Da li postoji mogućnost da tržišta, makar što se tiče hrane, bolje funkcionišu kada su manja i izolovanija? Ovo namensko pitanje, koje zaokružuje Kubansku ishranu Bila Mekibena[i], osvetljava ključni problem u našem prehrambenom sistemu – veličinu. Kada pogledamo industrijalizovanu i hemijski zasićenu poljoprivredu Sjedinjenih Država, teško je ne primetiti masivne prinose koji se vade iz zemlje svakodnevno. Podjednako je teško zamisliti sistem koji bi mogao da zameni tako velike poduhvate, iako lokalni prehrambeni sistemi vode jačim i održivijim vezama sa hranom i zajednicom. Da li zaista postoji mogućnost da mozaik malih prehrambenih tržišta ili sistema izdržava zemlju poput Sjedinjenih Država?

Kako bismo odgovorili na to pitanje, istražićemo poljoprivredni model koji je više od četiri decenije uvelikom izolovan od globalnih šema razmene, hemijskih unosa i fosilnih goriva – Kubu. Kuba je zaista jedinstven primer u poljoprivredi, jer postoji izvan svetskog sistema toliko dugo. Sve do pada Sovjetskog Saveza, Kuba je uglavnom proizvodila šećer i razmenjivala isključivo sa Sovjetima za osnovne potrepštine poput pirinča, pšenice, traktora i goriva. Ali taj sistem je dramatično skončao 1991. godine kada se Sovjetski Savez raspao, a Sjedinjene Države su zadržale sankcije Kubi – zabranu trgovine. Ta zemlja je ostala izolovana od nafte, osnovnih prehrambenih namirnica i mehanizovanih poljoprivrednih sistema poput traktora, koji su bili kamen temeljac njihovih farmi. Kao rezultat toga, Kuba je ušla u „posebni period“. Novinar i pisac Bil Mekiben piše da je 1989. godine prosečni Kubanac konzumirao oko 3000 kalorija dnevno. Ali do 1992. godine, taj broj je spao na 1900 kalorija dnevno. Ukratko, Kuba je gladovala jer je njihov polu-industrijalizovani poljoprivredni sistem odsečen od korena. Više nisu imali pristup mašinama i hemikalijama koje su im omogućavale da proizvode i razmenjuju šećer na velikoj globalnoj razmeri. Tako su se okrenuli ka unutra, reanalizirajući poljoprivredu ne kao globalni poduhvat, već kao nacionalni i lokalni cilj. U suštini, Kubanci su, iz potrebe, transformisali svoj prehrambeni sistem u mrežu od na hiljade malih seoskih farmi i gradskih bašti koje su koristile organske principe da izleče umesto da unište njihov pejzaž.

Evo gde stvari postaju zanimljive: ovaj ubrzani prelaz sa sistema zasnovanog na fosilnom gorivu i monokulturama na sistem polikultura sa malo fosilnog goriva je ključna lekcija koju treba preuzeti od kubanskog „posebnog perioda“. Mekiben piše da je osamdesetih godina Kuba imala više traktora po hektaru nego Kalifornija. Ali do 2000. godine traktore je brzo zamenilo preko četiristo hiljada volovskih kola. Monokulture su presađene u polikulture, a raznovrsnost useva je vrednovana zbog svoje sposobnosti da smanji uticaj štetočina i revitalizuje zemlju. Tehnike koje su se oslanjale na fosilna goriva zamenjene su samoodrživim permakulturnim sistemima. Organopónicos – kubanski termin za gradsku baštu – uveliko se proširio. Uzmimo, na primer, Havanu. Zbog toga što je malim baštama i gradskim farmama bilo dozvoljeno da bujaju, grad sada proizvodi oko 90% svoje hrane. Ovo je delom zahvaljujući dobro promišljenim organskim metodama pionira poput Migela Salsinesa. On je osnivač Vivero Alamar farme od jedanaest hektara na periferiji Havane. Mala parcela, ali proizvodi hranu za osamdeset hiljada stanovnika u okruženju.

Ali Havana i Kuba i dalje moraju da uvoze određenu hranu, posebno u vremenima kada je ostrvo razoreno uraganima poput onog 2008. godine, kada su uvezli skoro 55% od celokupne potrošene hrane, sa mesom i biljnim uljem među najčešćim uvozima u zemlju. Kubanski lokalni prehrambeni sistem nije savršen, ali blista u poređenju sa ograničenim prehrambenim sistemima u zemljama poput Sjedinjenih država, gde će većina stanovnika gradova i predgrađa teško naći lokalnog prodavca povrća u blizini, ali ako se prošetaju milju u bilo kom pravcu, naići će na pregršt restorana brze hrane.

Šta mogu regionalni prehrambeni sistemi u mestu poput Sjedinjenih Država da nauče od kubanske tranzicije na organsku poljoprivredu? Slučaj Kube je, priznajemo, nepobitno jedinstven. Poljoprivredna transformacija desila se iz potrebe. Jednopartijski politički sistem Kube ubrzao je tako drastičnu promenu jer je odluka da promene prehrambeni sistem bila jednostrana. Kubanska vlada je podstakla i podržala državne univerzitete koji su školovali stotine hiljada bistrih umova specijalizovanih za plodnost zemlje i prirodne načine sprečavanja štetočina. U suštini, kubanski poljoprivredni procesi transformisali su se brzo jer su bili u krizi, a njihovo vladajuće telo pružilo je potporu ovoj pravoj maloj organskoj revoluciji. Uprkos razlikama između Kube i Sjedinjenih Država, kubanski poljoprivredni sistem ima obećavajuće primene na moguće lokalne tranzicije u industrijalizovanim zemljama poput SAD-a. Pokazuje da uspešan održivi poljoprivredni model treba da funkcioniše unutar i za lokalne zajednice, da se fokusira na sveobuhvatno organski uzgoj na manjim površinama, i da se osloni na mrežu zemljoradnika umesto na nekoliko velikih poduhvata. Kuba možda ne može da proizvede sve, ali pokazuje moć malih, razvnovrsnih i koncentrisanih farmi. Što se tiče primene na Sjedinjene Države, to znači oslanjanje na poduhvate poput farmi u dvorištu i poljoprivredu koju potpomaže zajednica, samo dve prakse među mnogima koje pomažu da se izgrade lokalni prehrambeni sistemi. Krajnji cilj svega toga jeste da se izgradi jaka veza između zajednice, zemljoradnika i hrane koju konzumiramo.

 

Prevod: Jelena Šipetić
Priprema: Princip.info

 

[i] http://billtotten.blogspot.com/2005/04/cuba-diet.html