonite ljubavi i slobode u poeziji francuskog pokreta otpora – poeziji koju Pere ne prihvata. Izgleda da se danas u umetnost uključuju elementi (i to sada više nego ikada ranije) za koje se obično smatra da su za umetnost nebitni i da su joj strani; izgleda da umetnost po sebi u svom unutarnjem procesu i proceduri naginje ka politićkoj dimenziji ne napuštajući forme same umetnosti i u ovom dinamičnom procesu estetska dimenzija gubi svoj privid nezavinosti i neutralnosti. Takođe je moguće da se položaj umetnosti promeni u tolikoj meri i na takav način da se čistota, čak i mogućnost postojanja umetnosti kao umetnosti dovodi u pitanje. Umetnik je primoran da formuliše i da prenese istinu koja sa stanovišta umetničke forme izgleda nedokučiva i sa njom nespojiva.

Rekao sam da danas umetnost reaguje na krizu našeg društva. Ne samo da su neki određeni aspekti i forme ustaljenog sistema života ugroženi, već je ugrožen i sam sistem kao celina, ugrožen je i nastanak kvalitativno drugačijih potreba i zadovoljenja, a i novih ciljeva. Izgleda da je nužno da bitno drugačiji tip ljudskog bića pristupi konstrukciji kvalitativno nove životne sredine – i tehničke i prirodne – da se doba razvijenog varvarstva i brutalnosti ne bi oteglo u nedogled.

Ovo znači da umetnost mora da pronađe jezik i slike sposobne za prenošenje ove nužnosti kao sopstvene nužnosti, jer kako bi uopšte mogli da zamislimo da novi odnosi izmedu ljudi i stvari mogu ikada nastati ako ljudi nastave da vide slike i govore jezikom represije, eksploatacije i mistifikacije. Novi sistem potreba i ciljeva pripada sferi mogućeg iskustva: možemo ga izraziti u smislu negacije ustaljenog sistema, tj. u smislu formi života, sistema potreba i zadovoljenja u kome su agresivni, represivni i izrabljivački instinkti podređeni osećajnoj, umirujućoj energiji životnih instinkata.

Kakva bi uopšte mogla biti uloga umetnosti u razvoju i ostvarenju ideje takvog univerzuma? Potpuna negacija ustaljene stvarnosti bio bi ,,estetski” univerzum, ,,estetski” u dvostrukom smislu koji se odnosi i na senzibilnast i na umetnost, tj. mogućnost primanja impresije forme – lepe i prijatne forme koja je mogući način postojanja ljudi i stvari. Verujem da slika i pojavno ostvarenje takvog univerzuma znače kraj umetnosti, verujem da jezik umetnosti govori u tom univerzumu a da ga nikada ne može dostići i da su pravo i istina umetnosti definisani i opravdani samom nestvarnošću i neostvarivošću njenog cilja. Drugim rečima, umetnost može da se ostvari samo ukoliko ostane iluzija i stvara iluzije. Medutim – i mislim da je to značenje sadašnjeg položaja umetnosti – danas je umetnost prvi put u istoriji suočena sa mogućnošću potpuno novih načina ostvarenja. Moguće je da se uloga umetnosti u svetu menja i da umetnost danas postaje potencijalni faktor u konstruisanju nove realnosti, tj. mogućnost koja bi značila uništenje i transcendenciju umetnosti kroz postizanje svog sopstvenog cilja.

Da bi bilo jasnije ono što hoću da kažem želeo bih da prvo razmotrimo u kom je smislu umetnost saznajna funkcija sa svojom sopstvenom istinom i u kom smislu jezik umetnosti otkriva skrivenu i suzbijenu istinu. Želeo bih da vam ukažem na to da umetnost u krajnjem smislu govori jezikom otkrivanja.

Umetnost, (pre svega, ali ne isključivo vizuelne umetnosti) otkriva da postoje stvari – stvari, a ne prosti fragmenti i delovi materije s kojima može da se rukuje i koji mogu da se koriste proizvoljno, već ,,stvari po sebi”; stvari koje ,,žele” nešto, koje trpe i koje se povinuju domenu forme, tj. stvari koje su inherentno ,,estetske”. Tako umetnost otkriva i oslobađa domen čulne forme i zadovoljstvo senzibiliteta nasuprot
lažnog, bezobzirnog i ružnog pri činu percepcije što je ujedno represivno u odnosu na istinu i moć senzibiliteta i senzualne dimenzije kao erotske dimenzije.

Citiram jednog od velikih ruskih ,,formalista” koji je u vreme boljševičke revolucije napisao sledeće:

,,Umetnost postoji da bi davala osećanje života, da bi osetila predmet, da bi iskusila da je kamen kamen. Cilj umetnosti je opažaj predmeta kao vizije a ne kao poznatog predmeta. Umetnost ,,ističe jedinstvenost predmeta”, ona pokriva ustaljene forme i otežava i produžuje čin percepcije. U umetnosti, čin percepcije je sam sebi cilj i mora biti produžen. Umetnost je način doživljavanja nastajanja predmeta; ono što je već tu nema nikakvog značaja sa stanovišta umetnosti.”

Umetnički proces je dakle ,,oslobađanje predmeta od automatizma percepcije” koji izobličuje i ograničava ono što stvari jesu i ono što one mogu biti. Stoga možemo reći da umetnost otkriva i stvara novu neposrednost koja se pojavljuje samo kroz razaranje starog. Nova neposrednost je postignuta procesom sećanja: slike, pojmovi i ideje koje su odavno ,,znane” nalaze u umetničkom delu svoju čulnu predstavu i potvrdu.

Izgleda da umetnost kao spoznaja i sećanje zavisi u velikoj meri od estetske moći tišine – tišine slike i kipa; tišine koja prožima tragediju, tišine u kojoj se čuje muzika; tišine kao medija komunikacije, kao odstupanja od ustaljenog; tišine ne samo na nekom mestu ili u nekom trenutku određenom za razmišljanje već kao celovite dimenzije koja je prisutna i kada se ne koristi. Buka je uvek pratilac organizovane agresije. Narcisoidni Eros – prvobitni stupanj svake erotske ili estetske energije – pre svega traga za mirom. To je mir u kome čula mogu da prime i čuju ono što je potisnuto u svakodnevnom poslu i svakodnevnom zadovoljstvu, mir u kome možemo stvarno da vidimo, čujemo i osetimo šta smo mi i šta stvari jesu.

Ove postavke mogu da ukažu na to do koje je mere estetska dimenzija potencijalna dimenzija same stvarnosti a ne samo umetnosti nasuprot stvarnosti. Mogli bismo i da kažemo da umetnost teži svom sopstvenom ostvarivanju. Opredeljenje umetnosti je senzibilnost: u umetničkim formama, potisnute instinktivne, biološke potrebe nalaze svoj izraz – one postaju ,,opredmećene” u sklopu drugačije stvarnosti. ,,Estetsko” je egzistencijalna, sociološka kategorija i kao takva ona ne utiče na umetnost ,,izvana” već pripada umetnosti kao umetnosti.

Međutim, onda se postavlja pitanje: zašto je biološki i egzistencijalni sedržaj ,,esteskog” bio sublimiran u nestvamom, iluzornom domenu umetnasti pre nego u domenu preobražaja stvarnosti? Ima li možda neke istine u vulgarnoj postavci da umetnost, kao posebni ogranak stvasalačke aktivnosti koji je razdvojen od materijalne, socijalne proizvodnje pripada onome što je Marks nazivao ,,predistorijom” čovečanstva, tj. istoriji čoveka pre njegovog oslobođenja u okviru slobodnog društva? Da li je to razlog zašto je jedna čitava dimenzija stvarnorsti ostala ,,imaginama” i ,,iluzorna”? Ovo nas dalje navodi da postavilno srodno pitanje: da li je možda sada došlo vreme da umetnost oslobodimo njene svedenosti na puku umetnost, na iluziju? Da li je došlo vreme da se sjedine estetska i politička dimenzija, pripremajući teren u mislima i akciji da bi se od društva načinilo umetničko delo? Da li je možda u tom smislu postavka o ,,kraju umetnosti” istorijski opravdana? Ne ukazuju li nam dostignuća tehnološke civilizacije na mogući preobražaj umetnosti u tehniku i tehnike u umetnost, i to u potpunom smislu kontrolisanog ispitivanja prirode i društva da bi se prirodi i društvu dala njihova estetska forma, što znači forma smirenog i skladnog univerzuma?

Svakako, ,,politička umetnost” je zastrašujući pojam, i umetnost ne bi sama mogla da postigne ovaj preobražaj, ali bi mogla da oslobodi percepciju i senzibilitet koji su nužni za ovaj preobražaj. Kada bi već došlo do socijalne promene, umetnost – forma imaginacije – mogla bi da bude predvodnik u izgradnji novog društva. U onoj meri u kojoj su estetske vrednosti, u stvari, neagresivne vrednosti par excellence, umetnost kao tehnologija i tehnika bi isto značila pojavu nove racionalnosti u izgradnji slobodnog društva, tj. pojavu novih puteva i ciljeva samog tehničkog progresa.

Medutim, ovde bih želeo da dodam jedno upozorenje. Svaki pokušaj da se estetske kategorije objasne u smislu njihove primene na društvo, na izgradnju društvene sredine, skoro neizostavno nas podseća na obmanu kampanje ulepšavanja ili na užas socijalističkog realizma. Moramo da upamtimo: ostvarenje umetnosti kao principa društvene rekonstrukcije pretpostavlja temeljitu društvenu promenu. Nije reč o ulepšavanju onoga što jeste, već o potpunom preusmeravanju života u novom društvu.

Govorio sam o spoznajnoj moći umetnosti u ovom kontekstu, o umetnosti kao izražavanju i prenošenju konkretnog načina percepcije, znanja, razumevanja, čak i nauke, o umetnosti kada prenosi konkretnu istinu primenjivu na stvarnost. Drugim rečima, ponovo sam upotrebio poznati kliše o srodnosti izmedu istine i lepog. Razmatrajući ovaj kliše, želim da postavim sledeće pitanje: zašto se umetnost tradicionalno određuje u smislu lepog, kada toliki deo umetnosti, i to vrhunske umetnosti, očigledno nije lep ni u kom smislu? Da li lepo možda treba da pripremi um za istinu, ili srodstvo između istine i lepog treba da označava sklad između senzibiliteta i razumevanja, čulnosti i razuma? Onda se prisećamo da nam se čulnost i razum, mogućnost primanja lepog i aktivnost saznanja čine više kao da su u suprotnosti nego kao da su u srodstvu. Saznanje istine je bolno i ružno u većini slučajeva, ali zauzvrat istina može biti nazvana lepom jedino na izrazito desenzualizirani, sublimirani način, na primer ako govorimo o lepoti matematičkog rešenja. Možda bi lepota trebalo da bude čulni medij za istinu koja je drugačija i još neostvarena, tj. onaj sklad izmedu čoveka i prirode, materije i duha, slobode i zadovoljstva koji bi svakako značio kraj predistoije čoveka? Hegel u svojoj Estetici iznosi viđenje stanja sveta u kome neorganska i organska priroda, stvari i ljudi učestvuju u racionalnoj organizaciji života u kojoj je agresivnost okončana u skladu izmedu opšteg i posebnog. Zar nije ovo i viđenje društva kao umetničkog dela, kao istorijskog ostvarenja umetnosti?

Ovo viđenje umetnosti kao tehnike u građenju ili usmeravanju izgradnje društva zahteva prožimanje nauke, tehnike i imaginacije da bi se izgradio i održao novi sistem života. Tu se tehnika odnosi kao umetnost, kao građenje lepog i to ne kao lepih predmeta ili mesta već kao forme totaliteta života – društva i prirode. Lepo kao forma takvog totaliteta nikada ne može biti prirodno i neposredno; ono mora biti stvoreno i preneseno razumom i imaginacijom u najdoslednijem smislu. Prema tome, ono je rezultat tehnike i to takve tehnike koja je sasviun drugačija od tehnologije i tehnike koja dominira represivnim društvima današnjice, tj. tehnika oslobođena od destruktivne moći koja doživljava ljude i stvari, duh i materiju kao nešto što se cepa, spaja, preobražava i troši. Umesto toga bi umetnost – tehnika – oslobodila potencijale materije koji štite i obogaćuju život; njome bi upravljao princip stvarnosti koji podređuje, na društvenom nivou, agresivnu energiju energiji životnih instinkata. Na osnovu koje osobine lepo može uopšte da parira destruktivnoj moći instinktivne agresije i da razvija erotski senzibilitet?

Lepo se izgleda nalazi na pola puta izmedu nesublimiranih i sublimiranih ciljeva; nije u vezi sa nesublimiranim nagonom, već je čulna manifestacija nečeg što nije čulno i to je, po mom mišljenju, tradicionalna definicija lepog u smislu forme.

Šta u stvari forma postiže? Forma skuplja, određuje i uspostavlja red u materiji, tako da joj određuje kraj – kraj u bukvalnom smislu, tako što bi se odredile krajnje granice unutar kojih se snaga materije zaustavlja u okvirima dostignuća i ispunjenja. Tako stvorena materija može biti organska ili neorganska – forma lica, foma života, forma kamena ili stola, a takode i forma umetničkog dela. Takva forma je lepa u onoj meri u kojoj predstavlja ovaplođenje ovog okončanja nasilja, haosa i sile. Takva forma je red, pa čak i suzbijanje, ali u službi senzibiliteta i radosti.

Međutim, ako je forma u ovom smislu bitna za umetnost i ako je lepo suštinski element forme u umetnosti, iz toga bi sledilo da je umetnost u samoj svojoj strukturi bila neistinita, lažna i samoporažavajuća; umetnost je ustvari iluzija: ona predstavlja kao postojeće ono što ne postoji. Stoga, umetnost zadovoljava pružajući zamenu za zadovoljenje u bednoj stvarnosti. Kliše o zameni za zadovoljenje sadrži malo više no samo zrnce istine. Ovde nije u pitanju psiha umetnika. Tvrdim da je sama struktura umetnosti prenosna. Ova struktura zamene je oblikovala odnos umetnosti prema primaocu, prema potrošaču. Čak i najautentičnija umetnička dela svedoče o toj objektivno posrednoj ulozi metnosti. Veliki umetnik može da dočara sav bol i strahotu, svu tugu i beznadežnost stvarnosti – sve ovo postaje lepo, pa čak i zadovoljenje zahvaljujući samoj umetničkoj formi. Samo pomoću ove transfiguracije umetnost održava u životu bol i strahotu i očaj, održava ih kao lepe i večno zadovoljavajuće. Prema tome, katarza – pročišćenje – se stvarno odigrava u umetnosti koja umiruje bes bunta i optužbe i koja preobraća negativno u afirmativno. Čarobni štapić umetnika podjednako dočarava i užas i radost – preobražaj bola u zadovoljstvo i zabavu, preobražaj prolaznog trenutka u trajnu vrednost što se čuva u velikoj riznici kulture koja će se povući u toku rata da bi naposletku opet izašla na svetlost dana kada se pokolj okonča.

Umetnost ne može da postoji bez ove transfiguracije i potvrde. Ona ne može da razbije začaranu katarzu forme; ne može da desublimira užas i radost. Ova slika koja ne predstavlja ništa, ili koja predstavlja samo deo nečega, i dalje ostaje slika, ograničena iako nema okvira, ostaje potencijalna roba za tržiste. Ni desublimacija ne bi pomogla. Takva desublimacija u umetnosti može da poništi razliku između metajezika umetnosti i običnog jezika. Ona može da dočara i može biti ponosna što dočarava događaje koji se odvijaju u spavaćoj sobi i kupatilu; međutim, šok je već odavno izgubio snagu, kupljen je i apsorbovan. Na ovaj ili onaj način, u rasporedu linija, u ritmu, u provlačenju transcendirajucih elemenata lepog, umetnička forma negira negaciju. Izgleda da je umetnost osuđena da ostane umetnost, kultura koja se nalazi u svetu užasa i koja mu je namenjena. Najekstremnija antiumetnost ostaje suočena sa nemogućim zadatkom ulepšavanja i uobličavanja užasa. Čini mi se da je ,,Meduzina glava” večni i adekvatni simbol umetnosti – užas kao lepo, užas uobličen u zadovoljavajuću formu veličanstvenog predmeta.

Da li je stanje u umetnosti drugačije danas? Da li je umetnost postala nesposobna da stvori glavu Meduze i da se suoči sa njm? Drugim rečima, da li je sposobna za sve osim suočenja sa sobom? Rečeno je da je nemoguće pisati pesme posle Aušvica; danas se razmera užasa suprotstavlja svim formama, čak i formi onog što je bez forme.

Međutim, moje pitanje glasi: da li je užas stvarnosti ikada sprečio stvaranje umetnosti? Grčko vajarstvo i arhitektura postojali su istovremeno sa užasom robovlasničkog društva. Veliki ljubavni i pustolovni spevovi srednjeg veka postajali su uporedo sa pokoljem Albigenzijanaca i sa torturama inkvizicije. Mirni pejzaži koje su naslikali impresionisti postojali su uporedo sa stvarnošću koja je predstavljena u Zolinom Žerminalu i Slomu.

Sada, ako je ovo istina i ako razmera užasa nije odgovorna za uzaludnost umetnosti danas, da li je totalitarni, jednodimenzionalni karakter našeg društva odgovoran za novonastalu situaciju u umetnosti? I u ovom slučaju moram0 biti sumnjičavi. Elementi umetničke forme uvek su bili istovetni sa onima iz etablirane stvarnosti. Slikareve boje i materijali vajara su elementi ovog zajedničkog univerzuma. Zašto nam se čini da današnji umetnik nije u stanju da pronađe transfigurirajuću i transsupstancirajuću formu koja obuhvata stvari i oslobađa ih od njihovog ropstva u ružnoj i destruktivnoj stvarnosti?

Moramo ponovo da usmerimo našu pažnju na istorijski karakter umetnosti. Umetnost kao takva, a ne samo njeni razni stilovi i forme, istorijski je fenomen. Možda istorija sada sustiže umetnost, ili umetnost sustiže istoriju. Danas se menja istorijska uloga i funkcija umetnosti. Stvarno, stvarnost postaje mogući pravac u kome će se umetnost razvijati, tako da umetnost postaje tehnika u bukvalnom, ,,praktičnom” smislu pravljenja i prepravljanja stvari radije od slikanja slika, kao i eksperimentisanja sa potencijalima reči i zvukova, radije od pisanja pesama i komponovanja muzike. Da li nam ova dela možda daju da naslutimo mogućnost da umetnička forma postane ,,princip stvarnosti” – samotranscendencija umetnosti na osnovama dostignuća nauke i tehnologije i dostignuća same umetnosti?

Ako možemo sve da učinimo sa prirodom i društvom, ako možemo sve da učinimo sa čovekom i stvarima – zašto onda ne bismo mogli da načinimo od njih subjekt – objekt pacifikovanog sveta u neagresivnoj estetskoj sredini? Potrebno znanje postoji. Postoje instrumenti i materijali za izgradnju takve društvene i prirodne sredine u kojoj bi nesublimirani životni instinkti preusmerili razvitak ljudskih potreba i sposobnosti i preusmerili tehnički napredak. Ovi preduslovi postoje kao osnova za stvaranje lepog koje nije samo ukras, nije površina ružnog i nije muzejski eksponat već je izraz i cilj novog čoveka: biološka potreba u novom sistemu života. Ova moguća promena uloge i funkcije umetnosti učinila bi da umetnost koja transcendira sebe postane faktor u rekonstruisanju prirode i društva, u rekonstruisanju polisa – i da time postane politički faktor. Ne bi postala politička umetnost, niti politika kao umetnost, već umetnost kao neimarstvo slobodnog društva.

Nasuprot ovoj tehničkoj mogućnosti slobodnog društva, etablirana represivna društva u svoju odbranu mobilišu agresivnost u neviđenim razmerama. Njihova ogromna moć i produktivnost su prepreke na putu oslobođenja i realizacije umetnosti.

Po mom mišljenju, sadašnji trenutak umetnosti je možda najjasnije izražen u zahtevu Tomasa Mana da moramo da opovrgnemo Devetu simfoniju. Deveta simfonija se mora opovrgnuti ne samo zato što je pogrešna i lažna (ne možemo i ne bismo smeli da pevamo Odu radosti, čak ni kao obećanje) već i zbog toga što postoji i što je istinita takva kakva jeste. Nalazi se u našem univerzumu kao opravdanje one ,,iluzije” koja se više ne može opravdati.

Međutim, opovrgnuće umetničkog dela bi bilo takođe umetničko delo. Mislim da je Štokhauzen uspeo da opovrgne Devetu simfoniju u onoj meri u kojoj je to bilo najviše moguće. Ako opovrgnuće vrhunske umetnosti prošlosti može da bude samo umetničko delo, onda postoji proces prelaska umetnosti iz jedne forme u drugu, iz jednog stila u drugi i iz jedne iluzije u drugu.

Međutim, možda se nešto zaista odigrava u ovom procesu. Ako nas razvoj svesti i nesvesnog vodi ka viđenju stvari koje ne vidimo ili ne smemo da vidimo, ako nas vodi ka tome da govorimo i čujemo jezik koji ne čujemo i ne govorimo i ne smemo da čujemo i govorimo i ako ovaj razvoj utiče sada baš na formu same umetnosti – onda bi umetnost sa svom svojom afirmativnošću delovala kao deo oslobađajuće moći negativnog i pomogla da se oslobode unakažena podsvest i unakažena svest koje učvršćuju represivni ,,establišment”. Verujem da danas umetnost obavlja ovaj zadatak svesnije i metodičnije nego što je to činila ranije.

Ostalo ne zavisi od umetnika. Realizacija, stvarna promena koja bi oslobodila ljude i stvari ostaje zadatak političke akcije; tu umetnik ne učestvuje kao umetnik. Danas je možda aktivnost izvana srodnija stanju umetnosti – možda čak i samom ostvarenju umetnosti.

 

Prevod: Zoran Petković i Mihajlo Ristić
Priprema: Princip.info

Predavanje održano u Školi Vizuelnih Umetnosti u Njujorku, 8. marta 1967. godine.

 


  1. Ekstremna desničarska organizacija u SAD (prim. prev.)  

Ostavite komentar