Nema potrebe da vam govorim šta je to kultura, šta ona znači za svakog, pa i najneobrazovanijeg čoveka. Ja se neću ovde upuštati u filozofska razmatranja. Ja ću vam reći samo ono šta je preda mnom rekao jedan mladi sovjetski čovek u toku jedne javne diskusije o poeziji: „Ja sam tehničar i imam potrebu za poezijom da bih korektno obavljao svoj tehnički posao“.

I zaista, tehnika je sama kultura. Ali ova reč koju ja smatram istovremeno potpuno prirodnom i vrlo lepom, pokazuje da su sve forme kulture komplementarne i da u svakom čoveku naučna strogost zahteva prisutnost jedne druge strogosti, teže, koja ga uravnotežuje: poetičke strogosti. Drugi će pokazati bolje nego ja kakve strahovite nerede čini hladni rat u domenima tehnike i nauke, koliko su njegvi stvarni ciljevi naopaki i pogrešni, koliko je potrebno uzaludnog trošenja inteligencije i novca istraživačima unutar jednog bloka da bi otkrili ono što bi lako pronašli u saradnji sa istraživačima drugog bloka.

Ja se želim zadržati u svom domenu: u domenu poezije, književnosti i, posrednije, umetnosti. Ovaj mladi tehničar, kao što vidite, ima potrebu za pesmama; on ih apsorbuje i, ako mogu tako reći, on ih troši. Za nas ostale, istinska odgovornost čoveka od kulture je u ovome: mi mu moramo zabraniti da apsorbuje otrovne pesme, jer se naša kultura, ona koju mi sami danas proizvodimo, lagano uvlači u generacije koje dolaze posle nas. Bilo bi uzaludno reći da velika dela prošlosti mogu poslužiti kao antiotrov: ona to mogu zaista, pod uslovom da ih jedna ratoborna propaganda nije krivotvorila, da se njima ne služimo kao ratnom mašinom protiv ljudi koji su sa druge strane jarka.

Kultura je, po mom mišljenju, svest u stalnoj evoluciji, koju čovek stiče o samom sebi i o svetu u kojem živi, radi i bori se. Ako je ovo osvešćenje ispravno, ako ono nije sistematski iskrivljavano, mi ćemo ostaviti, uprkos našim zabludama i našim neznanjima, vredno nasleđe onima koji dolaze posle nas. Ali ako podredimo naš rad ratnim imperativima, mi ćemo stvoriti od naše dece, koja će konzumirati zatrovane istine, fašiste ili očajnike. Čuvajmo se toga. Ova opasnost stalno preti: broj onih koje kod nas nazivaju crnim okovratnicima, a drugde hooligans, je u porastu. Mi možemo i moramo reći da za sve mlade ljude – ma kakvi da su njihovi zločini – da smo mi odgovorni za njih, da im u ovih poslednjih petnaest godina nismo znali dati onu jasnu svest o njima samima, o njihovoj klasi, o otuđenjima koja oni trpe, da smo dopustili ova otvorena i divlja nasilja zato što ih nismo rasvetlili i usmerili.

Vama je poznata ova varka: mi tvrdimo da branimo kulturu kada je, zapravo, mobilizujemo; mi svuda izjavljujemo da vodimo rat da bismo spasli kulturu kada je, zapravo, čitava kultura potčinjena ratnim interesima. Trik je jednostavan: mi igramo na oba kontradiktorna svojstva – ova kontradikcija je plodna kada se razvija slobodno – koja zajedno određuju čitavu kulturu: nacionalni partikularizam i bar potencijalni univerzalizam. Dubina jednog dela dolazi iz nacionalne istorije, jezika, tradicije, posebnih i često tragičnih pitanja koje epoha i mesto postavljaju preko žive zajednice u koju je on uključen. Ko bi shvatio Mikijeviča bez poznavanja situacije Poljske u XIX veku? Ono što mi Mediteranci sa toliko ponosa nazivamo „grčko-latinskom civilizacijom“, nije ništa drugo do naš partikularizam i srodnost naših jezika, koliko italijanskog ili španskog toliko i francuskog. Ja sam osetio, u toku nedavnog putovanja po Sovjetskom Savezu, da je publika ponajpre osetljiva na izvestan kvalitet što ga stranac sluti, ali ga ne može uvek odrediti: pravi ruski aspekt jedne knjige, jednog postavljanja na scenu, igre jednog glumca.

Zbog svog partikularizma svako delo teži ka univerzalnom. Krajem prošlog veka, kod nas se često govorilo da su Tolstoj, Čehov i Dostojevski, nerazumljivi za „Latince“ i da oni imaju „slavensku dušu“. Konačno, šezdeset godina kasnije, moramo priznati da svi u Francuskoj imaju slavensku dušu, jer smo prihvatili ove velike pisce i učinili ih svojom baštinom. To znači da pravi ruski aspekt jednog dela, preuzet od strane jednog Francuza, u svetlu francuskih briga i običaja, otkriva svom čitaocu do tada nepoznate i nejasne aspekte njega samog ili njegove zemlje. Isto tako, Amerikanci su nam „dali“ Foknera, nama drugim „Latincima“, ali – i to je komplementaran i obrnut aspekt univerzalizacije – i mi smo im ga vratili. Ovaj čovek s juga, progonjen rasnim problemima, pomogao nam je da bolje shvatimo sebe, ali razumevajući sebe uz njegovu pomoć, mi smo otkrili izvesne aspekte njegovog dela koje Amerikanci ne bi mogli prepoznati. Ovo čini razumljivom čuvenu frazu Andre Žida: „Postajući najposebniji postajemo najuniverzalniji“. Naravno „posebno“ treba shvatiti u smislu nacionalnog i istorijskog, a ne u smislu idealističkog subjektivizma.

U vreme hladnog rata, ratna tehnika se sastoji u razdvajanju ova dva aspekta jednog dela, da bi se zatim suprotstavili jedan drugom. Umesto dijalektičkog prelaza koji transformiše posebno u opšte, u ratu kultura započinje afirmacijom svoje posebnosti (ona je grčko-latinska, ili evropska, ili zapadna), posle čega ona zaključuje da ova partikularnost nije ništa drugo do univerzalno, iz prostog razloga što postoji samo jedna kultura, a svuda drugde, varvarstvo. To znači odbaciti univerzalnost u ime univerzalnog. Tako buržoaski humanizam može dopustiti sebi luksuz da istovremeno bude i rasizam. On kaže: svi ljudi su moja braća, i tome a parte dodaje: samo buržuji su ljudi.

Izvod iz govora održanog u Moskvi pred Svetskim kongresom za opšte razoružavanje i mir