Kolumbijski gerilci odbijaju mirovni sporazum potpisan u Havani!

Revolutionary_Armed_Forces_of_Colombia_(FARC)_insurgentsDeo Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije – Narodne vojske, poznate pod inicijalima na španskom: FARC-EP, odbija mirovni sporazum postignut u Havani kao i demobilizaciju. U pismenom obraćanju 8. međunarodnom antiimperijalističkom simpozijumu „Ejup Baš” održanom u Istanbulu ove godine, saopštava se:

Drugarske organizacije 8. simpozijuma „Ejup Baš” u Turskoj,

Primite naše srdačne pozdrave sa gerilskih planina Kolumbije.

Mi koji šaljemo ovaj pozdrav smo svi oni gerilci koje je izdao Sekretarijat koji je okrenuo leđa partizanima i potpisao dogovor sa klasnim neprijateljem, sa onima protiv kojih smo se borili 52 godine pod vođstvom drugova Manuela Marulanda Velesa  i Alfonsa Kana – prvi je preminuo sa 80 godina od starosti (sa 67 godina gerilske borbe) bez predaje ni santimetra neprijatelju, a drugog je lovilo 6.000 vojnika tokom velike operacije i nije se predao svojim ubicama poginuvši dignute glave kao svi pravi sinovi svog naroda…

Napravićemo sažetak onoga što je dovelo do ove izdaje Sekretarijata, udaljenog i otuđenog od gerilske baze.

General Gustavo Rohas Pinilja je 1953. godine zaključio primirje sa liberalnim gerilcima (počeci FARC-EP) i, nakon demobilizacije, njihov komandir Guadalupe Salsedo je ubijen.

Naš komandir Marulanda je pokrenuo mirovne pregovore 1982. godine sa novoizabranom vladom predsednika Belisarija Betankura. Iz tih razgovora je proistekao politički pokret Patriotsko jedinstvo (Unión Patriótica), a samo godinu dana nakon njegovog osnivanja, njen vođa i oko 3.000 aktivista su ubijeni.

Vlada Virhilija Barka (1986–1990) takođe je sprovela program pod nazivom „Mirovna inicijativa” ali su i ti pregovori propali.

Između aprila i juna 1992. godine, za vreme vlade Cesara Gavirija, održani su pregovori u Talakskali u Meksiku sa Gerilskom koordinacionom organizacijom „Simon Bolivar” (u njoj su učestvovali FARC, ELN i EPL). Dogovor nije postignut.

Tokom vlade Andresa Pastrane (1998. i 2002. godine) održani su razgovori u San Vinsente del Kaguanu, a i oni su propali. Kao i uvek, razlog je bio taj što je neprijatelj nametao uslov da se preda oružje, zahtev koji Marulanda nije prihvatio.

Potom je nastao žestoki sukob koji je doveo do smrti druga Raula Rejesa (Santa Rosa de Janamaru, Ekvador, 1. marta 2008. godine), potom do ubistva komandanta Ivana Riosa (Sonson, Antiokija, 3. marta 2008. godine), te smrti druga Marulanda (džungla Meta, 2008), smrti komandira Mona Hohoja (Makarena, Meta, 2010), nemilosrdnog bombardovanja kampa komandanta Alfonsa Kana, što je dovelo do njegove smrti (bio je okružen sa 6.000 pripadnika elitnih jedinica kolumbijske vojske) (Suarez, Kauka, 4. novembra 2011).

Nakon ovih teških gubitaka nanetih Pokretu, moramo se zapitati zašto je novi glavnokomandujući Timoleon Himenez otpočeo meteorske i brzopotezne pregovore gerilcima iza leđa. Odjednom nam stiže iznenađenje o pregovorima u Havani, a o kojima nismo konsultovani (kao što su izjavili članovi delegacije koji su učestvovali u dijalogu) kao i o uslovima koji nisu debatovani, a koji su nametnuti kolektivu boraca.

U onome što se naziva mirovnim procesom, represija protiv revolucionarnih i progresivnih sektora nije prestala. Brojke govore za sebe. Od 117 ubijenih aktivista u Kolumbiji 2016. godine, njih 57, dakle 66%, ubijeno je u jugozapadnoj Kolumbiji (devetorica u Narinju, 43 u Kauci i petorica u Valjeu). Prema rankingu objavljenom u nevladinoj organizaciji Somos Defensores (Mi smo branitelji), od pet provincija najveći broj ubistava vođa je na jugozapadu: Narinjo, Kauka i Valje del Kauka. To je tendenciju koju potvrđuju i prva tri meseca 2017. godine pri čemu je od 34 ubijenih vođa u zemlji, 13 sa jugozapada zemlje, a sedmorica njih uz Kauka.

Zajedničko za većinu ubijenih je da su bili članovi ili vođe društvenih i političkih procesa, poput Komiteta za zajedničku akciju (Juntas de Acción Comunal), Ruralne garde (Guardia Campesina) i domorodačke zaštite. Takođe su bili pripadnici poznatih levičarskih udruženja poput Kokama (Coccam), Fensuagroa, Patriotskog marša (Marcha Patriótica), Narodnog kongresa, Komunističke partije ili Patriotskog jedinstva.

Oduvek smo tvrdili da gerilci nisu uzrok rata već njegova posledica.

Sada se svaki borac koji odbija da prihvati neprijateljski „mir” naziva „narkotrafikantom”, „zločincem pod okriljem revolucije”, a nekad idu tako daleko da se tvrdi da smo u savezu sa paravojnim formacijama radi trgovine drogom.

Sve za šta nas optužuju je izraz cene neprihvatanja Rimskog mira, koji je nametnula vlada i oni koji su pod njenom kontrolom (za koje se zna da su potkupljeni).

Sada nas demonizuje štampa, vlada, pa čak i naši bivši drugovi koji su se posvetili zadatku borbe protiv nas.

Neka svet zna da mi nastavljamo svoju borbu, da je naš cilj postizanje socijalizma, da je naša jedina alternativa revolucija, sa oružjem u rukama.

Naša je velika želja da rad simpozijuma „Ejup Baš“ u Turskoj postigne uspeh.

Ne minutu ćutanja za naše pale borce, nego za pun život u borbi!

Mir se postiže borbom!

  1. Front, 5. Front, 3. Front, 10. Front, 32. Front, 34. Front, 43. Front, 57. Front, 58. Front, Bolivarska milicija Bogote, Bolivarska milicija Medelina, Bolivarska milicija Kalija, Bolivarska milicija Barankilje, Bolivarska milicija Mete, Bolivarska milicija Vičade, Bolivarska milicija Putumaja i kolona Daniel Rana.

Džungle i pobunjeni gradove Kolumbije.

Mi smo FARC-EP,
Mi nismo izuzetak, mi smo narod pod oružjem.

((http://newsolution.16mb.com/dissidents-of-the-frac-ep/))

 

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.