Muhika: od revolucionara do šampiona neoliberalnog kapitalizma

Bivši predsednik Urugvaja, Hose Muhika-Pepe, boravi ovih dana u poseti Srbiji. Euforija oko „najsiromašnijeg predsednika na svetu”, „najskromnijeg predsednik na svetu”, „najvelikodušnijeg političkog vođe”, ne jenjava. No, da li se iko zapitao šta je Muhika učinio za Urugvaj da zasluži ove epitete?

Pepe poklanja 90% svoje plate u dobrotvorne svrhe, živi na selu, vozi Bubu iz 1987., staje autostoperima, legalizuje marihuanu, usvaja decu itd.¹ Ko god pomisli na ova dostignuća kreće se u pogrešnom pravcu: ne radi se o njegovim ličnim uspesima za postizanje pozitivnog mišljenja javnog mnenja, već o onome šta je učinio za narod svoje zemlje osim da mu dopusti da se drogira bez krivičnog gonjenja.

Hvalospevi o Muhiki dolaze sa Zapada, iz medija u vlasništvu finansijske oligarhije koja zadujuže čitave zemlje, od institucija koje zagovaraju masovna otpuštanja i otimačinu državne imovine pod izgovorom „mera štednje” da bi se isplatili dugovi, od medija koji pravdaju krvavu vanjsku politiku protiv zemalja koje se usude da odbace neoliberalni model i da se bore za soptsveni suverenitet. U dobro postavljenom pitanju imamo pola odgovora kome je i zašto Muhika dobar. Bude nam i jasno zašto se onda oni toliko i trude da nas ubede da ono šta je dobro za kapital, da je dobro i za nas, njegove žrtve.

Dakle, ko je Muhika i šta je učinio za Urugvaj? Pepe ima sve šta je potrebno da se levica zaljubi u njega: bio je gerilac, vođa Revolucionarnog pokreta Tupak Amaru, borac protiv vojne diktature, proveo je 14 godina u zatvoru, na rečima protivnik bogatih i privilegovanih, na delu skroman i velikodušan.

Iako Muhikin politički aktivizam vuče korene iz mladosti, prvo kao kadar nacionalista, a potom kao levičarski militant sa oružjem u rukama, tek nakon 1985. godine, kada opštom amnestijom biva pušten iz zatvora, otpočinje njegova politička karijera. U skupštinu Montevidea ulazi 1994., postaje senator 1999., a 2005. godine ministar poljoprivrede u vladi Velaskeza i političkog pokreta Širokog fronta.²

Velaskez sebe nije želeo da naziva „levičarem” već „progresivcem”, a prema diplomatskim dokumentima SAD, smatra se da je uloga Pepea Muhike u njegovoj vladi bila da se suzbija ideologija ekstremne levice. To se ogleda u činjenici da je Vaskez od samog početka svog mandata izrazio želju da ostvari dobre odnose sa SAD-om uprkos ideološkom protivljenju Pokreta za narodno učešće, organizacije koje čini preko 30% Širokog fronta, a koju predvodi Muhika.³

Došavši na vlast kao predsednik, Muhika nije propustio priliku da izjavi da „SAD na njega treba da gledaju kao na prijatelja”, a budući da je tokom svoje mladosti kao gerilac imao priliku da upozna mnoge protivnike SAD-a, ponudio se da bude posrednik i da pomogne pri smanjenju tenzija. ⁴

Odgovor SAD je bio eksplicitniji: „Čestitamo izabranom predsedniku Muhiki dajemo pohvale narodu Urugvaja na privrženosti demokratiji. Radujemo se saradnji sa izabranim predsednikom Muhikom radi produbljivanju partnerstva i napredovanja u zajedničkim ciljevima za korist naroda Urugvaja i Amerike”. Takođe se dodaje da se Urugvaj smatra cenjenim partnerom i vođom u promovisanju demokratije i stabilnosti u regiji.⁵

Poslovni časopis Forčn (Fortune) o uspesima Muhikinog mandata likuje da se radi o nečemu „šta se nije moglo ni zamisliti od bivšeg gerilca sa socijalističkim tendencijama”: „Urugvaj je postao bastion pragmatične ekonomske politike koje prednost daju preduzetništvu i stranim investicijama”.

„Verujem da treba dati prednost kapitalizmu, da bi se točak i dalje okretao”, kaže Muhika i dodaje da se potom treba raspodeliti siromašnima. Kako zvanične statistike tvrde, siromaštvo je smanjeno sa 40% na 12%, a BDP je skočio za 22%. Međutim, sam časopis navodi da se radi o velikoj prednosti privatnog sektora i minimalnim intervencijama da se raspodeli bogatstvo.

Prema rečima jednog od članova Socijalističke partije, za njega se glasalo jer je gerilac ali on nije ispunio očekivanja.⁶

Šta se zapravo promenilo pod Muhikom? Suštinski ništa! Otud i tolika ljubav konzervativnih finansijera prema njemu. „Suštinska” promena dolazi strukturalnom promenom društva, a njih nije ni bilo.

Prema rečima Gustava Lopeza, aktiviste Jedinstvenog sindikata telefonista i automobila sa taksimetrom i generalnog sekretara organizacije „1. maj”, najveći deo radništva ne prima više od 400 dolara mesečno, a rade u prekarnim uslovima, bez ugovora i uz metode „fleksibilizacije”⁷ .

Gustavo tvrdi da je „progresivistička” vlada Širokog fronta rasprodala zemlju strancima kao nikada pre u istoriji: „Daje se prednost investicijama pljačkaškog transnacionalnog kapitala i pljačkašima prirodnih resurasa poput industrije celuloze i plantaža genetski modifikovane soje. Promoviše se postavljanje slobodnih trgovinskih zona koje funkcionišu kao imperijalne enklave na nacionalnoj teritoriji. Promoviše se oslobađanje kapitala od poreza dok se radna snaga progresivno oporezuje uz dažbine koje konfiskuju plate srednjeg sloja. Ovoj panorami treba dodati otplaćivanje unapred vanjskog duga, povećanje zaduženja zemlje drugim kanalima i disciplina vlade po diktatu MMF-a. Sprovodi se politika orijentisana prema tržištu i u službi kapitala”.

O raspodeli bogatstva kaže da Muhikina vlada jasno favorizuje imućne klase dok se radničke plate održavaju niskim, a na radnike se vrši dodatni pritisak inflacijom.Radnicima se u najboljem slučaju daju sitne povlastice koje nemaju uticaja na rentabilnost preduzetništva, a kolektivni ugovori nose klauzulu o garancijama eksploatatoru. U tome vlada igra ulogu posrednika.⁸

No, ove mere ne dotiču našeg najsiromašnijeg predsednika. Uprkos tome što prima svega 10% predsedničke plate od 2012. do 2015. godine, njegova imovina je porasla 92%. Međutim, pravu evoluciju njegove imovine je teško ustanoviti jer 2010. godine nije deklarisao imovinu u vlasništvu (kuća u vrednosti od preko 180,000 USD, poljoprivredna mašinerija od preko 20,000 USD i dva auta), a to je učinio tek dve godine kasnije.⁹

Ono šta se prećutkuje u slučaju Urugvaja je to da ekonomski rast zapravo ne dolazi od stranih investicija već od državnih. To je isti izvor i smanjenja siromaštva i nezaposlenosti: u državnom sektoru radi gotovo 17% radne snage.¹⁰

Iz gorenavedenog možemo zaključiti prosto: Urugvaj je investitorima ineresantan jer im nudi veliku slobodu eksploatacije što jeftinog i nezaštićenog rada, a što prirodnih resurasa; u tom odnosu vlada predvođena Muhikom vrši ulogu posrednika koji tu eksploataciju olakšava i omugućuje; strani kapital ne plaća porez, a radnici da; strane investicije nisu glavni izvor ni zaposlenja ni državnih prihoda, pa samim tim ni statističkog boljitka.

Šta o Muhiki misle njegovi saborci, bivši tupamarosi, najbolje govori primer Serhia Lamane koji je prilikom konferencije zaustavio Muhiku i rekao mu: „Pogledaj me! Ti, Tronka i Njato ste nas poslali u zatvor, a sada isporučujete zemlju transnacionalnim korporacijama”.¹¹ Njegova šurnjaja nije drugačijeg mišljenja. Ona je napisala poemu o izdaju Muhike.¹²