Mreža intelektualaca, umetnika i društvenih pokreta za odbranu čovečanstva – ogranak za Srbiju, izražava zadovoljstvo povodom dodele Nobelove nagrade Piteru Handkeu. Nagrada je došla relativno kasno, ali zasluženo, u ruke jednog od najvećih pisaca današnjice koji je imao uvid nad šokantnim slepilom za najgrublje povrede etike i istine na razmeđu dva veka.

Nobelov komitet je izborom Pitera Handkea za ovogodišnjeg nosioca nagrade za književnost, povratio poljuljani ugled, što nije moglo proći nekažnjeno. Sa zebnjom i gnušanjem pratimo reakcije podivljale rulje, koja „spontanim“ aktima psihološkog nasilja izvodi srednjevekovni ritual kažnjavanja jeretika.

Piter Handke se USUDIO da preispita dogmu, ode na „pogrešnu stranu“ i postavi pitanja režiserima, podižući zavesu što su je spustili nad igrokazom „Srbija, zločin i kazna“. Zakoračio je u minsko polje laži, spletki i neprofesionalizma novinara koji prekrajaju istinu po meri naručilaca. „Psi rata“ – kako ih je nazvao u „Zimskom putovanju“, naneli su više štete čovečanstvu nego ijedna druga profesija.

Vođen intelektualnim poštenjem, Handke pisac i Handke građanin vode rat protiv rata, braneći svoje pravo na napisanu i izgovorenu reč – bez cenzure i vulgarnog tumačenja između redova. Istinu o srpskom narodu Handke nije pisao za honorar po direktivi urednika, već je svoju odbranu spremao temeljno, obilazeći zatočenike haškog kazamata i obeskućene žrtve „NATO Pedagoške poeme“.

Handke je od početka jugoslovenske drame bio usamljeni nepotkupljivi tragač za istinom, a danas je – okružen zlonamernom svetinom – usamljeniji nego ikad. Na uvrede ne odgovara – bar ne žestinom koja je primerena trenutku, što znači da je zaista došlo ono Andrićevo vreme – kad rulja zaurla a pametni zaćute.

A možda u tim trenucima Handke ipak nije bio sam. Možda je sve vreme uz njega bio Viktor Igo – čiji je apel u odbranu Srba: „Ubijaju čitav jedan narod“, svojevremeno odjeknuo Evropom. Možda je u svečanoj sali bio i sam Emil Zola – koji je 1898. godine razjarenoj rulji u lice bacio optužnicu – „J’Accuse!“, osudivši progonitelje nevino optuženog Alberta Drajfusa. Ovoj optužnici ni danas ne bismo ništa oduzeli ni dodali:

„Optužujem političare da su đavolski prouzrokovali taj podbačaj pravde – nesvesno – želeo bih da verujem. Optužujem intelektualce za saučesništvo, makar po osnovu mentalne nestabilnosti u jednoj od najvećih nepravdi veka. Optužujem njihove saradnike koji su držali u svojim rukama apsolutni dokaz nevinosti, ali su ga prikrivali. Optužujem skrivene „urednike“ za korišćenje medija u sprovođenju odvratne kampanje koja je zaslepila javnost Konačno optužujem pravosuđe za prikrivanje nezakonitih postupaka po naređenju.“

Zola je znao da se tužitelji neće ususditi da proglase Drajfusa nevinim, zato što je „ministarstvo rata postalo gnezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije”. Ni Haški sud se nije usudio da oslobodi predsednika Miloševića zbog zločina odbrane zemlje. Praćen velikanima pera i duha, Handke može s ponosom da nastavi putem koji je odabrao.

U Beogradu 12. Decembra 2019. Godine
KOMITET ZA INFORMISANJE MREŽE ZA ODBRANU ČOVEČANSTVA
Mara Kern Knežević, predsednica