Radna snaga jeste jeftina! – Marksističko raskrinkavanje Reči tajkuna

Foto: AP/Darko Vojinovic

Nedavno se u medijima pojavio tekst koji obrazlaže, ili tačnije pravda, niske plate u Srbiji sa ekonomskog stanovišta. Našim komentarom ne želimo da dajemo na značaj samom tekstu već stavu koji sam tekst zastupa, a koji je dominantan među ekonomskim “ekspertima”, kako domaćim tako i onim stranim što nam diktiraju ekonomsku politiku. Ujedno, pruža nam dobar izgovor da damo glas radnicima koji bogatstvo stvaraju, a čije izrabljivanje “eksperti” pravdaju sa naučnog stanovišta.

Liberalna ekonomija

Da počnemo…Prvo se susrećemo sa izjavom: “Dokaz da plate nisu niske je i istorijski niska cena kapitala (kamate na kredite)” koji poistovećuje kapital sa kamatom na kredite. Kapital se mahom odnosi na sredstva za proizvodnju, a ne samo na finansijski kapital. U tom smislu, niska cena kapitala nema naročitog smisla jer Srbija ne proizvodi kapitalna dobra već mora da ih uvozi, te zato zavisi od njihove cene na svetskom tržištu koja je ista za sve kupce. Da bi cena kapitalnih dobara bila niska, kao što smo rekli, Srbija bi morala da ih proizvodi sama, a za to bi joj bila neophodna ili tehnologija koju je samostalno razvila, a konkurentna je uvoznoj (dakle, morala bi da bude bolja od nemačke, japanske itd.) ili bi pak morala da kupi tehnologiju i plaća patente, a to bi negativno uticalo na cenu.

U istom kontekstu niskih kamatnih stopa na kredite, spominje se njihov pozitivan uticaj na položaj radnika u pregovorima za plate rečima: “Ukoliko je cena kapitala niska, to olakšava radnicima pregovore da povećaju svoj deo dodate vrednosti (plate)”. Sami pregovori o položaju radnika i njihovim primanjima nije ekonomski već politički čin, pa iako pojedine ekonomske okolnosti mogu imati ojačati ili oslabiti položaj radnika, one se moraju razumeti u okviru opštih političkih okolnosti pre nego ekonomskih. Pre svega, da bi ikakvi pregovori imali smisla mora da postoji država koja bi štitila radnička prava i organizacije, te efikasno sudstvo koje bi ta prava sprovodila i garantovala. Bez ovog efikasnog sudstva, prava su mrtvo slovo na papiru, jer ne radi se o pregovorima jednakih: jedna je strana ekonomski moćna (preduzeća, investitori, itd), a druga strana ekonomski potpuno zavisna (radnici) i ne može da si priušti sudske procese, ni finansijski ni u smislu preživljavanja bez primanja. Istovremeno, tendencija je države da, umesto jačanja radničkih prava i organizacija, sprovodi reforme koje ta prava ukidaju. Vidimo da, koliko god da je kamata na kredite niska, ne može biti bitan faktor u pregovorima.

Naš anonimni autor neprestano govori o “dodatnoj vrednosti”, ali nam ne objašnjava šta je to, kao da je o fudbalu reč pa smo svi eksperti. Dodata vrednost se odnosi na sumu troškova preduzeća na platu i zastarevanje opreme. Ujedno, polazi od pretpostavke da dodata vrednost određuje cenu rada, tj. platu (“Ukoliko je dodata vrednost ta koja određuje cenu rada”), čime dolazimo do toga da je plata sama sebi uzrok. Kako je to tačno dodata vrednost uzrok platama, o tome nema reči.

Zatim se kaže: “Cena rada pokazuje i relativnu produktivnost”, te ovde dolazimo i do pojma produktivnosti koju vezuje za dodatu vrednost. U neoklasičnoj ekonomskoj teoriji pojam produktivnosi nije naročito intuitivan za one koji se ne bave ekonomijom. Za većinu ljudi produktivnost znači broj artikala proizvedenih po jedinici vremena: ako radnik A za 1 sat proizvede 10 cipela, a radnik B za isti vremenski period proizvede 15, onda je radnik B produktivniji. Međutim, za naše ekonomske eksperte produktivnost znači koliko je radnik dodao vrednosti po jedinici proizvoda, tj. koliko je trošak na platu po proizvodu. Drugim rečima, za njih je produktivnost proporcionalna visini plate. Opet dolazimo do logičkih problema: plate su niske zbog niske produktivnosti u prevodu znači da su plate niske jer su radnici malo plaćeni.

Razumevanje produktivnosti u liberalnom shvatanju možemo da objasnimo na primeru izdvajanja posla (poznatom i kao “autsorsing”). Uzimo jedno preduzeće u nekoj razvijenoj zemlji koje otpusti deo radnika da bi za njihova radna mesta uposlila preduzeće iz neke nerazvijene zemlje sa jeftinom radnom snagom (uzmimo u obzir da se ne radi samo o niskim platama već i o nepostojanju sindikalnog organizovanja, mera zaštite na radu, pa u većini slučajeva čak i bez formalnog radnog odnosa). Broj radnika u razvijenoj zemlji sa visokim platama je sada manji, ali je obim proizvodnje ostao isti jer taj isti posao obavljaju sada radnici sa niskim platama, te je trošak na radnu snagu manji. Ako se ovo posmatra po “dodatoj vrednosti” po radniku, onda je ona povećana jer se deli na manji broj radnika preduzeća u razvijenoj zemlji, bez da se računa broj radnika u drugom preduzeću koje dodaje svoju “sitnu” vrednost.

Marksistička ekonomija

Dalje, autor pokušava da nas ubedi da pravednih plata nema i da je pravednost iluzija kada kaže: “Nemoguće je ikada i igde postići ”pravednu“ cenu za rad” i “Nije sigurno da ljudi koji prizivaju povratak titoističko-marksističkog poretka razumeju koja cena stoji uz iluziju ”pravde“ koju traže”. Valja napomenuti da su koncepti i ekonomska teorija kojom autor pokušava da nas ubedi da je sve kako treba, primenjivi na kapitalističko poslovanje sa stanovišta maksimalnog povećanja profita i sasvim validni za kapitaliste, pa i da je sa njihovog stanovišta sve na mestu. Međutim, sve to više deluje kao priča da se radnici ubede da prihvate svoju sudbinu, da se povinuju silama slobodnog tržišta i da oberučke prihvate svoju ulogu u njemu. Moguće je da autor nije našao način da tu teoriju upotrebi tako da objašenje koje daje ima smisla i radnicima. Zbog toga, mi nudimo odgovor sa marksističkog stanovišta, koje pak, ima precizan i jasan odgovor  i razbija iluziju njihove pravodnosti plate.

Počnimo od dodate vrednosti. Vrednost stvaraju radnici. Međutim, radnici ne primaju platu po vrednosti koju stvore, već prema političkim i ekonomskim okolnostima u kojima se nalaze. Jedan od glavnih faktora je cena namirnica ili tzv. potrošačka korpa, koja se ujedno koristi i kao mera za minimalnu zaradu. Radi se o količini novca koji je potreban da bi se preživelo, tj. da bi se radna snaga obnovila. Drugi faktori uključuju gorenavedeni stepen radničke organizovanosti i institucionalne zaštite (snažni sindikati i radničke partije mogu da obezbede bolji položaj radnika u društvu, više plate, veće beneficije itd.), potom stepen nezaposlenosti (visoka nezaposlenost povećava konkurenciju među radnicima što im obara platu), neformalna ekonomija (neregulisani radni odnosi, crna ekonomija…), kao i situacija tzv. polu-proletera (kada radnici imaju primanja ispod minimalca, a u životu se održavaju time što nezaposleni članovi familije obrađuju njivu i odatle obezbeđuju namirnice).

Imajući to u vidu, radnik deo radnog vremena provede da zaradi platu, a ostatak vrednosti koju stvori predstavlja profit preduzeća. To znači da bi “pravedna” plata bila ona koja bi celokupnu zaradu preduzeća ravnomerno isplatila radnicima. Sasvim je jasno da plate moraju biti niske da bi profit bio veći, jer da postoji pravedne raspodele onda ne bi bilo ni profita, te kapitalizam ne bi imao nikakvog smisla. Drugim rečima, nepravedna raspodela je osnov kapitalističkog ekonomskog uređenja.

Da bismo dalje objasnili neophodnost niskih plata, ne samo u Srbiji nego i u svetu, potrebno je da pravilno protumačimo pojam produktivnosti. Ako na produktivnost gledamo na “intuitivan” način, tj. kao na broj proizvedenih jedinica po vremenu, dolazimo do veoma interesantnih zaključaka. Zapadnjačke korporacije proizvode prvenstveno u tzv. slobodnim ekonomskim zonama (SEZ). To su zone u zemljama sa niskim primanjima u kojima se proizvodi oslobađanju poreza, zabranjuje se sindikalno organizovanje, ukidaju lokalna radnička prava i zapošljava jeftiniji ženski rad. Ono šta je u tim zonama karakteristično je da se koristi ista tehnologija kao i u razvijenim zemljama (prosto je tako jer su vlasnici tih firmi razvijene zemlje). Dakle, produktivnost je ista ili veća nego na Zapadu (ista tehnologija, ali je viši stepen eksploatacije zbog ukidanja zaštite radnika), a plate su niže.  Istina, ima i slučaja da je produktivnost niža, ali je ta razlika u produktivnosti daleko manja nego razlika u platama. Da plate nisu niže, ne bi bilo apsolutno nikakvog ekonomskog smisla da se proizvodi u zemljama niske produktivnosti jer bi profit bio niži.

Proizvodi koji se tamo proizvode se prodaju po istoj ceni kao da su ih proizveli radnici razvijenih zemalja (sa visokim platama). To znači da je VREDNOST proizvoda ista, ali usled razlike u platama radnika, preduzeće ostvaruje veći profit (veći deo vrednosti ide kapitalistima nego radnicima). Radnici siromašnih zemalja koji proizvode artikle za izvoz (obično se radi o proizvodima koji su previše skupi za lokalno tržište) stvaraju istu vrednost koju bi stvorili i radnici u razvijenim zemljama, ali primaju crkavicu dok najveći deo vrednosti ide na: 1. povećanje profita preduzeća, 2. na povećanje plata radnika razvijenih zemalja (visoke plate su osnov za kupovinu skupih proizvoda, a time i za širenje ekonomije) i 3. smanjenje cene potrošne robe. Ovaj poslednji faktor omogućava da se i na Zapadu ukida socijalna država, a da se istovremeno povećava realna plata.

Ako se vratimo na “pravednu” platu, vidimo da naša postavka o raspodeli profita radnicima ne mora da bude obavezno pravedna. Npr. uzmimo da visoko plaćeni radnici razvijene zemlje stvaraju manju vrednost neko što su plaćeni (a to je realan scenario jer se okorišćuju o vrednost koju stvore radnici siromašnih zemalja), onda znači samo da bi raspodelili profit koji je neko drugi stvorio.

Osvrnimo se ukratko i na autorovu opasku: “Dokaz da su plate visoke je i veoma loše stanje u školstvu” koju objašnjava ovako: “Ako univerziteti ubrzavaju proizvodnju diploma, a ne dodaju sposobnosti i znanja koja dižu produktivnost, onda to znači da su plate pre visoke a ne niske, jer postoji diskrepanca između diploma i znanja”. Izađemo li iz nacionalnih okvira Srbije, nije teško uočiti da ova tvrdnja ne pije vodu, budući da sa istom diplomom naš visokokvalifikovani radnik može da ima daleko višu platu nego kod nas.

Zaključak

Vidimo da za objašnjenje domaće ekonomske situacije moramo da napravimo korak nazad i da pogledamo situaciju na svetskom nivou, jer gobalizacija znači upravo to da je Srbija deo većeg sistema od kojeg zavisi. Možemo da zaključimo da su plate u Srbiji niske, a da je to nije krivica radnika već posledica političkog i ekonomskog položaja Srbije u svetskoj hijerarhiji koji je smešta u status neokolonije na periferiji svetskog sistema. O perspektivama izlaska iz tog položaja nekom drugom prilikom…

 

One Response to Radna snaga jeste jeftina! – Marksističko raskrinkavanje Reči tajkuna

  1. Veljo 27/08/2019 at 12:54 am

    Prva greška kod buržoaskih ekonomista, oko koje se i Marks dugo dovijao, je da radnik ne prodaje svoj rad, nego radnu snagu (ili negde izraz radna sposobnost)! Tako da je nenaučno i netačno reći cena rada, već cena radne snage! To je osnovni pokazatelj (ne)znanja i tačno pokazuje buržoaskog ideologa, makar bio i najveći “ekspert”! Zatim, vrednost svake robe, pa i radne snage koja je isto roba u kapitalizmu, je određena radnim vremenom potrebnim za njenu proizvodnju. Društveno potrebno radno vreme je vreme za koje prosečan radnik pod normalnim uslovima proizvode određenu robu i za određeno društvo je određeno!
    “Društveno potrebno radno vreme koje se iziskuje da bi se, uz postojeće društveno-normalne uslove proizvodnje i uz prosečni društveni stupanj umešnosti i intenzivnosti rada, izradila koja bilo upotrebna vrednost.
    …veličina vrednosti neke robe menja se upravno prema količini, a obrnuto prema proizvodnoj snazi rada koji se u njoj ostvaruje.” “…Proizvodnu snagu rada određuju razne okolnosti, između ostalog prosečni stupanj umešnosti radnika, stupanj razvitka nauke i njezine tehnološke primenjivosti, društvena kombinacija procesa proizvodnje, obim i delotvornost sredstava za proizvodnju i prirodni uslovi.”
    Cena radne snage može da bude jednaka najamnini ili ne! Ovde se i ne spominje višak rada, tj. višak vrednosti, odnosno njegova stopa što je glavni pokazatelj stepena eksploatacije! Buržoazija i njeni ideolozi vole da govore o profitu, tj. prof. stopi jer ona je znatno manja nego što je stopa viška vrednosti, pa žele da prikažu da je to sasvim normalno i u granicama, i da nema eksploatacije!

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.