Nedavni trosatni ekspoze srpskog premijera Vučića ogolio je funkciju prijevremenih izbora koji su ga doveli na vlast. Konsolidirana vlast kroz apsolutnu većinu za cilj će imati amortizaciju društvenih tenzija do kojih će ispraznost ekonomskog programa i snažne antisocijalne mjere neminovno dovesti. Moment u kojem postane jasno da antikorupcijska agenda nije ekonomski program već svakodnevni policijski posao pokrenut će novu političku dinamiku u Srbiji čiji je ishod sasvim neizvjestan.

U predizbornoj kampanji, sadašnji premijer Srbije i nosilac jednog od najboljih izbornih rezultata u istoriji domaćeg višestranačja, Aleksandar Vučić, dao je neubičajeno malo obećanja. Govorio je o tome kako će nam u periodu koji sledi biti “bolno i teško” i o tome da će njegove reforme imati mnoge neprijatelje, ali napokon, na dugi rok će biti obavljene najvažnije moguće stvari za Srbiju. To je verovatno najhiperboličniji oblik koji je diskurs tranzicionih obećanja ikada dobio kod nas. Utoliko on stoji u nizu tranzicionih obećanja koja sežu bar od 5. oktobra 2000. godine, ako ne i ranije. Istovremeno, za razliku od prethodnih vlasti, ovo je verovatno prva vlada čija je agenda zasnovana i legitimisana u potpunosti na ekonomskoj i socijalnoj problematici, u kojoj nacionalno pitanje, kulturni identitet i slični aspekti društvenog života ne igraju skoro nikakvu ulogu. Postavlja se dakle pitanje šta možemo da očekujemo i kuda će nas politička dinamika u Srbiji odvesti tokom mandata novoizabrane vlade.

Sada kada pred sobom imamo i tekst premijerovog ekspozea, neke stvari su u tom pogledu postale jasnije. Nova vlada je sebi postavila tri cilja: (1) reformu ekonomije putem izmene zakonodavstva zarad nastavka borbe protiv korupcije i stvaranja pravog tržišnog okruženja, (2) razvijanje privatnog sektora putem subvencija i smanjenja poreskog opterećenja i (3) fiskalnu konsolidaciju smanjenjem rashoda i postepenim rastom prihoda. Iako će ostvarivanje ovih ciljeva podrazumevati bolne i teške mere, prema rečima premijera, one bi već za tri godine trebalo da dovedu do zaustavljanja rasta javnog duga na 75%, nižeg fiskalnog deficita (3-4% BDP-a) i viših plata, čak i u javnom sektoru.

Pravo značenje bolnih reformi

Prvo što bismo mogli da primetimo jest da su iznesene tvrdnje u bitnom smislu apstraktne i nedorečene. Na primer, kada je reč o izmeni ekonomskog zakonodavstva, stvarno značenje ovih reči nam postaje jasnije kada osmotrimo prethodnu etapu u reformi zakona o radu. Legitimišući svoje poteze kao mere u cilju stvaranja tržišnog okruženja u kojem bi trebalo svima da bude bolje, vladajuće stranke su promovisale jedan ekstremno antisocijalni zakon koji je trebao da privuče interes potencijalnih investitora ukazujući im da je Srbija mesto na kojem neće morati da poštuju mnoga važna radnička prava, poput izdavanje otpremnina otpuštenom radniku za celokupan radni staž, nužnost uspostavljanja trajnog radnog odnosa nakon godinu dana rada, i slično. Isto tako, kada je reč o korupciji, trebalo bi imati na umu da iako su naprednjaci svoj ugled u narodu mahom izgradili na hapšenjima tajkuna i otpuštanju sopstvenih političara za koje se posumnjalo da su se upustili u nelegalne radnje, ni jedna od presuda do danas nije donešena. Pored toga, državna politika zasnovana na privlačenju privatnih investitora strukturno uslovljava da političari na vlasti sopstvene mogućnosti tretiraju kao kapital koji bi trebalo dobro da ulože stvarajući veze sa zastupnicima kapitala, što garantuje da se korupcija reprodukuje uprkos svim iskrenim antikoruptivnim namerama ovog ili onog političara.

Nadalje, kada je reč o fiskalnoj konsolidaciji, kao što su mnogi već primetili, ono što ona za sada predstavlja jeste naprosto niz jasnih i oštrih antisocijalnih mera, kao što je smanjenje plata u javnom sektoru za 10% u cilju smanjenja državne potrošnje. S obzirom na činjenicu koju je jasno izneo Vladimir Milutinović da su i dohoci od plata iz javnog sektora ti koji preko PDV-a i doprinosa pune državni bužet, možemo da zaključimo kako će se rezanja ovih dohodaka vratiti u vidu manjih poreskih prinosa države. Tu je važno podcrtati činjenicu da jednom kada se zapravo upusti u objašnjenje fiskalne konsolidacije postoji jasna diskrepancija između konkretnih mera smanjenja državnih troškova i načina na koji se zamišlja povećanje prihoda.¹ Nadalje u slučaju mera poput profesionalizacije uprave preduzeća u državnom vlasništvu, koja se nudi kao način da se smanje rashodi države tako što će ova preduzeća početi finansijski da se oslanjaju na sebe, trebalo bi imati na umu da su upravo ovi profesionalci kao upravnici preduzeća u restrukturiranju ti koji su u saradnji sa potencijalnim kupcima često radili na teranju ovih preduzeća u stečaj. To je samo jedan od primera strukturne tendencije ka korupciji u ovom odnosu privatnog i državnog, i u ovom slučaju nemamo ništa osim čvrste antikoruptivne retorike premijera da nam garantuje da će se ta praksa promeniti.

Napokon, cela ova idealna fiskalna jednadžba je, kao i sve što su i prethodne vlade obećavale, zasnovana na uspehu u pomenutom buđenju privatnog sektora. Upravo je taj proces jedini način da se objasni kako ove “bolne i teške” antisocijalne mere u stvari mogu u nekoj perspektivi da imaju socijalno poželjne posledice. U tom kontekstu, mora se imati na umu da, kao što smo već imali prilike da vidimo, investitori (strani koliko i domaći) nemaju nikakvu posebnu a priori sklonost ka Srbiji i srpskom tržištu rada. Njih isključivo interesuje šta ono ima da ponudi, i svi ustupci koji u krajnjoj liniji snižavaju cenu rada i zapošljavanja neće biti dovoljni ako se ista ova “tržišna sredina” može pronaći i na mnogim drugim mestima. Makedonija je odličan primer za tu sredinu kao i za disfunkcionalnost ovog načina razmišljanja. Investitore pored cene rada interesuje i obrazovanost i specijalizovanost radne snage, kao i prisustvo specifičnih prirodnih bogatstava ili blizina nepokretnih i skupih kapitalnih dobara, od čega se Srbija ne može ni jednim pohvaliti. Utoliko nam preostaje ili da poverujemo da će velika želja i patos sa kojim nova vlast u Srbiji nastupa biti dovoljni da zamagle racionalnu procenu investitora i dovedu ih kod nas, ili da će morati da im se ponude neke “posebne” ponude ili pak da oni ipak neće doći i da je tržište u Srbiji funkcionalno upravo ovakvo kakvo jeste i da je to “pravedan” tržišni rezultat kojim bi zastupnici ovog tipa pravde zapravo trebalo da budu zadovoljni.

Osiguravanje legitimiteta ususret socijalnim protestima

Bilo kako bilo, postavlja se pitanje zbog čega je bilo potrebno da se ovi izbori vandredno održe i da se formira vlada sa ovolikom većinom. Tu dolazimo do njene verovatno najvažnije osobenosti koja u bitnom smislu opisuje promenu političke dinamike u Srbiji. Kao što smo već rekli, čitava kampanja i predizborna tematika je bila orijentisana na socijalna i ekonomska pitanja, što nije bio slučaj ranijih godina kada su političkim prostorom dominirala pitanja poput Kosova ili sporovi oko evrointegracija. Legitimitet ove vlade proističe iz verovanja jednog dela populacije da su mere koja ona nudi stvarna rešenja za materijalno stanje u zemlji. Međutim, kao što smo videli, ove mere su u direktnom smislu jasno antisocijalno orijentisane i u bitnom smislu podložne sumnji u pogledu toga da li će stvarno doneti ono što obećavaju. Činjenica je da su prethodne vlasti, same bivajući neuspešne u tome da tranzicionim merama obezbede stvarno pokretanje domaće ekonomije, uvek imale mogućnost kupovine društvenog konsenzusa sredstvima iz mnogobrojnih kredita koji su bili dostupni. Ako pokušaji da se ostvari ono što neoliberalna ideologija tvrdi da je jedino moguće, odnosno da država – kada joj je već zabranjeno da preuzima aktivnu ekonomsku ulogu – uspostavi i osigurava privatni sektor koji vuče ekonomiju i obezbeđuje opšte blagostanje, i nisu bili uspešni, to je moglo da se skrajne utoliko što većina to još uvek nije osećala na svojoj koži. Međutim, usled zaduženosti danas to više nije moguće i istovremeno se materijalno stanje stanovništva bitno pogoršalo tako da ga nije moguće ni ignorisati.

Osećaj da se nalazimo u ekonomski disfunkcionalnom stanju i da je to problem koji zahteva da sistemski bude rešen sve je jasniji i u tom kontekstu moglo bi se reći da nužda da se zadrži neoliberalni kurs, u kojem se država neće aktivno mešati u privredu, nameće niz direktno antisocijalnih mera sečenja i preraspodele društvenog bogatstva u privatne ruke kao jedini preostali mogući put. Teško je verovati da bi bilo koja od mera štednje koja nas čeka mogla da prođe direktnu probu narodne volje. Mogućnost da se zastupa krajnja opklada neoliberalizma, prema kojoj samo oduzimanje od najširih slojeva u krajnjoj liniji može da osigura da u jednom trenutku oni zapravo imaju, zahtevala je jak izborni rezultat. Kao što je to premijer jasno i izrekao, kada krenu protesti protiv ovih mera, za koje on vidi da će izvesno početi, njegovi ministri će morati da saslušaju protestante – ali ništa više od toga.

Bitno je napomenuti da je ovaj specifičan ekonomski pravac uopšte mogao da dobije svoje legitimitet samo zbog specifične parlamentarne procedure koja izražava narodnu volju. Samo u sistemu reprezentacije izbornog tipa u kojem se biraju partije na osnovu ranijeg delovanja i u kojem dobijaju moć da sprovode višegodišnje planove, bez ikakve kontinuirane provere, Aleksandar Vučić je mogao da založi sopstvene antikoruptivne manevre kao garant da bi mu trebalo omogućiti da sprovede mere štednje poput ovih. Samo u takvom sistemu ova pozicija je mogla da se pojavi kao najplauzibilnija s obzirom na to da parlamentarni oponenti, koji ovu popularnost nemaju, nisu mogli da ponude ništa temeljno drugačije.²

Zaključujući, možemo da rezimiramo kakva nas političko-ekonomska dinamika čeka u Srbiji u narednom periodu. Verovatno je da će nepopularne mere izazvati određeni revolt, ali je isto tako verovatno da makar u prvo vreme to neće biti dovoljno, upravo zbog izbornog rezultata koji će nova vlada moći da prizove u svoju korist, prikazujući volju onih koji se budu suprotstavljali kao volju manjine naspram svojoj kao volji većine. Isto tako,velika je verovatnoća da, iz razloga koje smo izneli, ove mere neće moći da donesu priželjkivane rezultate u pogledu socijalne situacije. Međutim, to samo po sebi ne određuje u kojem smeru bi politička situacija mogla da ode. Sa jedne strane, kada počne da opada poverenje u ekonomski boljitak, lako bi moglo da se dogodi da vidimo uskrsnuće etničke i kulturne problematike koja je bila dominantna do pre nekog vremena. To je ono što imamo prilike da vidimo u Makedoniji koja je u bitnom smislu avangardan slučaj u pogledu tranzicionih sudbina balkanskih zemalja. Ipak, čini se da i uz sve prepreke u pogledu demokratske procedure i medijske kontrole koja će se sa predstojećom privatizacijom medija samo zaoštriti, postoji mogućnost da bi jedna kritika neoliberalnog rešenja, koja bi izložila plauzibilnu alternativu i imala saveznike u sličnim snagama u regionu, mogla da (p)okrene stvari u drugačijem pravcu.

1. Navode se sledeće mere – Smanjenje plata u javnom sektoru za 10%, a plate će nastaviti da rastu po trenutnim fiskalnim pravilima od 2015. godine. Paralelno sa ovom merom će biti ukinut i solidarni porez, koji je bio neophodna mera u kratkom roku. Na kraju 2016.godine u zdravoj srpskoj ekonomiji, plate u javnom sektoru dostići će viši nivo nego što je to danas. Značajno smanjenje diskrecionih rashoda na dnevnice za službena putovanja i drastično smanjenje troškova reprezentacije i putovanja. Značajno smanjenje materijalnih troškova povezanih sa korišćenjem službenih vozila. Minimalan broj ljudi ispod nivoa ministra imaće pravo na službeno vozilo. Smanjenje donacija države za sportske klubove i podsticaj za sprovođenje privatizacije u tom segmentu. Odlučna borba protiv sive ekonomije. Bolji poreski obuhvat pojedinih grupa i delatnosti. Druge manje promene poreskog sistema u oblasti akciza i drugih indirektnih poreza. Usvajanje parametarske reforme penzijskog sistema. [↩]
2. Dragan Đilas govoreći o ulozi države u ekonomiji jasno pokazuje kako je DS spreman da zadrži neoliberalnu agendu poput Vučićeve čak i po cenu toga da pokušavajući da se ne složi sa Vučićem u potpunosti ostane bez odgovora na ovo pitanje. Nekadašnji ministar Saša Radulović objašnjavajući svoje naizgled radikalno drugačije shvatanje uloge države kritikuje Vučićevu politiku subvencija samo tako što će umesto da ih izdaje i tako prazni budžet, smanjiti poreze na novozaposlene radnike i time smanjiti sam priliv novca u državnu kasu. [↩]