Mugabe – juče, danas i sutra! Rušenje diva: Ko, kako i zašto?

Nekada Jugoslavija, a danas Srbija je jedina zemlja za koju možemo da kažemo da je naš prijatelj. Neka dođu delegacije stručnjaka da pričamo o zajedničkim projektima… daćemo im prednost.1

Ovako je predsednik Zimbabvea, Robert Mugabe, 2014. godine u izjavi za RTS, opisao odnos prema našoj zemlji. Jasno je da za takav status „jedinog prijatelja“ nisu zaslužne vlade Srbije koje se smenjuju od 2000. godine, kao i da je ovaj poziv na ekonomsku saradnju ostao neuzvraćen, jer bi saradnja sa zemljom protiv koje SAD i EU vode ekonomski rat ugrozila „kurs Srbije na evropskom putu“. Hajde da se malo podrobnije upoznamo sa situacijom u ovoj afričkoj zemlji, koju nazivaju još i „žitnicom juga Afrika“.

Prvi beli doseljenici na ovom području javljaju se u 19. veku, pod vođstvom Britanske južnoafričke kompanije (BSAC) u vlasništvu Sesila Rodesa (po kome je zemlja nazvana Rodezija). Bili su poreklom Britanci i Holanđani višeg društvenog statusa, finansijski sposobni za eksploataciju tla bogatog hromitom, ugljem, azbestom, bakrom, niklom, zlatom, platinom, dijamantima i željeznom rudom.2 Međutim, nakon ustanka naroda Šona i Ndebele, kolonijalna administracija obećava besplatnu zemlju svim evropskim dobrovoljcima koji su spremni da brane koloniju, nezavisno od njihovog finansijskog statusa. Ovo obećanje dovodi i do masovnijih migracija siromašnih Evropljana, među kojima i Grka i Portugalaca.3

Kako je broj doseljenika rastao, sve je više zemlje konfiskovano lokalnoj populaciji, tako da je 1930. godine donesen Zakon o zemljišnoj raspodeli kojim se crnačkoj populaciji ograničava pristup zemlji, pretvarajući većinu stanovništva u jeftinu najamnu radnu snagu.4

Period između 1930. i 1980. obeležili su aparthejd, nastanak nacionalnooslobodilačkih pokreta i dva proglašenja nezavisnosti. Tokom 1953. Britanija stvara Centralnoafričku Federaciju, sastavljenu od Južne Rodezije (Zimbabve), Severne Rodezije (Zambija) i Niasalanda (Malavi). Međutim, 1963. Federacija se raspada kada Zambija i Malavi stiču nezavisnost. Kako je bilo jasno da Britanija neće uspeti još dugo sputavati nezavisnost Južne Rodezije, trebalo je obezbediti sigurnost i dalji doprinos belih doseljenika britanskoj ekonomiji. U takvim okolnostima, 1965. predsednik Južne Rodezije, Ian Smit, proglašava nezavisnost Rodezije pod belom manjinskom vladavinom, a belim doseljenicima omogućeno je usvajanje dvojnog – britansko/rodezijskog – državljanstva.5

Period 1960-ih obeležili su nacionalistički protesti crnačkog stanovništva. Robert Mugabe bio je suosnivač Afričke nacionalne zajednice Zimbabvea (ZANU) i njen generalni sekretar. Usled aktivizma i organizovanja protesta osuđen je na zatvorsku kaznu i zatočen između 1964. i 1974. godine. Tokom služenja kazne, Mugabe je redovno fizički zlostavljan i mučen, i nije mu dozvoljeno da prisustvuje sahrani trogodišnjeg sina.6 U zatvoru se upoznao sa marksističkom literaturom, a pored već stečene učiteljske diplome na Univerzitetu Južne Afrike, dopisnim putem je diplomirao pravo i ekonomiju na Londonskom univerzitetu. Nakon puštanja na slobodu, pobegao je u Mozambik, gde je uspostavio rukovodstvo nad vojnim krilom ZANU-a i predvodio gerilski rat protiv rodezijske vlade.

Nakon bezuspešnih pokušaja da uspostavi dobre odnose sa sovjetskim rukovodstvom, koje je podržavalo rivalski nacionalnooslobodilački pokret ZAPU, Mugabe je dobio ogromnu podršku u naoružanju od Jugoslavije i Maove Kine.7,8 Potom dolazi do velikih vojnih pobeda gerilaca, a rivalski ZAPU pristupa koaliciji sa ZANU-om i stvara zajednički Patriotski front.

Vlada Iana Smita dovedena je pred pregovarački sto, čemu su posredovali Britanci. Mugabe je odbio poziv na pregovore, smatrajući da je samo pitanje vremena kada će Patriotski front poraziti rodezijsku vladu vojnim putem. U vrlo militantnim javnim nastupima zabeleženi su njegovi pozivi na nasilje protiv doseljeničke vlade i belih doseljenika uopšte, nazivajući ih “vampirima i eksploatatorima”, “sadističkim ubicama” i “odvratnim rasistima”.9

Međutim, predsednik Mozambika Samora Mašel zapretio je uskraćivanjem teritorijalne i političke podrške ZANU gerilcima, ukoliko Mugabe ne prisustvuje pregovorima. Ubrzo potom Mugabe je otputovao u London na sastanak sa Ian Smitom i Britancima. Predstavnici ZAPU-a, pod vođstvom Džošue Nkomoa, prihvatili su svaki britanski predlog, nastojeći da se prikažu kao „umerena“ opcija, dok je Mugabeov ZANU insistirao na potpunoj dekolonizaciji. Zahvaljujući „umerenim“ pregovaračima ZAPU-a, britanci su bili vrlo zadovoljni finalnim rezultatima sporazuma, prema kojima je bela manjina zadržala mnoge političke i ekonomske privilegije. 20 mesta u parlamentu bilo je rezervisano za bele doseljenike, a Mugabeov zahtev za momentalnom redistribucijom zemlje crnim seljacima bio je razvodnjen.10

Tzv. Lankaster pregovori doveli su do mirovnog sporazuma i novog ustava, kojim su Britanci obezbedili prava manjinskoj belačkoj populaciji kako bi sprečili njihovo moguće proterivanje i egzodus nakon eventualnog proglašenja nezavisnosti. Prema ovom sporazumu, Patriotski blok se obavezao da će štititi pravo na vlasništvo zemlje belih doseljenika, i da se delimična redistribucija neće sprovoditi nasilno, već poštenim otkupom zemlje na „dobrovoljnoj“ osnovi. Amerikanci i Britanci su se obavezali da će kroz reparacije doprineti polovinom finansijskih sredstava za otkup dela zemlje, dok bi nova crnačka vlada trebalo da obezbedi drugu polovinu sredstava.11

Pri povratku u Rodeziju, Mugabe je spektakularno dočekan na ulicama glavnog grada (tada Salizburija), što je bio jasan znak da će ZANU odneti ubedljivu pobedu na očekivanim izborima, dok je rivalski ZAPU mogao da računa na mnogo manju podršku. Tokom predizborne kampanje, Mugabe je preživeo dva pokušaja ubistva, za koje je optužio tadašnju rodezijsku tajnu službu.12 Na izborima u februaru 1980., ZANU je obezbedio 63% glasova, dobivši 57 od 80 parlamentarnih mesta dodeljenih crnačkim strankama, dok je ZAPU dobio 20 mesta, podjednako koliko i beli doseljenici koji nisu morali izlaziti na izbore.13

Mugabe je položio zakletvu 17. aprila 1980. na nacionalnom fudbalskom stadionu, a tokom govora je saopštio da će preimenovati ime zemlje u Zimbabve. Ceremoniji je prisustvovala i najveća rege zvezda svih vremena, Bob Marli, koji je održao i besplatan koncert povodom ove proslave druge nezavisnosti.14

Nezavisnost i postkolonijalna borba

U intervjuu za britanske medije, 1976. godine, na pitanje novinara o budućem društvenom uređenju Zimbabvea, Mugabe je rekao: „Posvećeni smo socijalizmu, ali ne možemo započeti tako što ćemo preuzeti kontrolu nad svakim pojedinačnim preduzećem.“15

Može se reći da ova izjava zaista oslikava ekonomsku taktiku kojom se vodio ZANU u izgradnji nove države. Nacionalizacija je u gradu vršena veoma postepeno, dok je u selu bila onemogućena privatnim vlasništvom nad zemljom od strane belih doseljenika. Belačko stanovništvo činilo je 10% populacije Zimbabvea, a u svom posedu je držalo 73,8% najplodnijeg zemljišta pogodnog za uzgoj useva i ispašu stoke i generisalo je 80% od ukupne poljoprivredne proizvodnje u zemlji. I dalje u posedu dvojnog državljanstva, beli farmeri su izvozili proizvode u Veliku Britaniju i SAD po višim cenama od onih koje je mogla da priušti vlada Zimbabvea za domaće tržište, pa je Zimbabve u svrhu prehrane stanovništva uvozio poljoprivredne proizvode iz socijalističkih zemalja. Industrijalizacija je sprovođena razvojem državnih i mešovitih preduzeća, ali i stranim investicijama sa srednjoročnim ugovorima.16

Od 1980. do 1990. godine, privreda zemlje je u proseku porasla za 2,7% godišnje. Mnogo se ulagalo u obrazovanje i zdravstveni sistem, kako bi se populaciji obezbedile besplatne usluge. Sa 177 srednjih škola u 1980. godini, taj broj je porastao na 1.548 do 2000. godine. Tokom tog perioda stopa pismenosti odraslih porasla je sa 62% na 82%, što je čini jednom od najviših u Africi. Procenat vakcinacije dece povećan je sa 25% na 92%.17 Mugabe je uveo i “kodeks lidera” kojim je zabranio svim funkcionerima da primaju više od jedne plate ili da poseduju više od 50 jutara poljoprivrednog zemljišta.18

Jednom kada bi zemlja dostigla tehničke i finansijske mogućnosti da preuzme određenu privrednu granu u svoje ruke, tek tada bi posegla za nacionalizacijom. Takva je politika delimično i reakcija na ekonomsko slabljenje socijalističkog kampa 1980-ih, kao i na sve smelije imperijalističke intervencije u Africi. Direktan ekonomski, a možda i vojni sukob sa Zapadom, do kojeg bi došlo usled nasilne eksproprijacije sredstava za proizvodnju, u ovoj fazi ekonomskog razvoja nije bio dobrodošao. Tako je vlada morala da izdvaja sredstva čak i za kupovinu medija u sopstvenoj zemlji, pošto je južnoafrička vlada aparthejda bila vlasnik svih medija u Zimbabveu.19

I pored pomenutog progresa, vlada ZANU-a se suočavala sa ogromnim ekonomskim poteškoćama. Za izgradnju zemlje bilo je potrebno izdejstvovati kredite. Kako je prema Lankasterskom sporazumu dogovoreno da će vlada Zimbabvea morati otkupiti zemlju u posedu belih farmera sa 50% učešća, i tu su novčani krediti bili neophodni kako bi se ubrzao taj proces. Ono što je dalje usporavalo ovaj proces bila su i neispunjena obećanja Britanije i SAD da će snositi polovinu troškova otkupa zemlje od belih farmera. Određena sredstva su pristizala, ali nikada dovoljno da se proces ubrza. Tu je i problem što beli farmeri nisu bili voljni da prodaju zemlju u njihovom posedu, ili bi za nju zahtevali basnoslovne sume, kako bi obeshrabrili Ministarstvo za zemlju, preseljenje i sanaciju da uopšte izlazi sa ponudama.20

U takvim okolnostima, nezadovoljstvo crnačkog ruralnog stanovništva je bilo u konstantnom porastu. Mnogima razlike između kolonijalnog i postkolonijalnog stanja nisu bile vidljive. Samostalni napadi ratnih veterana na bele farmere bili su u začetku. Vlada je bila pod velikim pritiskom da obezbedi zemlju većinskom stanovništvu, kao i da stvara fondove za razvoj drugih privrednih grana. Uz sve to, zemlja je iznutra i spolja usmeravana i ka ogromnim ulaganjima u vojsku i bezbednost. Prvo žestokim nasiljem od strane rivalskog bloka ZAPU, na koje je vlada ZANU odgovorila angažovanjem specijalnih jedinica obučavanih od strane Severne Koreje, a potom i oružanim napadima od strane južnoafričkog aparthejd režima.21 ZANU vlada je pružala materijalnu podršku Afričkom nacionalnom kongresu i drugim snagama protiv aparthejda unutar Južne Afrike. Sa druge strane, Južna Afrika je redovno destabilizovala Zimbabve tako što je blokirala trgovinske puteve ka ovoj zemlji, podržavala bele militante protiv „Mugabista“ i sprovodila terorističke napade, od kojih je jedan rezultirao smrću 7 i ranjavanjem 124 pripadnika ZANU-a.22 1986. godine, Mugabe je postao predsednik Pokreta nesvrstanih i značajno je doprineo pritisku ove organizacije na režim aparthejda u Južnoj Africi.

Sukob sa Zapadom

Iako se Mugabe već dugo nadao da će Zimbabve pretvoriti u socijalističku demokratiju i ukinuti buržoasku parlamentarnu demokratiju, 1990. godine zvanično je “odložio” ove planove jer su i Mozambik i mnoge države Istočnog bloka prešli na oblik parlamentarne demokratije. Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, ZANU je u svom statutu uklonio reference na “marksizam-lenjinizam” i “naučni socijalizam”, iako je Mugabe i dalje javno tvrdio da “socijalizam ostaje naša ideologija “.23 Ovo je bilo vreme kada su progresivne države Trećeg sveta, bez vojne i ekonomske zaleđine socijalističke velesile, osmišljavale načine kako da opstanu u Novom svetskom poretku, a da ne postanu lak plen imperijalizmu.

Tako se Mugabe privremeno obavezao na ekonomiju slobodnog tržišta i prihvatio program strukturalnog prilagođavanja koji je obezbedio Međunarodni monetarni fond (MMF).24 Taj paket ekonomskih reformi zahtevao je da Zimbabve privatizuje državnu imovinu i smanji uvozne tarife; Mugabeova vlada je implementirala neke iako ne sve preporuke. Međutim, ekonomska adaptacija na Novi svetski poredak nije doprinela očekivanom razumevanju za rešenje pitanja zemljišne reforme Zimbabvea.

Do 1990. godine, 52.000 crnačkih porodica je naseljeno na 6,5 miliona jutara. Ovo nije bilo ni izbliza dovoljno da reši problem seljaka bezemljaša u zemlji od 28 miliona ljudi, pa je te godine, reagujući na obstrukcije od strane Britanije i SAD, kao i od strane belih farmera, parlament Zimbabvea usvojio amandman kojim se omogućava vladi da otkupljuje zemlju po fiksnoj ceni, pri čemu se vlasnicima zemlje uskraćuje pravo žalbe.25 Vlada se nadala da će tako uspeti da reši pitanje 110.000 crnih porodica na 13 miliona jutara zemlje, što bi zahtevalo otkup oko polovine ukupnog zemljišta belih doseljenika.

Zabrinutost o predloženoj meri – posebno negiranje prava na žalbu – izrazili su Velika Britanija, SAD i Katolička komisija za pravdu i mir.26 SAD, Velika Britanija, MMF i Svetska banka pretili su da će Zimbabve, ako primeni ovaj zakon, izgubiti pakete strane pomoći. Uprkos pretnjama, tokom narednih nekoliko godina, otkupljeno je na stotine hiljada jutara zemlje od belih doseljenika, po fiksnoj ceni. Tada, 1994. godine, vlada Velike Britanije – koja je do tada obezbedila samo 44 miliona funti za redistribuciju zemljišta – obustavlja sve dalje isplate i zajedno sa vladom SAD odbija da ispuni svoj deo nagodbe o finansiranju polovine cene otkupa.27

Nakon obustave sve strane pomoći, vlada ZANU-a odbacuje preporuke MMF-a i pribegava starom receptu dalje postepene nacionalizacije i stranih investicija, tražeći svoju šansu za razvoj u bilateralnim odnosima sa drugim nezapadnim zemljama. U avgustu 1998. Zimbabve je poslao trupe u Kongo da stanu u odbranu predsednika Lorena Kabile i spreče prozapadnu opoziciju da dođe na vlast. Mugabe je takođe ubedio Angolu i Namibiju da pomognu pri ovom poduhvatu. Nakon uspešno obavljenog zadatka, državna preduzeća Zimbabvea su profitirala, dobijajući koncesije za rudarstvo i šumarstvo, kao i preferencijalne trgovinske uslove za minerale iz Konga.28

1997. godine Toni Bler je izabran za premijera Velike Britanije; njegova vlada saopštila je da nema nameru za ponovno pokretanje isplata obećanih Lankesterskim sporazumom a ministarka Kler Šort je odbacila ideju da Velika Britanija uopšte ima moralnu obavezu da sufinansira raspodelu zemlje.29 Ovo saopštenje razbesnelo je Zimbabveance, kao i ceo afrički kontinent. U januaru 1999. godine, 23 vojnika je uhapšeno zbog planiranja puča protiv Mugabea.30

Nakon ovih dešavanja, ohrabrena relativno stabilnom ekonomijom uprkos izostanku strane pomoći, ZANU vlada se odlučuje na ključni korak, koji će je dovesti u direktan sukob sa Zapadom, i dovesti do široke medijske satanizacije predsednika Mugabea. U junu 2000. godine ZANU je dobio četvrte izbore od proglašenja nezavisnosti, a ovi izbori bili su naročito važni jer je glavna opoziciona partija – MDC (Pokret za demokratske promene) bila najveća uzdanica Zapada po pitanju smene vlasti u Zimbabveu. Odmah posle proglašenja pobede, napadi ratnih veterana i nezaposlene omladine na farme pod vlasništvom belih doseljenika su se intenzivirali. ZANU vlada nije sprečavala ove napade, a Mugabe je javno pravdao ove napade i nazvao ih delom borbe protiv kolonizacije.31 U maju 2000. izdao je uredbu koja je osnažila vladu da konfiskuje farme bez nadoknade, insistirajući na tome da britanska vlada treba da sprovede ove isplate.

Vrlo se često spominje u medijima kako je konfiskacija zemlje doprinela ekonomskom krahu zemlje. Međutim, to je daleko od istine. Do kraja te godine Zimbabve je proizveo više od dva miliona tona kukuruza, sledeće godine Zimbabve je bio šesti po veličini proizvođač duvana u svetu,32 zemlja je ostvarila trgovinski suficit od 322 miliona dolara,33 a BDP zemlje iznosio je 7,4 milijarde dolara.34 Ono što zapravo mediji prećutkuju je činjenica da su ekonomske teškoće usledile tek od 2002. godine, nakon što su SAD i Velika Britanija  (kasnije i EU) uvele teške ekonomske sankcije Zimbabveu, a potom i zamrzle kredite vladi ZANU-a, kroz tzv. Zakon o demokratizaciji i ekonomskom oporavku. Ove su mere direktno uzrokovale trgovinski deficit od 18 miliona dolara, koji se dalje povećavao sve do 2008. godine.35

Međutim, i pored veoma teških 8 godina, ekonomija Zimbabvea nije doživela krah. Pažljivo balansirajući između želja i mogućnosti, vlada ZANU-a uspela je da delimično obezbedi važne kredite spolja tako što je založila svoja mineralna bogatstva, ali i strane investicije u sve jačim odnosima sa drugim zemljama u razvoju, zatim Južnom Afrikom, Rusijom, Kinom, itd.36 Iako su sankcije od strane SAD, Velike Britanije i EU, i dalje na snazi, izvesna trgovina je prisutna od kako je 2008. godine došlo do podele vlasti između ZANU vlade i MDC opozicije (podela vlasti je trajala do 2013. godine, nakon čega je ZANU opet odneo ubedljivu pobedu na izborima).37

Ono od čega Mugabe ne odustaje je dalja postepena nacionalizacija, sve veći udeo države u vlasništvu ekonomije, a takvi potezi sa sobom nose i nova neprijateljstva, ne samo među spoljnim trgovinskim partnerima nego i višim klasama unutar zemlje. 2008. godine, Mugabe je potpisao zakon kojim je lokalnim vlasnicima (državi i privatnicima) omogućeno preuzimanje većinske kontrole nad stranim kompanijama, uključujući i rudnike i banke.38 Par godina kasnije, država potiskuje domaće privatnike i postepeno preuzima kontrolu i nad njihovim udelom u vlasništvu ključnih industrija. 2015. godine, Mugabe je saopštio da država preuzima svu kontrolu nad eksploatacijom dijamanata, odnosno da vlada neće obnoviti dozvole za eksploataciju kompanijama. Na udaru su se našle domaće i strane kompanije, među kojima i kineski Anjin Investments. Tokom posete kineskog predsednika Zimbabveu, Mugabe nije propustio priliku da saopšti kako država nema velike koristi od kineskih rudarskih kompanija,39 a potom i nediplomatski optužio te iste kompanije da su na taj način „pokrale“ preko 13 milijardi dolara.40

Zimbabve je osmi najveći proizvođač dijamanata na svetu sa 4,7 miliona karata godišnje.41 Centralna banka Zimbabvea saopštila je da gotovinski depoziti rastu.42 Zimbabve je četvrti u Africi u smislu privrednog rasta iza tri istočnoafričke zemlje Ugande, Kenije i Tanzanije. Prema izveštaju sa Harvarda, Zimbabve ima potencijal da postane šesta najbrže rastuća ekonomija u svetu u narednih sedam godina do 2020. godine iza svetskog ekonomskog giganta, Kine, Indije, Tajlanda, Belorusije i Moldavije.43

Državni udar i važni detalji

Vojska Zimbabvea saopštila je u sredu da drži predsednika Roberta Mugabea i njegovu porodicu u kućnom pritvoru dok napada “kriminalce” u njegovoj okolini.44 Od tada, Mugabe je pod konstantnim pritiskom vojske da siđe s vlasti i prepusti svoju poziciju .

Politička kriza eruptirala je prošle nedelje kada je Mugabe otpustio potpredsednika Emersa Mnangagve, koga su svi videli kao njegovog naslednika. Prema podacima iz obaveštajnih dokumenata koje je Rojters potvrdio, Mnangagva planira da revitalizuje ekonomiju tako što će vratiti belim farmerima vlasništvo nad zemljom i popraviti odnose sa Svetskom bankom i MMF-om.45

Osim teorije da je Mnangava čovek Zapada, javlja se i informacija da je general Chiwenga, koji je sproveo državni udar, boravio u Kini nedelju dana ranije, i postoje insinuacije da je išao po zeleno svetlo za rušenje Mugabea.46

News 24 tvrdi da su i Kina i SAD znale za planirani državni udar, koji je trebalo da se desi u decembru, ali je sproveden ranije iz nužde, nakon što je Mnangava smenjen.47

Dva najveća trgovinska partnera Zimbabvea – Kina i Južna Afrika – kao i regionalni lideri, nisu pozvali na restauraciju Mugabea, izjavljujući da podržavaju „povratak na civilnu vlast“ i „mir“.48

Prema nekim izveštajima, Rusija je poslala zamenika premijera u Južnu Afriku, kako bi pokušao da obezbedi opstanak Mugabea na vlasti.49

Pretpostavci da je Rusija na strani Mugabea ide u prilog i zvanično saopštenje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, koji je jedan od retkih lidera koji je osudio državni udar i podržao Mugabea.50 Iako u velikoj meri antiimperijalistička, Venecuela je dokazala da se ne suprotstavlja Rusiji po diplomatskim pitanjima kada je pristala da glasa za uvođenje sankcija Severnoj Koreji.51

Britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson rekao je parlamentu: “Učinićemo sve što možemo, sa našim međunarodnim partnerima, da osiguramo da ovo pruži pravu mogućnost za sve građane Zimbabvea da odluče svoju budućnost.”52

Među onima koji su osudili državni udar nalazi se predsednik Ugande Joveri Museveni53, predsednik Afričke unije Alfa Konde54 i predsednik Nacionalne unije metalskih radnika Zimbabvea Džim Irvin.55

SAD i EU su vrlo pažljivi u izjavama. Ukoliko bi vojska sprovela državni udar do kraja, to bi automatski pokrenulo suspenziju Zimbabvea od strane Afričke unije, kao i zajednice za razvoj Južne Afrike u 15 zemalja. Ukoliko bi se evropske države držale zakona, morale bi uvesti ekonomske sankcije. Zimbabve bi imao problema sa dobijanjem pomoći za razvoj ili sa zajmovima međunarodnih banaka. Čak bi i ograničeno angažovanje Sjedinjenih Država u Zimbabveu moralo biti opozvano. Zakon o stranoj pomoći SAD-a “ograničava pomoć vladi bilo koje zemlje čiji je izabrani predsednik vlade srušen vojnim udarom ili dekretom.” Međutim, SAD i EU su ignorisale primenu ovih zakona u slučaju egipatskog predsednika Abdel Fataha al-Sisija, pa nema sumnje da bi i u ovom slučaju sledile svoj interes.56

Za sada, vojska Zimbabvea pokušava da reši stvar preko ZANU partije i parlamenta, a mnogi zvaničnici koji su podržali Mugabea izvedeni su na državnu televiziju pod pretnjom sile, gde su opozvali svoju podršku. Svi nalozi ZANU partije i njenih ogranaka na društvenim mrežama preuzeti su od strane vojske i pozivaju na silazak s vlasti Mugabea. Zapadni mediji su donekle razočarani što broj demonstranata protiv Mugabea koji izlaze na ulice ovih dana nije veći, i opisuju ih kao „desetine hiljada“ ljudi.57

Mugabe je prvo odbio da pruži ostavku, rekavši da je izabran na demokratskim izborima, i da namerava da odsluži svoj mandat do aprila sledeće godine.58

*Ostavku je podneo 21. novembra, nakon žestokih pritisaka od strane vojske i parlamenta, i nakon što je ostao bez podrške “prijateljskih” država.

 


  1. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=02&dd=12&nav_category=11&nav_id=811180  

  2. https://www.geni.com/projects/Pioneers-and-Early-Settlers-Rhodesia-and-Nyasaland-Zambia-Zimbabwe-Malawi/5802  

  3. Njoh, Ambeh (2007). Planning Power: Town Planning and Social Control in Colonial Africa. London: UCL Press. pp. 159–160.  

  4. https://academic.oup.com/afraf/article-abstract/XXXIV/CXXXVI/296/26206?redirectedFrom=PDF  

  5. White, L. (2015). Unpopular sovereignty: Rhodesian independence and African decolonization. Chicago: The University of Chicago Press.  

  6. Smith, David; Simpson, Colin (1981). Mugabe. London: Sphere Books. 1981, pp. 57–58  

  7. Smith, David; Simpson, Colin (1981). Mugabe. London: Sphere Books. P. 88  

  8. http://www.diva-portal.org/smash/get/diva2:275556/FULLTEXT01.pdf  

  9. Blair, David (2002). Degrees in Violence: Robert Mugabe and the Struggle for Power in Zimbabwe. London and New York: Continuum.  

  10. ((Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs.  

  11. Holland, Heidi (2008). Dinner with Mugabe: The Untold Story of a Freedom Fighter Who Became a Tyrant. London: Penguin.  

  12. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 11  

  13. Blair, David (2002). Degrees in Violence: Robert Mugabe and the Struggle for Power in Zimbabwe. London and New York: Continuum.  

  14. https://www.youtube.com/watch?v=CYQK34LcebU  

  15. https://www.youtube.com/watch?v=FZQl2_sAK24  

  16. Nelson, Harold. Zimbabwe: A Country Study  

  17. Blair, David (2002). Degrees in Violence: Robert Mugabe and the Struggle for Power in Zimbabwe. London and New York: Continuum. P. 37  

  18. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 81  

  19. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 75  

  20. Laakso, Liisa (1997). Darnolf, Staffan; Laakso, Liisa, eds. Twenty Years of Independence in Zimbabwe: From Liberation to Authoritarianism. Basingstoke: Palgrave-Macmillan.  

  21. http://www.advance-fan.com/a/a-history-of-zimbabwe.pdf  

  22. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs.  

  23. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 57  

  24. Blair, David (2002). Degrees in Violence: Robert Mugabe and the Struggle for Power in Zimbabwe. London and New York: Continuum.  

  25. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs p. 52  

  26. Ibid.  

  27. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 127  

  28. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 148  

  29. Holland, Heidi (2008). Dinner with Mugabe: The Untold Story of a Freedom Fighter Who Became a Tyrant. London: Penguin. P. 95  

  30. Blair, David (2002). Degrees in Violence: Robert Mugabe and the Struggle for Power in Zimbabwe. London and New York: Continuum. p. 41  

  31. Meredith, Martin (2002). Our Votes, Our Guns: Robert Mugabe and the Tragedy of Zimbabwe. New York: Public Affairs. P. 171  

  32. http://www.who.int/tobacco/en/atlas16.pdf  

  33. Fao Global Information And Early Warning System on Food And Agriculture – World Food Programme  

  34. Norman, Andrew (2008). Mugabe: Teacher, Revolutionary, Tyrant. Stroud: The History Press. P. 122  

  35. https://www.govtrack.us/congress/bills/107/s494/text  

  36. http://countries.bridgat.com/Zimbabwe_Trade_Partners.html  

  37. http://www.newsweek.com/robert-mugabe-birthday-zimbabwe-sanctions-559071  

  38. https://www.reuters.com/article/us-zimbabwe-nationalisation/mugabe-approves-zimbabwe-nationalization-law-idUSL0930161120080309  

  39. https://www.theguardian.com/world/2016/mar/03/robert-mugabe-to-nationalise-zimbabwes-diamond-industry  

  40. https://qz.com/631339/zimbabwe-wants-to-nationalize-its-diamonds-industry/  

  41. http://www.aljazeera.com/news/2016/03/mugabe-government-zimbabwe-diamonds-160304060733428.html  

  42. https://af.reuters.com/article/investingNews/idAFKBN1800Q3-OZABS  

  43. http://www.zimbabwesituation.com/news/zimsit_zimbabwe-has-potential-to-become-fastest-growing-economy-in-africa/  

  44. https://www.reuters.com/article/us-zimbabwe-politics/zimbabwes-army-seizes-power-mugabe-confined-but-safe-idUSKBN1DF025?feedType=RSS&feedName=topNews  

  45. https://www.reuters.com/article/us-zimbabwe-politics/zimbabwes-army-seizes-power-mugabe-confined-but-safe-idUSKBN1DF025  

  46. http://www.telegraph.co.uk/news/2017/11/15/zimbabwe-general-visited-beijing-just-days-executing-coup/?WT.mc_id=tmgoff_fb_tmg  

  47. https://www.news24.com/Africa/Zimbabwe/zim-coup-one-way-or-another-mugabe-must-go-20171119-2  

  48. https://www.news24.com/Africa/Zimbabwe/zim-coup-one-way-or-another-mugabe-must-go-20171119-2  

  49. http://www.thezimbabwemail.com/world-news/gets-messy-russia-south-africa-gang-china-zimbabwe-coup/  

  50. https://www.infobae.com/america/mundo/2017/11/15/en-plena-crisis-en-zimbabwe-nicolas-maduro-envio-un-mensaje-de-apoyo-al-dictador-robert-mugabe/  

  51. http://www.princip.info/2016/03/04/i-venecuela-glasala-za-americke-sankcije-severnoj-koreji/  

  52. https://www.reuters.com/article/us-zimbabwe-politics/zimbabwes-army-seizes-power-mugabe-confined-but-safe-idUSKBN1DF025  

  53. http://howafrica.com/ugandan-president-yoweri-musevenis-regime-rubbishes-zimbabwe-military/  

  54. http://www.thehindu.com/news/international/will-never-accept-zimbabwe-coup-au/article20492495.ece  

  55. http://www.thehindu.com/news/international/will-never-accept-zimbabwe-coup-au/article20492495.ece  

  56. https://www.yahoo.com/news/why-mugabe-isn-apos-t-171811043.html  

  57. http://www.bbc.com/news/world-africa-42035981  

  58. http://www.sbs.com.au/news/article/2017/11/20/full-speech-defiant-mugabe-refuses-step-down  

Ostavite komentar