Ustavotvorna skupština nije ništa drugo do borba između istine naroda i laži kapitala. U januaru 2008. godine saznalo se da je Bušova administracija barem 938 puta izrekla laži koje se tiču Iraka, uveravajući da ova zemlja raspolaže oružjem za masovno uništenje. Druga invazija na Irak koja se odigrala 2003. godine, sprovedena je tako pod velom jedne ogromne laži.

Potom je trebalo da prođe punih pet godina da bi se izbrojale sve te trule laži.

Danas, za samo šest meseci, koliko Tramp živi u Beloj kući, moglo se izdvojiti 836 lažnih ili pogrešnih izjava koje je izrekao, što je u proseku 4,6 izrečenih laži dnevno. Međutim, ono što se čini da nije laž, već veoma ozbiljna pretnja, je Trampovo nedavno upozorenje da će SAD u ekonomskom smislu još jače nastaviti da steže omču oko Venecuele, ukoliko ova suverena država istraje u odluci da upražnjava svoje pravo na istinu posredstvom izbora za članove Ustavotvorne skupštine koji će se održati 30. jula tekuće godine.

U pobuni u Karakasu 1989. godine, digao se radni narod Venecuele protiv brutalnog neoliberalnog poretka, plativši za to veliku cenu koja se meri ogromnim brojem mrtvih, ranjenih, zatvorenih i tlačenih. Godine 1992. poraz je doživeo i pokušaj revolucionarnog državnog udara koji je izveo Čavez. Međutim, 1998. godine Čavez je pobedio na predsedničkim izborima, što je za venecuelansku buržoaziju bilo krajnje alarmantno, jer je Čavezov trijumf predstavljao kvalitativni skok političke nezavisnosti zemlje.

Godine 1999. venecuelanski narod je putem referenduma usvojio aktuelni Ustav i to je bio početak druge etape nezavisnosti. Dve godine kasnije, Vlada je donela Zakon o ugljovodonicima koji je predstavljao korak napred u pogledu energetske nezavisnosti nacije, ali je zadao smrtonosni udarac imperijalizmu i buržoaziji koja je profitirala zahvaljujući prihodima od nafte. Buržoazija je uzvratila neuspelim pokušajem državnog udara 2002. godine i propalim štrajkom u naftnoj industriji koji se odvijao između 2002. i 2003. godine. Već tada su u severnim područjima počele prve gvarimbe podstaknute imperijalizmom (šp. guarimbas – izraz koji se upotrebljava da opiše mere koje preduzima venecuelanska desnica da onemogući normalno funkcionisanje države i njenih sektora, poput blokada saobraćajnica nagomilavanjem smeća i postavljanjem žica, sabotaža električne mreže, sistema telekomunikacija i komunalnih usluga itd.)

U 2004. godini uveden je Plan za nacionalnu odbranu koji je formiranjem Nacionalnih bolivarskih oružanih snaga povratio vojnu nezavisnost Venecuele. Usledio je odgovor buržoazije u vidu referenduma za opoziv predsednika koji je sproveden 2004. godine, ali je i tad Čavez odneo pobedu. Iste godine je zajedno sa Kubom osnovao Albu – Bolivarski savez naroda Naše Amerike, kao model suprotan Zoni slobodne trgovine Amerika (eng. FTAA – Free Trade Area of the Americas; šp. ALCA – Área de Libre Comercio de las Américas) koja predstavlja lanac potčinjavanja Naše Amerike Sjedinjenim Američkim Državama.

U 2005. godini Čavez postavlja temelje za izgradnju socijalizma, i u saradnji sa Kubom i drugim zemljama osniva multimedijalni kanal Telesur, čime je ponovo zadao udarac imperijalističkoj političkoj industriji i njenim medijima. Međutim, 2007. godine, na referendumu za reformu Ustava, Bolivarski pokret gubi uz razliku od svega nekoliko stotina glasova, što je izazvalo aplauze SAD-a, pošto je jedan od ciljeva reforme bio i produbljivanje socijalizma druge etape nezavisnosti zemlje. Tri godine kasnije, tačnije 2008. Obama ulazi u Belu kuću i uskoro dobija Nobelovu nagradu za mir, dok SAD ponovo šalje Četvrtu flotu u venecuelanske vode. Taj Obamin „jenkijevski mir” је inicirao galopirajuću svetsku krizu koju je obeležio niz manjih i većih državnih udara. Ti udari su autoritarnoj buržoaziji, koja je bivala sve više ohrabrena od strane „severnih prijatelja“, dali „vetar u leđa“.

Ovaj veoma kratak osvrt nam pomaže da razumemo jedinstvo i borbu između suprotnosti koja je sve oštrija u Našoj Americi, a prvenstveno u Venecueli, u kojoj se trenutno primenjuje najkritičniji scenario.

Uprkos greškama, sumnjama, zastojima i trzavicama u venecuelanskom procesu, kapital zna da mora iz korena da uništi socijalna dostignuća, latentnu moć naroda i narodnih zajednica i istorijski projekat izgradnje bolivarskog socijalizma. Nezavisnost venecuelanske nacije koja se manifestuje kroz njenu politiku, odbranu, energetske i materijalne resurse i strategiju velike otadžbine, u suštoj je suprotnosti sa slepim potrebama imperijalizma i buržoazije koja se bogati na osnovu naftnih resursa, i koja teži tome da državu pretvori u robu prodatu transnacionalnim kompanijama pod strogim nadzorom Južne komande američke vosjke i Četvrte flote. I ne samo zbog izuzetnog značaja koji leži u ogromnim materijalnim resursima Venecuele, već i zbog snage emancipacije koja je utkana u projekat Velike otadžbine. Još od kako je kolonijalizam uspeo da osujeti Amfiktionski kongres održan u Panami 1826. godine na inicijativu Simona Bolivara Oslobodioca, dakle, još od tada je kapital svim sredstvima, posebno onim nehumanim, radio na tome da spreči širenje velikog antiimperijalističkog narodnog pokreta, koji je naposletku dobio obličje u Velikoj otadžbini o kojoj su sanjali heroji i heroine prve etape nezavisnosti. Prelaz na imperijalizam i veliku krizu koja je počela 2007. godine samo još više naglašava i produbljuje tu kapitalističku potrebu koja je u Sjedinjenim Američkim Državama pronašla svoj najiracionalniji izraz. Ukoliko bi u potpunosti zaživeo venecuelanski projekat, poslužio bi kao primer ostatku eksploatisanog čovečanstva, a to ne sme da se dozvoli.

Osim toga, kapital zna da je sve to što smo videli samo jedan deo problema sa kojim se suočava, pošto je drugi deo tog problema ništa drugo do duh demokratije koja je neposredna, participativna, socijalistička, horizontalna, sovjetska ili kakvom god je definisali. Ukratko, embrion narodne vlasti se brani bolivarskom vojskom i narodnom milicijom. Kažemo embrion, pošto vlast naroda nije u potpunosti razvijena, uprkos tome šta kažu u zvaničnim izjavama i uprkos tome što je sam Čavez insistirao na krilatici “Narodna zajednica ili ništa”. Unutrašnji protivnici Bolivarskog pokreta usporavaju jačanje vlasti naroda. Ali čak i pod tim uslovima, taj embrion podstaknut voljom naroda predstavlja smrtonosnu pretnju buržoaziji koja se bogati na račun naftnih resursa i njenim jenkijevskim mecenama. Posredna i delegirana buržoaska demokratija direktno je suprotstavljena neposrednoj i trajnoj demokratiji horizontalne strukture. Jedna mora pregaziti drugu, jer je apsolutno nemoguće uspostaviti njihov suživot na duže vreme u uslovima dvostruke vlasti.

Evrocentrično samozadovoljstvo prezire ono što ignoriše i ne priznje da se direktna demokratija u praksi i narodna moć sprovodila u Americi, Evropi, Africi, Baskiji, Aziji…Jedna od mnogih zasluga bolivarske Venecuele jeste to što je ponovo pokrenula tu praksu, sa svim svojim neminovnim propustima sa početka XXI veka, i to je neoprostivo. Osim toga, upravo sada dobar deo mase koja pruža podršku, a koja je utihnula zbog industrije političkih medija, podiže se zarad Ustavotvorne skupštine, ali između ostalog i zbog poziva predsednika Madura na intenziviranje demokratije u društvenim zajednicama, kao vida glavne sile nove Venecuele. Levičarske snage svesne su nekompatibilnosti između lažne demokratije, manipulacije i buržoazije, i demokratije zasnovane na istini i slobodnoj debati, onoj socijalističkoj. Ali kao i toliko puta pre u istoriji borbi za nacionalno oslobođenje od narodnih klasa, znaju da moraju da pređu ovaj kratki put i često surov put dvostruke moći, spremajući se za odlučujuću bitku. Zapravo, fašizam i ekstremna venecuelanska desnica su doveli do ove krvave situacije koja liči na postojanje dvostruke vlasti, koja se vidi kao uvod i početak njihovog konačnog napada.

Lakomislene iluzije reformizma služe samo za prikrivanje istine. Moramo se odlučno suprostaviti problemu: jedina garancija za napredak bolivarske revolucije jeste pobeda naroda 30. jula, na predstojećim izborima za Ustavotvornu skupštinu. Uprkos daljini koja ih razdvaja, isto se dešava sa Katalonijom koja je raspisala referéndum za 1. oktobar. Na kraju svake analize, uvek dođemo do iste konstante: klasne borbe i borbe za prevlast i moć. Samoubistvo je to poricati. Pobeda na referendumu za Ustavotvornu skupštinu je jedan kvalitativni korak kako bi Venecuela bila u vlasti same sebe a ne kapitala, i neka se ove Čavezove reči od 15. februara 2012. zabeleže: “Nafta nije bogatstvo koje pripada buržoaziji ili imperiji, već narodu Venecuele kako bi ga delio sa narodima u svetu.”

 

Injaki Hil de San Visente
Baskija, 22. jul 2017. godine