Izmene i dopune Krivičnog zakonika Srbije kao deo sistemskih mera države „protiv nasilja“, samo deluju kao nespretno sklepana brzalica zarad Poglavlja 23 u pregovorima za članstvo u Evropskoj uniji. Istina je, međutim, da se radi o dobro osmišljenim zakonima pomoću kojih buržoazija dodatno olakšava klasni rat na polju pravosuđa.

Da bismo otklonili onu najgluplju liberalnu kritiku jasno je da preventivno moramo istaći kako jesmo za sprečavanje porodičnog nasilja i polnog uznemiravanja, a potom se možemo fokusirati na skrivene namere i mehanizme kontrole iza tako široko (ne)definisanih zakona.

Sve zaoštreniji klasni odnosi u Srbiji povremeno su uspešno rešavani nacionalnim tenzijama, a sada vidimo i da rodni odnosi mogu biti korišćeni u svrhe razjedanja potencijalnog klasnog jedinstva. Tako je i među levicom proteklih nedelja diskurs o rodnoj ravnopravnosti nadvladao onaj o klasnoj ravnopravnosti, pa smo izloženi dominaciji liberalnog narativa o nekakvoj „ženskoj solidarnosti“ bez dovođenja u pitanje buržoaskog prava kao oruđa uspešnog sprovođenja buržoaske politike. To se, naravno, dešava usled samog klasnog karaktera ovih levičara, na šta smo više puta ukazivali i upozoravali da proletarijat ne sme u ovoj fazi (van opšte krize), baš iz takvih razloga, stupati u savez sa sitnom buržoazijom.

Tako je buržujska patkica o nekakvoj vanklasnoj ženskoj i muškoj solidarnosti penetrirala i proleterske krugove i vidimo kako se drugarice i drugovi zamlaćuju ovom temom i, sve češće, sukobljavaju po ovom pitanju. Argumenti obe „strane“ svode se isključivo na pitanje diskriminacije, odnosno, na ženskoj – zaštitu od postojeće diskriminacije, na muškoj – potencijalnu diskriminaciju u vidu zloupotreba novog zakona.

Ono što je ključno i što možemo tvrditi sa sigurnošću jeste da će obe varijante biti sprovođene selektivno, upravo na klasnoj osnovi. Tako će žene iz redova radništva i seljaštva, osim što trpe svakodnevno političko, ekonomsko i kulturno nasilje od strane žena i muškaraca iz redova buržoazije, i dalje biti izložene seksualnom nasilju i polnom uznemiravanju u „sofisticiranoj“, buržoaskoj formi, shodno svom društvenom položaju, dok će muškarci iz redova radništva i seljaštva biti, prema potrebi, kažnjavani zbog (ne)kulturne prakse i „nesposobnosti“ da usvoje buržoaske standarde ponašanja, ili da se marksistički izrazimo – nemogućnosti da likvidiraju određenu superstrukturu bez likvidacije i njene baze.

Eto kakva je „logika“ buržoazije.

Buržuji vrlo često sugerišu da je nasilje nad ženama najzastupljenije među našom klasom, prikazujući nas tako inherentno nasilnim i necivilizovanim, pa je neophodno i da nas civilizuju takvim zakonskim merama. Primetićete sličnost sa situacijom na globalnom planu gde imperijalisti sprovode vojne intervencije u Trećem svetu, pod parolama širenja civilizacije i demokratije sa, isto tako, manje ili više skrivenim zadnjim namerama u svrhu održanja svetskog kapitalističkog sistema i slamanja bilo kakvog organizovanog otpora na periferiji. Ovde sada ne smemo upasti u zamku izjednačavanja položaja žena i muškaraca unutar proleterske klase, ali isto tako ne smemo prećutati da klasno svesna žena stoji bliže svakom muškarcu njene klase nego ženi iz neprijateljske klase, kao što svaki muškarac proleterske klase stoji bliže svakoj ženi njegove klase nego muškarcu neprijateljske klase. Ovo je činjenica sa kojom će buržoazija kad-tad morati da se suoči, kako u svetskim okvirima prilikom imperijalnih osvajanja, tako i u nacionalnim okvirima o kojima u ovom članku diskutujemo.

Van ovih argumenata javljaju se samo prazna blebetanja u pokušaju pravdanja buržoaskog zakona, u vidu: „Neki se više osvrću na moguće zloupotrebe zakona nego na samo nasilje“ ili „Mislite li vi da su žene dokone da idu naokolo i prijavljuju građevinske radnike?“

Na sve to smo već odgovorili, prvo – pokazujući da se ovako formulisan zakon zapravo može smatrati oruđem buržoaskog nasilja nad proletarijatom (ženama i muškarcima), drugo – pokazujući da ne baratamo vanklasnim terminima, pa dokonim smatramo žene i muškarce iz klase parazita, i treće – da pitanje zloupotrebe nije stvar poverenja već prosto zakonske mogućnosti. A što se tiče same zloupotrebe, ako uzmemo u obzir sve učestalije i sve masovnije laži kojima se demonizuju migranti putem buržoaskih medija (najčešće se radi o navodnom seksualnom uznemiravanju žena) nećemo dugo morati da čekamo na rezultate u praksi. Posle njih na red dolaze Romi, pa će građevinski radnici (što je povremen posao i autora ovog teksta) dobiti koju godinu lufta. Biće dakako i nekoliko žrtvenih jagnjadi među samom buržoazijom, nesumnjivo prilikom interburžoaskih političkih sukoba, kao primer „neselektivne“ primene zakona.

Kao medij proletarijata, naše je da se borimo protiv reakcionarne društvene i kulturne prakse u našim redovima, ali i protiv zakona i pogleda na svet neprijateljske klase.