I posle potopa potop: Kako izbeći dalje razaranje Srbije?

Dva su dominantna utiska proizišla iz krize izazvane poplavama u Srbiji – prvi je neopisiva tuga zbog stradanja ogromnog broja ljudi i gubitka osnovnih izvora životnih prihoda; drugi je radost i ponos jer se narod Srbije ponovo okupio i zajednički odupro katastrofi. Takav osećaj zajednice i kolektivne borbe nije u Srbiji viđen još od NATO bombardovanja 1999. Međutim, zaokupljenost zajedničkim višim ciljem može nas dovesti u zamku da taj cilj poistovetimo sa jednom ličnošću koja onda dobija bezuslovno poverenje i pošteđuje se svake kritike. Nažalost, dešava se to da se kritika premijera Srbije Aleksandra Vučića danas doživljava kao narodna izdaja i diletantizam čak i kada je izrečena od onih koji su danonoćno radili na punjenju i nošenju džakova i volontirali u prihvatnim centrima. Posledica je da se svaka Vučićeva odluka prihvata bez pogovora što je izuzetno opasno. Ukoliko se setimo 1999. godine uviđamo da je Slobodan Milošević tada uživao istu poziciju.

U psihologiji masa odavno je poznat ovaj fenomen sjedinjavanja društva u trenutku krize pod jednom moćnom figurom gde se svi kritičari momentalno poistovećuju sa izdajnicima. Teorija moderne propagande započeta od strane Voltera Lipmana a kasnije utvrđena praksom Gebelsa u nacističkoj Nemačkoj koristi ovu činjenicu kao svoju osnovu. Prema tome, radi se o izuzetno opasnoj pojavi koja se mora imati u vidu i protiv koje se mora boriti.


Kritika mora imati osnova!

Naravno, ovo ne znači da je svaka kritika dozvoljena jer uistinu postoji mnogo diletantizma, ali svako od nas je dužan da u ovom momentu razmisli šta je najbolje raditi u narednim danima i mesecima i na osnovu toga da ili ne da podršku Vladi Srbije. Što se tiče ponašanja Vlade Srbije u toku same krize glavna zamerka koja može biti izrečena tiče se činjenice da je reakcija na predstojeću opasnost bila gotovo nepostojeća u toke cele prošle nedelje da bi dostigla nivo crvene uzbune tek kada je Obrenovac tragično stradao. Naivno je prihvatiti tvrdnju da se ništa nije moglo učiniti jer smo Šabac spasili praktično za jednu noć. Tom logikom,budući da se za nailazeće kiše znalo najkasnije u ponedeljak, Obrenovac je mogao biti zaštićen već u utorak ili sredu kao i ostali važni centri. U ovo ne treba sumnjati pogotovo kada se ima u vidu istinski herojska reakcija našeg naroda u petak uveče i tokom celog vikenda. Međutim, sve se dogodilo kako se dogodilo i ne vredi sada plakati za prosutim mlekom – situacija je i dalje kritična i treba umanjiti njene posledice i pomoći preživelima. Glavna stvar oko koje se sada mora povesti javna rasprava je kako će se obnova zemlje sprovesti i u tom smislu Vučićeva reč se ne sme slepo slušati taman i da je odbranu zemlje sproveo savršeno pogotovo kada se uzme u obzir njegova dosadašnja politika o čijim smo očekivanim efektima pisali ovde i ovde.


Šta se može očekivati u narednim mesecima?

Poznato je da je Vučić istupio vrlo odlučno u korist primene mera štednje u Srbiji. Mere štednje se iz niza razloga mogu smatrati kvazi-rešenjem i politkom koja vodi ka daljem osiromašenju srpskog društva u korist MMF-a i drugih međunarodnih finansijskih institucija. Međutim, kakva je relevantnost mera štednje u priči o oporavku od poplava? Odgovor je  iznenađujuće velika . U svojoj knjizi Doktrina šoka: uspon kapitalizma katastrofe, poznata novinarka Naomi Klejn piše o brojnim slučajevima u kojima je prirodna katastrofa bila izgovor da se na silu proguraju politike mera štednje, slobodnog tržišta i privatizacije dok je narod bio previše emocionalno potresen da bi reagovao. Od uragana Katrina u Nju Orelansu, preko cunamija koji je pogodio Indoneziju do zemljotresa na Haitiju, vlade su pod izgovorom da im je potreban novac za obnovu prodavale javno zemljište i preduzeća korporacijama da bi opet tim istim korporacijama plaćale ogromne projekte obnove tako da su bogate firme dobile odjednom i zemljište i posao i novac! Šta je običan narod dobio? Običan narod je dobio još veće mere štednje koje je podosi javni sektor pa je pucalo zdravstvo i školstvo. Došlo se u apsurdnu situaciju da su osiromašeni profesori morali da izdvoje dobar deo svoje plate za obnavljanje višemilionaskog hotela nekog od biznismena koji je imao još deset takvih. Sve u svemu bogati koji su pogođeni poplavom su dobijali sve nazad, privatne firme su dospele u pravi zlatni rudnik jer je posla zbog obnove bilo koliko su želeli, a običan čovek je izgubio članove porodice, porodičnu kuću ako je bio u području pogođenom katastrofom, a ako nije bio pogođen katastrofom direktno stigao ga je potop posle potopa jer je gubio deo plate, ili veliki deo usluga iz oblasti zdravstva, obrazovanja, pomoći za nezaposlene i sl. Sve u svemu došlo je do preraspodele štete ka najsiromašnijima a bogati su čak prosperirali.


Da li nama treba javni sektor?

Opaska koja se širi internetom u ovih nekoliko dana krize koja ukazuje na to da je čitav javni sektor od zaposlenih u javnim preduzećima do nastavnika u školama sada bio na odbrambenim puktovima dok su delovi privatnog sektora pokušavali da profitiraju tako što su povećali cene tri puta. Ovakvo stanje stvari uopšte ne treba da čudi. Kao što nam sama imena kažu – javni sektor je tu da radi u javnom interesu dok je privatni sektor tu da radi u privatnom interesu pa makar i u situaciji kada to znači direktnu štetu ostalima. Interesantna je bila reakcija Vlade koja je zapretila najstrožim kaznama za one koji podižu cene iako su ti ljudi samo pratili logiku slobodnog tržišta u koju se Vučić, Vujović, Krstić i Udovički kunu. Znate ono – ponuda i potražnja najefikasnije formiraju cene. Da, najefikasnije za privatne profitere i spekulante. Javni sektor naravno uvek treba da funkcioniše u javnom interesu ali kada se on sistematski uništava i propagira se korupcija do nivoa gde se radnici u njemu smatraju običnim diletantima može se i očekivati da se razvije opšte animozitet prema njemu. Kao kod Orvela, došli smo u situaciju gde je sve izvrnuto – laž je istina, rat je za mir, privatni sektor radi u javnom interesu, a javni sektor radi u privatnom interesu korumpiranih zaposlenih. Naravno, šta god mi verovali, realnost je takva da često ume da nas ošamari i pokaže se u punom svetlu u kriznim situacijama.

U raspravi o svrsi javnog sektora treba navesti i to da je ova država do skora imala dobro utreniranu i brojnu civilnu zaštitu čija je svrha da reaguje u ovakvim situacijama ali je insistiranje na “maloj državi” i “efikasnosti” dovelo do situacije u kojoj sve zavisi od običnih građana koje vlast nije u stanju ni da organizuje kako treba. Smatramo, da pouke ove krize jasno ukazuju na neophodnost snažnog javnog sektora. Ova situacija takođe ukazuje na apsurd mera štednje koje čine svaku pomisao na veće infrastrukturne projekte od javnog značaja pukom maštarijom. Ko bi danas u doba štednje mogao da zamisli da vlada započne izgradnju kanala Dunav-Tisa-Dunav, Beogradskog ili Novosadskog keja ili nasipa u Sremskoj Mitrovici koji je spasao grad? Međutim, uz klimatske promene možemo očekivati da će ovakve poplave postati trajni rizik. Ne zaboravimo, Bjeljina je bila poplavljena 2010. i tada je bila katastrofa, a samo četiri godine kasnije doživeli su još veću katastrofu a da kredite uzete za sanaciju štete nisu vratili ni do pola. Da li želimo da se ovo ponovi?


Šta možemo očekivati a šta nam zapravo treba?

Znajući politku ove Vlade, može se reći da su poplave došle kao poručene. Naravno, ovde ne govorimo ni o kakvim teorijama zavere koje bi tvrdile da Vlada zapravo stoji iz Obrenovačke katastrofe iako su se i takve priče pojavile. U svetlu analize Naomi Klejn, možemo samo reći da je Vučićevoj Vladi katatrofa umnogome olakšala posao. U narednom periodu predstoji nam usvajanje 21 ekonomskog zakona i sprovođenje raznih mera koje će ići na štetu radnog naroda i to bi sve vrlo teško prošlo da se ovako nešto nije dogodilo. Sada, međutim, oslanjajući se na staru mudrost propagande, svaki štrajk će biti nardona izdaja, svaki kritičar će biti izdajnik a Vučić će biti svetac u borbi za narodni interes. Naravno, to sve bez ikakvog promišljanja predloženih mera – što bi se reklo na lepe oči – ili na lepe usne (ovde je to možda prihvatljivije).

Nema nikave dileme da je jedini pravedan princip za organizaciju obnove, ono što treba da važi uvek u društvu – “od svakoga po mogućnosti, svakome prema potrebama”. Kao što smo bili solidarni u momentima kada je bilo najteže, tako treba nastaviti kroz pakleni period koji je pred nama. Nema apsolutno nikakve logike da nastavnik iz Vojvodine koji nije bio pogođen poplavom i koji živi kao podstanar izdvaja mesečno od svoje plate 150, 100 ili 50 evra za obnovu vile nekog bogataša iz Jagodine koja vredi 300 000 evra! Ako je gospodin “preduzetnik” imao dve takve vile neka se od jedne oprosti u nardonom interesu ili ako je imao jednu neka umesto nje dobije kuću od 30 000 evra pa neka i naš nastavnik onda odvoji 50. Međutim, sa Vučićem pre možemo očekivati prvu varijantu.

U zaključku, napomenućemo da su ovo sve tek predviđanja na osnovu pređašnje politke Vučićeve Vlade i najavljenjih mera. Treba biti otvoren i nadati se da će Vučić možda promeniti priču. Cilj ovog članka bio je tek da se ukaže na opasnost nekritičkog prihvatanja svih Vučićevih predloga kao i upozorenje na neke moguće scenarije. Kao finalnu poruku, poželećemo celoj Srbiji da se drži složno i hrabro u narednim mesecima i da ne odustaje od svojih interesa bez borbe.

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.