Po definiciji socijalna i solidarna ekonomija je pokret koji ima za cilj promenu trenutnih socijalnih i ekonomskih sistema. Principi socijalne ekonomije služe kao novi temelji, bazirani na solidarnosti koja povezuju potrebe pojedinaca sa potrebama zajednice. Vrlo često se socijalna ekonomija sastoji od aktivnosti usmerenih na transformaciju uobičajenih praksi, eksploatacije ljudskih i prirodnih resursa pod kapitalističkom ekonomijom i uticajem velikih međunarodnih kompanija u korist lokalne zajednice, lokalnih grupa ili pojedinaca povezanih putem interneta na planetarnom nivou. Fenomen socijalne i solidarne ekonomije ne da nije zaobišao Srbiju, već je u njoj našao svoju punu primenu, obezbeđujući egzistenciju za desetine hiljada njenih građana.

Upravo ovaj relativno novi, ekonomski koncept koji svuda u svetu beleži nezaustavljiv rast, povezuje dve na prvi pogled potpuno različite grupe ljudi – lokalne neformalne sakupljače otpada i frilensere (slobodnjake) koji putem specijalizovanih platformi na internetu prodaju različite usluge na globalnom nivou. Ovih prvih, prema procenama, u Srbiji ima između 30 i 50 hiljada, ovih drugih čak 100 hiljada. Samo UpWork platforma, vodeća svetska internet platforma za frilensere u 2014. godini zapošljavala je oko 40 hiljada slobodnjaka iz Srbije. Ono što je zajedničko za obe grupacije jeste da funkcionišu potpuno izvan postojećeg regulatornog okvira kojim je uređeno tržište rada, što sa stanovišta zakona njihov radni angažman čini nelegalnim, odnosno radom na crno. Pre nego upadnemo u zamku osude i legalističkog moralisanja i optužimo 150.000 preduzimljivih ljudi u Srbiji za uništavanje i ovako krhkog ekonomskog sistema i još krhkijeg sistema penzione i socijalne zaštite, moramo se prvo zapitati šta je država uradila da ovu armiju radnika uvede u legalne okvire? Odgovor je – ništa. Zapravo, veliko je pitanje da li je država uopšte prepoznala fenomen koji joj se događa pod nosom, a koji u praksi predstavlja najubojitije oružje u borbi protiv nezaposlenosti.

Dva su ključna razloga zbog kojih neformalni sakupljači i frilenseri nisu u mogućnosti ili pak nisu motivisani da legalizuju svoj status. Prvi je svakako nedostatak odgovarajućih modela predviđenih zakonom kojima se može regulisati njihov specifični radni angažman, a drugi razumljivo nepoverenje u sistem koji obezbeđuje socijalnu, zdravstvenu i penzionu zaštitu. Prema procenama do 2020. godine udeo slobodnjaka na svetskom tržištu radne snage povećaće se na 40%, što ideju da se protiv ovog načina rada treba boriti čini potpuno besmislenom. Ako je već nemoguće na silu “ugurati” ove radnike na crno u postojeći sistem, jedino što bilo kojoj državi pa i Srbiji preostaje jeste da sistem prilagodi njima i stvori uslove da bar minimalni deo njihovih prihoda ubere po osnovu poreza i doprinosa, a njima pruži osnovnu zaštitu i sigurnost koja im je potrebna.

Razloga zbog čega država to treba da im omogući je mnogo, a jedan od ključnih jeste što niko bolje od neformalnih sakupljača i internet slobodnjaka (koji su zbog razlike u vremenskim zonama svojih klijenata često prinuđeni da rade noću), ne promoviše ideju Vlade i njenog premijera/predsednika Vučića o neophodnosti posvećenog danonoćnog rada u cilju ekonomskog oporavka Srbije. To što od samopregalačkog rada ovih posvećenika budžet Republike Srbije nema ništa, više je problem države, nego njih samih. Činjenica da nisu čekali strane investiture da ih zaposle sa paketom pelena pod miškom, niti delili pakete sa uljem i šećerom zarad posla u javnom sektoru je vredna hvale. S obzirom da oni troše zarađen novac u komšijskim radnjama, plaćaju struju, vodu i prehranjuju svoje porodice njihov rad čini legitimnim i doprinosi ekonomskom oporavku zemlje i to je realnost sa kojom je kranje vreme da se suočimo.

U oblasti upravljanja ambalažnim otpadom upravo je proaktivan pristup neformalnih sakupljača otpada (koje oko 75% čine predstavnici romske populacije) omogućio razvoj domaće reciklažne industrije, ispunjenje nacionalnih ciljeva za ponovno iskorišćenje ambalažnog otpada usvojenih u skladu sa EU direktivama, smanjenje zagađenja koje nastaje odlaganjem otpada na nesanitarne deponije i životnu sredinu. S obzirom da, prema procenama domaćih reciklera, 70% svih količina ambalažnog otpada koji se u njihovim postrojenjima reciklira sakupe neformalni sakupljači, njihov doprinos razvoju cirkularne ekonomije i zaštiti životni sredine u Srbiji je nemerljiv. Daleko veći nego doprinos onih koji su po zakonu za to odgovorni. Pre svega samih „zagađivača“, kompanija koje na tržište Srbije plasiraju ambalažu, a onda i javnih komunalnih preduzeća kojima je zakonom poverena delatnost sakupljanja otpada. Ovi prvi učinili su sve što mogu da izlobiraju da naknade za ambalažu budu toliko niske da spadaju u daleko najniže u Evropi, postave sistem upravljanja ambalažnim otpadom koji je potpuno van kontrole države u kojem se ne zna ko šta, koliko i da li uopšte plaća i gde taj novac zamišljen kao eko taksa završava. Ovi drugi su učinili sve da ne moraju da rade ništa po pitanju razvoja primarne selekcije otpada, jer im je daleko jeftinije da svo sakupljeno smeće istovare na nehigijenske deponije, i daleko lakše da kukaju na besparicu, nedostatak radne snage i Rome sakupljače nego da prekobrojne stranački zaposlene (i uglavnom besposlene) radnike u administraciji prebace na poslove sakupljanja otpada i organizuju sistem primarne selekcije.

Ne mora se biti stručnjak za upravljanje otpadom da bi se prostim uvidom u stanje komunalne infrastrukture od Horgoša do Bujanovca shvatilo da Uredbom propisani ciljevi u reciklaži nisu dostignuti zahvaljujući “ultrafensi” šarenim kantama za reciklabilni otpad, već radom neformalnih sakupljača zasnovanom na solidarnosti samih građana, trgovina, ugostitelja, pa čak i komunalnih preduzeća koji im omogućavaju da do otpada dođu. Ali i zahvaljujući solidarnosti lokalnih autoriteta, policije, komunalne inspekcije, centara za socijalni rad i drugih koji ih u tom poslu ne sprečavaju. Ne treba zanemariti ni podršku privatnih preduzeća i reciklera koji sakupljen otpad legalno otkupljuju.

Naravno da svako od gore navedenih to radi i iz sopstvenog interesa, te samim tim ceo taj lanac sakupljanja otpada nije humanitarna akcija za pomoć ekonomski ugroženim grupama, već jednostavan primer solidarne ekonomije čiji se efekat meri prvom rečenicom ovog teksta – Srbija ima najefikasniji sistem upravljanja ambalažnim otpadom u Evropi.

Problem je što takav sistem iako jeftin nije adekvatan, nije primeren vremenu u kome živimo, nije u skladu sa zakonom i ima ograničene domete kako u pogledu količina otpada, tako i vrsta materijala koje može da obezbedi za reciklažu. I zato se sistem mora menjati, mora unaprediti tako da neformalni sakupljači u njemu zauzmu formalno mesto i ostvare pravo na dostojanstven rad! Jer to pravo su dobrano zaslužili.