Beograd, novembar 2013. Prestonički tabloidi, predvođeni Blicom, otvaraju aferu „golišava savetnica“. Zbog sumnji da je, nešto ranije te godine, posao u Ministarstvu spoljnih poslova a zatim i mesto na Diplomatskoj akademiji dobila zahvaljujući rodbinsko-partijskim vezama, „protagonistkinja“, dvadesettrogodišnja Beograđanka Vanja Hadžović, biće u narednih par nedelja izložena medijskoj harangi, koja bi po publicitetu i intenzitetu pre pristajala političkoj ličnosti visokog ranga, uhvaćenoj u krajnje ozbiljnoj nepodopštini. Čime je, dakle, do juče anonimna devojka zavredela tako „ozbiljan“ tretman?

Kako se „skandal“ odmotavao, postajalo je sve očiglednije da opipljivih dokaza protiv Vanje Hadžović nema. Navodno preispitivanje kvaliteta njene diplome, stečene na katedri za menadžment Univerziteta Megatrend, poslužilo je Blicu da manje-više uspešno maskira pravi motiv za medijsku torturu koju će joj prirediti.

Verovatno ne sluteći da će postati državni službenik, Hadžović je svoje profile na društvenim mrežama uredno popunjavala fotografijama na kojima se pojavljuje poluobnažena. Otud „golišava savetnica“, ali i prećutana premisa na kojoj će se temeljiti njen javni progon: Neko ko se tako slika i predstavlja, po definiciji, ne može biti kompetentan.

Pariz, decembar 2010. Tek odštampano januarsko izdanje modnog magazina Vogue donosi spread s fotografijama Tilen Blondo (Tylane Blondeau). Na jednoj od njih, ležerno opružena na prekrivaču od tigrove kože, u haljini koja otkriva golo rame, s nogom izazovno podignutom uvis ne bi li istakla nakit oko gležnja i visoke potpetice, manekenka očiju teških od šminke sugestivno zuri direktno u objektiv. Sve bi bilo u redu, bio bi to tipičan fashion editorial… Blondo je, međutim, desetogodišnjakinja.

Kontroverzna odluka uredništva pariskog Voguea izazvala je konsternaciju francuske javnosti; u jednoj od anketa, 84 odsto odraslih Francuza ocenilo je ovakav potez nedopustivom zloupotrebom [deteta]. Senatorka Šantal Žuano (Chantal Jouanno) uputila je parlamentu dokument pod naslovom Nova borba za jednakost: Protiv hiperseksualizacije, tražeći zabranu proizvodnje odeće za odrasle u dečjim veličinama, kao i zabranu organizovanja izbora za mis za mlađe od 16 godina. Ova druga preporuka pretočena je u odgovarajući zakon, koji je u Senatu usvojen u septembru 2012; Donji dom francuskog parlamenta potvrdio ga je krajem prošle godine.

Rasprava o seksualizaciji dece se ubrzo prelila preko Atlantika, u Ameriku, kolevku Mini Miss izbora i rijalitija poput Toddlers & Tiaras, manifestacija i televizijskih programa fokusiranih na lepotu i seksipil dece. Podstaknuta „slučajem“ Blondo, Američka asocijacija psihologa (APA) publikovala je izveštaj u kojem sumira psihološku teoriju, rezultate empirijskih istraživanja i klinička iskustva na temu seksualizacije devojčica, fenomena koji sve očitije prožima modnu industriju, advertajzing i mainstream medije. Ukratko, seksualizacija nas navodi da ljude procenjujemo i vrednujemo na bazi seksipila, zanemarujući njihove druge osobine; normalizuje seksualnu iznudu; dovodi do objektifikacije – svođenja osobe na stvar koja se može upotrebiti u seksualne svrhe.

***

Feministička teorija definiše objektifikaciju kao odricanje/poricanje autonomije i subjektivnosti: postvarena osoba gubi identitet, kapacitet da misli i oseća; u oku posmatrača, postaje parče mesa, objekat lišen unutrašnjeg života.

Tako smo barem mislili. Novija istraživanja sugerišu, međutim, da je objektifikacija drugačiji, doduše, ništa manje zabrinjavajući fenomen. Nasuprot rasprostranjenom uverenju, kada objektifikujemo, osobu ne pretvaramo u entitet bez inteligencije i emocija. Preciznije, o njoj ne mislimo kao o nekome s manje, već kao o nekome s drugačijim umom.

***

Mada toga nismo svesni, dobar deo svakodnevice provodimo čitajući umove drugih ljudi. Ti drugi nas mogu voleti ili mrzeti, biti prema nama dobronamerni ili zlonamerni, saradljivi ili koristoljubivi… S jedne strane, čitač uma – urođena sposobnost koju psiholozi i kognitivni naučnici nazivaju teorija uma ili folk psihologija – omogućava nam da relativno tačno pretpostavimo misli, osećanja, želje, namere onih s kojima stupamo u interpersonalne odnose. S druge, činjenica je da nemamo direktan pristup njihovom mentalnom.

Da bismo uspešno živeli u zajednici i međusobno komunicirali, neophodno je da premostimo ovuneprobojnost tuđeg uma i na bazi nepotpune informacije izgradimo celovitu predstavu o ličnosti drugog. To je problem kojim se Kurt Grej (Kurt Gray), psiholog sa Univerziteta u Severnoj Karolini i šef tamošnje Laboratorije za percepciju uma i moral, posvećeno bavi bezmalo punu deceniju. Njegova istraživanja uloge koja u ovom procesu pripada telu – Kako telo utiče na percepciju uma? – počinju da menjaju način na koji psiholozi posmatraju i razumeju ovu pojavu.

Dva međusobno isprepletana faktora igraju ključnu ulogu u obrtu na planu shvatanja objektifikacije. Pod jedan,kapacitet za osećanja, bilo da je reč o zadovoljstvu ili bolu, razdraganosti ili besu, percipiramo kao nešto odvojeno od intelektualnih kapaciteta, kao što su mišljenje, zaključivanje, donošenje odluka. Drugo, kada objektifikujemo, postvarenu osobu doživljavamo kao manje inteligentnu, ali istovremeno sposobniju da oseća.

Da je tradicionalno shvatanje objektifikacije neadekvatno, Grej je naslutio tokom rada na svojoj doktorskoj disertaciji, u kojoj se bavio moralnom pozicijom robota, tj. veštačke inteligencije. Očekivano, našao je da robote ne držimo moralno odgovornim entitetima, te da prema mašini imamo manje moralnog obzira nego prema čoveku. Subjekti u njegovim anketama imali su, međutim, i zadatak da na sličan način razmatraju položaj ljudi s mentalnim hendikepom. Ispostavilo se da ih većina smatra manje moralno odgovornim, istovremeno i osećajnijim/osetljivijim u odnosu na populaciju „normalnih“. Imajući u vidu da i jedno i drugo – i moral i osećanja – pripada sferi mentalnog, Greju se nametnulo sledeće pitanje: Kako je moguće da istoj osobi pripisujemo manje uma u jednom, a više u nekom drugom smislu?

Zajedno s kolegama Heder Grej (Heather Gray) i Danijelom Vegnerom (Daniel Wegner), na njega će pokušati da odgovori u studiji^[1] čiji su rezultati, 2007, objavljeni u prestižnom Scienceu. Učesnicima u istraživanju predstavljeno je 13 različitih karaktera: beba, odrastao čovek, pas, robot… Dobili su zadatak da procene niz psiholoških kapaciteta – u rasponu od sposobnosti da osete radost ili bes do moći samokontrole – prezentovanih „ličnosti“.

Rezultati su pokazali da je mentalne kapacitete praktično moguće razvrstati u dve jasno razdvojene kateogorije: doživljavanje i delanje, odnosno osećajnost i kompetencija. Subjekti su, na primer, bebe i pse videli kao veoma osećajne (sposobne da iskuse glad, strah, bol i sl.), ali ne posebno kompetentne (slaba samokontrola, nedostatak moći promišljanja i racionalnog odlučivanja itd.). Nasuprot tome, jedan od karaktera, bog, ocenjen je veoma kompetentnim, ali uskraćenim za osećajnost. Jedino je zdrava odrasla ljudska jedinka evaluirana kao potentna na oba plana.

***

Onako kako ga percipiramo, um dakle ima dve distinktivne dimenzije: intelektualnu i emocionalnu. To bi, u najkraćem, bili rezultati opisanih studija Kurta Greja. Nezavisno od njega, otprilike u isto vreme, do sličnog zaključka su došla i dvojica eksperimentalnih filozofa, koji su, baš kao i Grej, neplanirano dospeli na teren objektifikacije.

Džošua Noub (Joshua Knobe), predavač na Univerzitetu Jejl, i Džesi Princ (Jesse Prinz), profesor na Siti Univerzitetu u Njujorku, želeli su da reše sledeću zagonetku: Kako to da nekim neživim entitetima, na primer, korporacijama, spremno pripisujemo različita intelektualna stanja, kao što su odluke, namere i uverenja, a gotovo nikada emocionalna stanja, recimo, patnju ili razdraganost? I zaista, dok ćemo bez ustezanja reći da kompanija X namerava da na tržište pusti novi model smartfona, teško da bi iko konstatovao kako se kompanija X oseća depresivno zbog njegove loše prođe na tržištu.

Poput Grejovih, studije koje su izveli dvojica filozofa pokazale su da ljudi očito prave razliku između dve kategorije uma – sposobnosti za apstraktnu kogniciju i kapaciteta za subjektivni doživljaj. Ovaj drugi tip mentalnih stanja, objašnjavaju^[2] autori, gotovo nikada ne pripisujemo bestelesnim entitetima. Drugim rečima,telo predstavlja nužni uslov čulnosti i emocionalnosti. 

***

Osim što nisu na liniji s tradicionalno shvaćenim pojmom objektifikacije, rezultati citiranih studija iskaču i iz okvira standardnog dualizma – filozofske pozicije o podvojenosti duha i tela na kojoj se zasniva široko rasprostranjeno uverenje u besmrtnost duše.

Dualizam je tvrdnja da su svest i telo različite „supstance“, te da mogu postojati nezavisno jedno od drugog; otud uverenje da duša nastavlja da živi nakon što telo umre. Studije Greja, Nouba i Princa sugerišu pak podvojenost unutar mentalnog. Iz njih sledi da deo čovekovih mentalnih kapaciteta – čulnost i emocije – vidimo kao neraskidivo povezane s telom i donekle nezavisne od ostatka uma.

U seriji neobjavljenih studija koje je Grej izveo u saradnji s Lizom Baret (Lisa Feldman Barrett), psihološkinjom s Univerziteta Nortistern, ispitanicima su prezentovani kratak opis i fotografija žene ili muškarca. Polovina fotografija su bili klasični portreti, dok je na ostalima sem lica prikazan i nagi torzo osobe jednog ili drugog pola. Toples dodatak, kao što se i moglo očekivati na bazi ranijih istraživanja objektifikacije, naveo je subjekte da žene i muškarce s fotografija procene manje kompetentnim/intelektualnim. Rezultati eksperimenta pokazali su, međutim, i nešto što se na osnovu pređašnjih studija objektifikacije nije moglo predvideti: u nagom izdanju, ista osoba, nezavisno od pola, ocenjena je kao čulnija i emocionalnija nego u slučaju kada je ispitanicima prikazan samo njen portret. Drugim rečima, kada ih vidimo obnažene, ljudima pripisujemo manje razuma i više osećajnosti.

***

Kako bismo evaluirali mentalne kapacitete ljudi koji nisu tek obnaženi, već ekstremno seksualizovani, prikazani u pornografskom maniru? Odgovor na ovakvo pitanje traži veoma osetljiv dizajn. Najpre, što nije poseban izazov, istraživačima su neophodna dva uporediva uzorka, slična po svim relevantnim sociodemografskim karakteristikama. Zatim, što već nije lako postići, eksperimentatorima su potrebne uobičajene i seksualizovane fotografije jednih te istih ljudi.

Grej, Knob i saradnici, rešeni da rasvetle gornju dilemu, imali su sreće. Knjiga američkog fotografa Timotija Sandersa (Timothy Greenfield-Sanders), XXX: 30 Porn-Star Portraits, sadržala je materijal kakav im je bio potreban. Sanders je, naime, svih 30 porno glumica i glumaca, čije je fotografije objavio u pomenutoj knjizi, slikao potpuno obučene i sasvim nage, u istoj pozi i sa istim izrazom lica.

Kada je vide u seksualizovanom izdanju, ispitanici su porno zvezdu ocenjivali manje kompetentnom i osetljivijom/emocionalnijom nego kada im je prezentovana u „obučenoj“ varijanti. Štaviše, prema rezultatima studije^[3], što je prikaz eksplicitniji, to se glumici ili glumcu pripisuje manja sposobnost za apstraktnu kogniciju, odnosno veći kapacitet čulnog doživljavanja.

***

Fokus na telo, ispostavlja se, ne vodi klasično shvaćenoj objektifikaciji. Rezultira onim što istraživači zovuanimalistička dehumanizacija; osobu lišavamo kognitivnih kapaciteta koji nas čine distinktivnom vrstom, ljudima, a „nagrađujemo“ izvanrednom čulnošću, što bi bila karakteristika koju delimo s „nižim“ životinjama. Nasuprot njoj, stajala bi mehanistička dehumanizacija; ljude koje percipiramo kao izrazito kompetentne istovremeno doživljavamo kao emocionalno hladne.

Novo shvatanje objektifikacije lako bi moglo navesti na zaključak da je reč o daleko bezopasnijoj pojavi nego što se mislilo. U krajnjoj liniji, doživljavati osobu senzitivnijom i emocionalnijom i nije tako strašno, zar ne? Ovakav zaključak bio bi, međutim, duboko pogrešan. Za početak, „ekstrasenzitivnost“, kada je posledica objektifikacije, ide na uštrb intelekta. Sem toga, otvoreno je pitanje kako onaj koji objektifikuje misli o toj posebnoj osećajnosti. Muškarci, na primer, porno glumicama ne odriču čulne i emocionalne kapacitete, ali teško da granice tih sposobnosti vide širim od kapaciteta za seksualni užitak.

Grejova istraživanja bacaju novo svetlo i na fenomen koji feministički istraživači nazivaju benevolentni seksizam. Radi se o svakodnevnoj, naširoko rasprostranjenoj pojavi za koju se mislilo da je, kako joj ime i kaže, benevolentna, bezopasna: O ženama se generalno misli kao o osetljivijim, emocionalnijim, ranjivijim bićima, kojima je stoga potrebna zaštita. Sudeći po Grejovim studijama, ovakvu sliku žene treba dopuniti umanjenom sposobnošću za racionalno promišljanje i samokontrolu. Šta je tu benevolentno?

 

Sonja Pavlović – Mind Readings

______________________________

1. Gray, H.M., Gray, K., & Wegner, D. (2007). Dimensions of mind perception. Science, 315(5812), 619-619. [pdf]

2. Konbe, J., & Prinz, J. (2008). Intuitions about consciousness: Experimental studies. Phenomenology and the Cognitive Sciences, 7(1), 67-83. [pdf]

3. Gray, K., Knobe, J., Sheskin, M, Bloom, P., & Barrett, L.F. (2011). More than a body: Mind perception and the nature of objectification. Journal of Personality and Social Psychology, 101(6), 1207-20. [pdf]