Migranti i izbeglice iz zemalja uzvan EU, koji žele da žive u Belgiji, moraće da potpišu izjavu prema kojoj prihvataju lokalne vrednosti ili će im zahtev za boravak u toj zemlji biti odbijen, saopštio je vladin zvaničnik.

Parlament bi uskoro trebalo da usvoji predlog da se uvede „pismena izjava pridošlica”, prema rečima portparola belgijskog državnog sekretara za azil i migracije Tea Frankena, koji je sastavio plan.

„Mnogi ljudi dolaze (u Belgiju) iz zemalja sa drugačijim vrednostima”, kaže Frankenov portparol Loren Mutambai. „Ako žele da izgrade život ovde u Evropi moraju da potpišu izjavu da prihvataju naše vrednosti”, dodao je.

Aktivisti i organizacije za pomoć migrantima kritikuju ovaj predlog, smatrajući ga diskriminišućim, ali ne postavljaju vrlo bitno pitanje, da li se to odnosi i na stanovnike Zapadne Evrope koji žive i rade u zemljama Trećeg sveta.

Opšte je poznato da „zapadnjaci” u zemljama Afrike i Azije žive u izolovanim krajevima, ili radnim kampovima, često ograđenim i bodljikavom žicom, a o integraciji u tamošnja društva, kao i poznavanju lokalnih jezika, nema ni govora.

Naprotiv, privilegovan položaj „zapadnjaka” u tim zemljama se ne dovodi u pitanje, kao ni ono što je zapravo ključ i izvor celokupnog problema, a to je ekonomska eksploatacija resursa i radne snage tih zemalja.

A što se tiče vrednosti koje Zapad nameće ostatku sveta (najvećim delom bombama), mi ćemo ih usvojiti u onoj meri u kojoj su isti ti „zapadnjaci” usvojili vrednosti Indijanaca i Aboridžina, u čije su zemlje imigrirali.

Za ovu zgodu, trebalo bi se podsetiti reči Franca Fanona, iz vremena antikolonijalne borbe sredinom prošlog veka:

„Čim domorodac počinje da povlači svoje sidro, i izaziva anksioznost doseljenika, predaju ga na podučavanje dobronamernim dušama, koje mu, po kulturnim kongresima, ukazuju na specifičnost i bogatstvo Zapadnih vrednosti. Ali svaki put kada se Zapadne vrednosti spomenu, domorodac doživljava spontanu kontrakciju mišića. Tokom perioda dekolonizacije, apeluje se na razum. Domorocima se nude određene vrednosti, govori im se da dekolonizacija ne mora da znači nazadovanje, i da se mora imati poverenje u kvalitete koji su uspešni, čvrsti, i visoko vrednovani. Ali čim domorodac čuje govor o Zapadnoj kulturi, on vadi nož – ili se bar postara da mu je na dohvat ruke. Nasilje, uz pomoć kojeg se uspostavlja nadmoć Zapadnih vrednosti, i agresivnost koja je obezbedila pobedu tih vrednosti nad načinom života i misli domorodaca, tera domoroca na smeh kada mu se pomenu Zapadne vrednosti. U kolonijalnom kontekstu, doseljenik uspešno dovršava svoju misiju slamanja domoroca, tek kada ovaj prizna jasno i glasno nadmoć Zapadnih vrednosti. U periodu dekolonizacije, kolonizovane mase se rugaju tim istim vrednostima, vređaju ih, i povraćaju na njih.”