“… nećemo tolerisati verbalne osude imperijalizma, sve dok one ne podrazumevaju vođenje revolucionarne borbe za oslobođenje kolonija (i zavisnih naroda) od sopstvene imperijalističke buržoazije. To je licemerje buržuja u radničkom pokretu. Belgijska ili neka druga Partija koja na rečima osuđuje imperijalizam, a ne vodi revolucionarnu borbu u “sopstvenim” kolonijama za rušenje “sopstvene” buržoazije – ne podržava sistematski revolucionarni rad koji je već započet svuda u kolonijama, ne šalje oružje i literaturu revolucionarnim partijama kolonija – partija je nitkova i izdajnika.” – V. I. Lenjin, Zadaci Treće internacionale

***

Nakon Prvog svetskog rata zarađivao sam u Parizu, čas kao retušer kod fotografa, čas kao dekorater „kineskih antikviteta“ (proizvedenih u Francuskoj!) Raznosio sam letke u kojima se osuđuju zločini koje su počinili francuski kolonijalisti u Vijetnamu.

U to vreme sam podržao Oktobarsku revoluciju samo instinktivno, još ne shvatajući svu njenu istorijsku važnost. Voleo sam Lenjina, i divio sam mu se, jer je bio veliki patriota koji je oslobađao svoje sunarodnike; do tada nisam pročitao nijednu njegovu knjigu.

Razlog mog ulaska u Francusku socijalističku partiju bio je taj što su ti „dame i gospoda“ – kako sam tada oslovljavao svoje drugove – pokazali prema meni simpatije, i prema borbi potlačenih naroda. Ali nisam tada još razumeo ni šta je partija, ni šta je sindikat, niti šta su socijalizam i komunizam.

U ograncima Socijalističke partije vodile su se tada žestoke rasprave o pitanju da li bi Socijalistička partija trebalo da ostane u Drugoj internacionali, da li treba da se osnuje nova Internacionala ili da se pridruži Lenjinovoj Trećoj internacionali. Sastancima sam redovno prisustvovao, dva ili tri puta nedeljno i pažljivo slušao raspravu. Prvo, nisam mogao da razumem, zašto su rasprave bile tako burne? Sa Drugom, novom ili Trećom internacionalom, revolucionarna borba bi svejedno mogla biti vođena. Čemu onda svađa? I šta se uopšte desilo sa Prvom internacionalom?

Ono što sam najviše želeo da znam – a, upravo o tome se nije raspravljalo na sastancima – bilo je: koja se Internacionala svrstava sa narodima kolonijalnih zemalja?

Postavio sam ovo pitanje – najvažnije po mom mišljenju – na sastanku. Neki su mi drugovi odgovorili: To je Treća, a ne Druga Internacionalna. Jedan od drugova mi je dao Lenjinovu „Teze o nacionalnom i kolonijalnom pitanju“ koju je objavio l’Humanite da pročitam.

U ovoj su se brošuri nalazili teško razumljivi politički pojmovi. Ali trudeći se da je čitam iznova i iznova, konačno sam uspeo da shvatim njenu suštinu. Koje emocije, entuzijazam, jasnovidnost i pouzdanje mi je usadila! Bio sam ushićen do suza. Iako sam sedeo sam u svojoj sobi, uzvikivao sam glasno kao da se obraćam velikoj masi: „Dragi sunarodnici, mučenici! Ovo nam je potrebno, to je put ka našem oslobođenju!”

Posle toga, imao sam potpuno poverenje u Lenjina, u Treću internacionalu.

Ranije sam tokom sastanaka samo slušao rasprave; svako mi je izlaganje delovalo logično i nisam mogao razlikovati ko je u pravu, a ko greši. Ali od tada sam se upuštao u debate i sa žarom diskutovao. Iako mi je još uvek nedostajalo francuskih reči da izrazim sve svoje misli, nisam se libio da žestoko branim Lenjina i Treću internacionalu od napada. Moj argument bio je: „Ako ne osuđujete kolonijalizam, ako se ne svrstavate uz kolonijalne narode, kakvu to revoluciju vodite?“

Ne samo da sam učestvovao na sastancima sopstvenog ogranka Partije, nego sam odlazio i u druge ogranke da iznesem svoj stav. Konačno, na kongresu u Turu, glasao sam za pridruživanje Trećoj internacionali.

U početku me je patriotizam, još ne komunizam, doveo do poverenja u Lenjina, u Treću internacionalu. Korak po korak, duž borbe, proučavajući marksizam-lenjinizam paralelno sa učešćem u praktičnim aktivnostima, stigao sam do činjenice da samo socijalizam i komunizam mogu osloboditi potlačene nacije i radne ljude širom sveta.

U našoj zemlji, kao i u Kini, postoji legenda o čudesnoj „Knjizi mudrih“. Kada se čovek suočava sa velikim teškoćama, otvara je i pronalazi izlaz. Lenjinizam nije samo čudesna „Knjiga mudrih“, kompas za vijetnamske revolucionare i narod: on je takođe sunce koje osvetljava naš put do konačne pobede, do socijalizma i komunizma.

 

Ho Ši Min, April 1960. – Povodom 90-godišnjice rođenja V.I. Lenjina
Prevod: Princip.info