Pablo Neruda – Pesme Lenjinu, Staljinu i Kastru


Oda Lenjinu

Lenjine, da bih ti pevao
Moram se oprostiti od reči
Moram pisati drvećem, točkovima
plugovima, žitaricama.
Ti si konkretan
kao činjenice i zemlja.
Nikada nije postojao
prizemniji čovek od V. Uljanova.
Ima i drugih zadivljujućih ljudi
koji su poput crkava naviknuti da
razgovaraju sa oblacima,
oni su visoki, usamljeni ljudi.
Lenjin je sklopio pakt sa zemljom.
Došao iz veće udaljenosti nego drugi,
Ljudi,
reke, brda,
stepe,
bili su otvorena knjiga,
i on je čitao,
čitao dalje od svih,
jasnije od drugih.
Gledao je duboko
u ljude,
divio im se kao bunaru,
proučavao ih kao da su
nepoznati mineral
koji je otkrio.
Vodu je trebalo izvući iz bunara,
dinamičko svetlo je trebalo uzdići,
tajno blago
naroda,
da bi sve proklijalo i ispilelo
bilo vredno vremena i zemlje.

Pazite se da ga ne pomešate sa hladnim
inženjerom,
pazite se da ga ne pomešate sa
vatrenim mistikom.
Njegova je pamet gorela bez
da postane pepeo,
smrt još nije zamrzla njegovo vatreno srce.

Volim da posmatram Lenjina dok peca na
čistini
jezera Lakhta, i ta voda je
kao ogledalce izgubljeno u travi
širokog, hladnog, organizovanog Severa:
te usamljenosti, nadmene usamljenosti,
podizvođačkih biljaka izmučenih od noći
i snega,
arktičkog zvižduka vetra u
kabini.
Volim da ga posmatram tamo samog dok sluša
pljusak, drhtavi let
grlica
snažni puls drevne
šume,
Lenjina pažljivog prema šumi i životu,
dok sluša korake vetra i
istoriju
u svečanosti prirode.

Neki su ljudi samo dobri za učenje,
duboke knjige, strasnu nauku,
a drugi ljudi imaju
kao vrlinu dušu pokreta.
On je stvarao posredstvom misli
dešifrovao enigme,
razbijajući maske
istine i čoveka
i bio je svuda,
istovremeno na svim mestima…

*

Vest o Staljinovoj smrti

Druže Staljine, boravio sam na obali Pacifika, u Isli Negri,
odmarajući se od borbi i putovanja,
kada je vest o tvojoj smrti nadošla poput
naleta okeana.
Prvo je vladao tajac, sve se skamenilo,
a onda se sa mora survao golemi talas.
Od alga, kovina i ljudi, stena, pene i suza
beše sazdan taj talas.
Složen od istorije, prostora i vremena
uzdizao se roneći suze nad svetom,
i najzad zapljusnuo obalu preda mnom,
njegova žalosna poruka razvalila mi je vrata
zaglušnim krikom
kao da se tog časa rastvorila zemljina utroba.

Tekla je 1914.
U fabrikama se gomilali otpaci i jad.
Bogataši novog veka otimali se kao zveri
za naftu i ostrva, bakar i kanale.
Sve su se zastave, do jedne, vijorile
poprskane krvlju.
Od Hongkonga do Čikaga
policija je legitimisala i
isprobavala puške na koži naroda.
Vojničke su koračnice od rane zore
slale mladež u pogibiju.
Tuđinci su besomučno cupkali
po pariškim noćnim lokalima
ispunjenim dimom.
Ljudi su krvarili.
Krvava kiša pljuštala je sa planeta,
natapajući zvezde.
Smrt je tada navukla čelične oklope.
Glad širom Evrope
beše poput ledenog vetra što kovitla suvo lišće
i lomi kosti.
Jesen je fijukala kroz dronjke.
Drumovi bejahu naježeni ratom.
Iz Evrope je dopirao zadah zime i krvi
kao iz napuštene klaonice.

A vlasnici
uglja
železa
čelika
dima
banaka
plina
zlata
brašna
salitre,
dnevnika El Mercurio
vlasnici bordela,
američki senatori,
gusari
prepuni zlata i krvi
iz celog sveta
bili su takođe
gospodari Istorije
Onako u fraku, sedeći,
neumorno su jedni drugima
uručivali odlikovanja,
darivali čekove na ulazu
i prisvajali ih na izlazu,
deonice pokolja,
i zverski komadali
narode i teritorije.
Tada je u skromnoj odeći
i s radničkim kačketom
ušao vetar,
jurnuo vetar naroda.
Lenjin.
Izmenio je zemlju, čoveka, život.
Revolucionarna promaja raznela je
uprljane papire.
Rođena je domovina
koja otada ne prestaje rasti.
Velika kao svet, ali može stati
u srce najmanjeg radnika
u fabrici ili kancelariji,
na oranici ili na brodu.

Sovjetski Savez.
Uz Lenjina
napredovao je Staljin
i tako je, u beloj rubaški,
sa sivim proleterskim kačketom
Staljin
staloženim korakom ušao u Istoriju
u pratnji Lenjina i vetra.
Otada se Staljin posvetio izgradnji.
Ničega nije bilo.
Lenjin je od careva nasledio
paučinu i dronjke.
Staljin je zemlju napunio
školama i brašnom,
štamparijama i jabukama.
Od Volge do snega
nepristupačnog severa
protegla se Staljinova ruka,
i u toj je ruci čovek
započeo izgradnju.
Nikli su gradovi.
Pustinje su prvi put
propevale glasom vode.
Stigle su rude,
razbudile se iz mračnog sna,
ustale,
postale pruge, točkovi,
lokomotive, žice što provode
električne kablove
svuda i odasvud.
Staljin je gradio.
Iz njegovih ruku potekle su
žitarice,
traktori,
obrazovanje,
putevi,
a on, jednako stamen,
jednostavan kao ti i ja,
kad bismo ti i ja mogli biti
jednostavni kao on.

Taj je zadatak pred nama.
Njegova jednostavnost i mudrost,
njegova građa u kojoj se sjedinjuju
dobrota hleba i čvrstina čelika,
pomažu nam da iz dana u dan budemo ljudi,
iz dana u dan nas bodre da budemo ljudi.
Biti čovek! To je Staljinovo geslo.
Teško je biti komunista.
To se mora učiti.
Biti čovek i komunista
kudikamo je teže,
i od Staljina valja preuzeti
smirenu upornost,
konkretnu jasnoću,
odbacivanje lažnog sjaja,
praznih uvodničkih fraza.
On je bio konkretan kada je bilo nužno
rasplesti čvor,
kovao je ispravnu i jasnu liniju,
ulazio u problem
bez šupljih reči,
ravno u srž slabosti
koju ćemo borbom ispraviti
obrezujući suvišno granje
da uberemo ciljane plodove.

Staljin je naš putokaz,
zrelost čoveka i naroda.
U ratu spaljeni gradovi
videli su ga kako iz ruševina
iskopava nadu,
pretapa je,
pretvara u čelik,
i njenim ognjem napada
i uništava tvrđave mraka.

A jednako je tako pomogao
sibirskim jabučnjacima
da rode u huku oluje.
Sve je učio da rastu, i da rastu,
biljke i kovine,
decu i reke
učio je da rastu,
daju ploda i vatre.
Učio ih je miru
i tako je
nepreglednim grudima
zaustavio vukove rata.

Staljinisti. Ponosno nosimo to ime.
Staljinisti. To je poredak naših dana!
Staljinski radnici, ribari, muzičari!
Kovači čelika, roditelji bakra, sve odreda staljinisti!
Staljinski lekari, rudari, pesnici!
Staljinski pravnici, đaci i seljaci!
Radnička i službenička klaso,
staljinske žene, da ste mi zdravo!

Svetlost nije iščezla,
oganj nije nestao,
naprotiv,
bujaju svetlost, hleb, oganj i nada
u nepobedivo staljinsko doba!
Za poslednjih godina,
golubica mira, progonjena ruža,
stajala mu je na ramenima,
i Staljin, taj div,
uzdigao ju je do čela.

Tako su upoznali mir udaljeni narodi.

Sa stepa i mora, ravnica, skupova,
pogledi ljudi bejahu upravljeni
tome svetioniku sa golubicama,
pa ni bezumna mržnja ni osorni otrov
krvoloka, ni kreveljenje Čerčila,
Ajzenhaure ili Trujilja,
ni radijski lavež prodanih duša,
ni cviljenje poraženog šakala,
nisu uspeli da umanje njegov epski format,
nisu načeli njegovu jednostavnu snagu.

Tog jutra u Isli Negri
podigao sam čileansku zastavu na pola koplja.
Obala beše pusta, i srebrna magla
stapala se sa svečanom penom okeana.
Usamljena zvezda moje domovine,
u plavom polju,
podsećala je na suzu između neba i zemlje.
Jedan je meštanin prošao pored kuće,
skinuo šešir
i pozdravio, shvatajući šta je posredi.
Navratio mladić, da mi stegne ruku.
Potom mi se pod zastavom pridružio
Gonzalito, lovac na ježeve,
stari ronilac i pesnik.
»Bio je mudriji od svih ljudi na svetu zajedno«,
reče mi, gledajući u more starim očima,
drevnim očima naroda.
Dugo smo ćutali.
Talasi su se lomili o stene na obali.
»Sada će Maljenkov nastaviti njegovo delo«,
javi se ubogi ribar u iznošenoj bluzi, i ustane.
Ja ga pogledam u čudu.
Kako on to zna?
Ko mu je to rekao u ovoj zabiti?
I bi mi jasno da ga je tome podučilo more.
Tako smo
pesnik, ribar i okean
zajednički bdeli
za dalekog Zapovednika
koji je otišavši u smrt
svim narodima u nasledstvo predao
sopstveni život.

*

Pesma protesta (Za Fidela)

Fidel, Fidel, narod je zahvalan
za reči u akciji i delima koja pevaju,
zato ti prinosim izdaleka
čašu vina moje domovine:
ono je krv podzemnog naroda
koja iz senki dospeva do tvog grla,
oni su rudari koji su živeli vekovima
izvlačeći vatru iz zamrznule zemlje.

Odlaze pod more za ugalj
ali pri povratku su kao duhovi:
navikli su na večnu noć,
dnevna svetlost im je ukradena,
svejedno ti prinosim čašu
tolikih patnji i udaljenosti:
radosti pritvorenih ljudi
opsednutih tamom i iluzijama
koji iz unutrašnjosti rudnika opažaju
dolazak proleća i njegove mirise
jer znaju da se čovek bori
da dosegne najobilniju vedrinu.

I Kubu vide, ti južnjački rudari,
usamljeni sinovi La Pampe,
pastiri hladnoće u Patagoniji,
očevi lima i srebra,
oni što žene Kordiljere
izvlače bakar iz Čikikamate
ljudi skriveni u autobusima
u populacijama čiste nostalgije,
žene u poljima i radnjama,
deca što su plačem oterala svoja detinjstva:
prinosim ti čašu, uzmi je, Fidel.

Toliko je puna nade
da ćeš, dok je piješ, znati da je tvoja pobeda
kao staro vino moje domovine
ne plod rada jednog, već mnogo ljudi
i ne jednog grozda, već mnogo grožđa:
ne jedne kapi, već mnogo reka:
ne jednog kapetana nego mnogo bitaka.

I oni te podržavaju jer predstavljaš
zajedničku čast naše duge borbe,
i ako bi Kuba pala svi bismo pali,
i došli bismo da je podignemo,
a ako procveta
procvetala bi našim nektarom.

I ako se usude da pipnu Kubino
čelo, tvojim rukama oslobođeno,
naići će na pesnice naroda,
izvadićemo naše zakopano oružje:
krv i ponos će doći u pomoć,
da branimo našu voljenu Kubu.

 

Pablo Neruda
Prevod: Princip.info

 

Ostavite komentar