Komunistički pljačkaši banaka i teorija Parazitske države

„Britanska, francuska, holandska, belgijska ili druga partija koja je na rečima neprijateljski nastrojena prema imperijalizmu, ali na delu ne vodi revolucionarnu borbu unutar „sopstvenih“ kolonija za svrgavanje „sopstvene“ buržoazije, koja ne pomaže sistematski revolucionarni rad koji se sprovodi svuda u kolonijama, koja ne šalje oružje i literaturu revolucionarnim partijama u kolonijama, partija je nitkova i izdajnika.“ – Lenjin1

***

Petoro ljudi uhapšeno je u glavnom gradu Danske, Kopenhagenu, 13. aprila, 1989. pod sumnjom da su šest meseci ranije sproveli oružanu pljačku poštanskog kombija sa preko 13 miliona kruna. Tokom pljačke, hicem iz sačmare ubijen je policajac koji je pristigao na lice mesta ranije nego što su pljačkaši očekivali. To je posebno uzdrmalo dansku javnost. U saradnji danske obaveštajne službe PET2 i Policije Kopenhagena uhapšeni su Piter Dolner, Nils Jorgensen, Torkil Lausen, Jan Vajman, i devojka pod pseudonimom Helena. Sutradan je izdata poternica za još jednim osumnjičenim – Karstenom Nilsenom. O osumnjičenima se nije znalo mnogo, osim da su bili komunistički aktivisti. Nedostajali su čvrsti dokazi i policija je jedva uspela da izdejstvuje tri nedelje za zadržavanje uhapšenih. Nakon pretresa porodičnih domova, ispitivanja i razgovora sa komšijama i poznanicima, jedini trag koji je policiji preostao bili su identični ključevi pronađeni kod svakog od uhapšenih. U očaju, policija ih je isprobala na hiljadama vrata u kopenhagenskim naseljima, ali uzalud.

Samo dan pre nego što će rok za puštanje osumnjičenih isteći, 2. maja, desila se saobraćajna nesreća severno od danske prestonice, u kojoj je vozač sleteo s puta i udario u banderu. Bio je ozbiljno povređen i u nesvesti, od čega je naknadno, ispostaviće se, izgubio sluh i čulo mirisa. Policija pronalazi u kolima perike, alat za obijanje brava i svežnjeve stranog novca. Vozač je identifikovan kao Karsten Nilsen, poslednji među osumnjičenima za pljačku. U njegovim kolima pronađen je identičan set ključeva kao i kod ostalih, ali i telefonski račun za stan na adresi „Blekingegade 2“ – na prvom spratu zgrade u mirnoj ulici blizu centra grada. Policajci uspevaju da otključaju vrata stana ključevima iz Nilsenovih kola, nesvesni da su upravo otvorili najveću dansku kriminalističku sagu 20. veka i najveću tajnu u istoriji evropske antiimperijalističke levice. U stanu zatiču prizor koji ih šokira: radio-prijemnici, transmiteri, maske, lažne brade, replike policijskih uniformi,  lažni dokumenti i mašine za krivotvorenje dokumenata. U susednoj sobi pronalaze najveće ilegalno skladište oružja ikada viđeno u Danskoj: pištolje, puške, granate, eksplozive, mine, mitraljeze i protivtenkovske projektile.

Uz sve to zatiču i dasku za surfovanje.

Kako je sve počelo

Diplomirani istoričar koji je radio kao taksista, Gotfrid Apel, isključen je 1963. godine iz prosovjetske Komunističke partije Danske zbog simpatija prema Kini. Ubrzo potom, zajedno sa nekolicinom isključenih drugova osniva prvu maoističku organizaciju u Evropi – Komunistički radni krug (KAK)3 – koja postaje i zvanična danska sestrinska organizacija Komunističke partije Kine. Apel često putuje u posete Pekingu, i blizak je sa kineskom ambasadom u Kopenhagenu, uz pomoć koje KAK otvara izdavačku kuću „Futura“ i novine „Kummunistik Orientiring“. Prva značajna akcija organizacije bila je štampanje i distribucija Maove „Male crvene knjižice“. Dve godine kasnije, KAK organizuje prve proteste protiv rata u Vijetnamu u Evropi. Kroz uspostavljeni Vijetnamski komitet, KAK uspeva da regrutuje mlađe radikale, koje privlači Apelova harizmatičnost i militantnost. Međutim, ono što je nedostajalo, kako Komitetu, tako i demonstracijama, bio je proletarijat. I pored ogromnih napora da se radnici mobilišu u svim fabrikama u Kopenhagenu, njihovo prisustvo je izostalo. Štaviše, mornarički sindikat (Somaendenes forbund), koji je kontrolisala Danska komunistička partija, kontinuirano je otpremao robne zalihe američkim trupama u Sajgonu, zahtevajući duple plate za svoje članove jer plove u „ratnu zonu“.

Pod uticajem ovih dešavanja, Apel se za objašnjenje vraća Lenjinu, uz čiju pomoć kreira teoriju Parazitske države. Lenjin je u mnogim delima pisao o radničkoj aristokratiji u zapadnim zemljama, odnosno, gornjem sloju radništva potkupljenom od strane buržuja ekstraprofitima koje ove države ubiru od imperijalističke eksploatacije kolonija.4 Kroz mnoštvo diskusija, članovi organizacije zaključuju da ova pisanja dobrim delom oslikavaju dansku realnost. Međutim, kako je pola veka kasnije, u doba neokolonijalizma, jaz između bogatih i siromašnih zemalja postao još veći, Apel je smatrao da je celokupno radništvo imperijalističkih zemalja potkupljeno dobrim životnim standardom (iako ne ujednačeno, i ne bez uticaja klasne borbe), što interese ove klase približava interesima imperijalističke buržoazije, čime se objašnjava njena inertnost i nezainteresovanost za antiimperijalizam. Izučavanje marksizma, time i političke ekonomije, bilo je od velike važnosti za članove organizacije, stoga je bilo nužno da usvojena praksa bude bazirana na teoriji koliko i na empirijskoj analizi, ne na pustim željama.

Nivo predanosti i fanatičnosti članova KAK-a stavljen je prvi put na test i organizacija pribegava ekstremnim merama u svrhu empirijskog dokazivanja ove teorije. Iako je u članstvu organizacije bilo radnika, radilo se o molerima, stolarima, portirima, itd, ne o industrijskom proletarijatu koji je smatran centralnim za marksistički koncept revolucije, i koji se nije smeo otpisati tek tako. Odlučeno je da svi članovi KAK-a moraju apsolutno podrediti privatni život organizaciji, u sklopu čega je pojedinim članovima dodeljen zadatak da se zaposle u fabrikama, drugima da otputuju u zemlje Trećeg sveta i upoznaju se sa tamošnjim uslovima, a ostalima da budu nezaposleni i bave se organizacionim i drugim poslovima u KAK-u. Tako su članovi KAK-a zaposleni u brodogradilištu „Burmeister & Wain“, u fabrici mašina „FLSmitdth“ i pivarama kompanije „Tuborg“. Kasnije je još četvoro članova otputovalo u Nemačku, gde su zaposleni u frankfurtskim fabrikama, izučavajući društvene i ekonomske uslove i stanje nemačke radničke klase. Druga grupa članova putovala je u Indiju, Irak, Iran, Siriju, Palestinu, Liban, Egipat i Tanzaniju, gde je izučavala ekonomsku zavisnost, odnose snaga, standard života, imperijalističke mehanizme kontrole, itd. Od zapadnih zemalja privremeno su boravili još u Portugalu, Severnoj Irskoj, SAD i Kanadi.

Oni članovi zaposleni u danskim i nemačkim fabrikama imali su za zadatak da mobilišu radnike za antiimperijalističke akcije, kao i da sastave izveštaje o njihovim životnim uslovima do najsitnijih detalja (koliko pari cipela imaju; da li poseta zubaru predstavlja finansijski problem; itd). Izveštaji pridošli iz svih izučavanih zemalja mesecima su diskutovani na sastancima KAK-a, čime je teorija Parazitske države usvojena i kao zvanična, isprva, na opštu žalost članstva organizacije. Teorija je zapravo izgrađivana tako da prvobitne teze pokušaju da se ospore i opovrgnu, a ne potvrde. Međutim, detaljni godišnji izveštaji su potvrđivali da zapadnoevropska radnička klasa želi više plate i jaču socijalnu državu, ne radikalnu promenu, a još manje antiimperijalizam kao sastavni deo radničke politike. Većina radnika je posedovala stambeni prostor i automobil, mogla je da si priušti redovna letovanja, itd. Ako objekat revolucije čine ekonomski i politički uslovi koji se podvrću promeni, a subjekat ugnjetene i eksploatisane društvene grupe koje su nosioci te promene, onda se uslovi života na Zapadu i zapadna radnička klasa definitivno nisu uklapali u jednačinu. KAK je smatrao da bi još više plate i porast životnog standarda samo dodatno zbližili interese viših i nižih klasa u imperijalističkim zemljama. Korelacija između teorijskih studija i neposrednih praktičnih iskustava odredila je dalju političku liniju KAK-a.

Sa druge strane, studije su potvrđivale da revolucionarni potencijal leži u Trećem svetu, gde je kapitalizam proizvodio vrednost koja mu je bila potrebna da diše i gde su postojali objektivni razlozi (eksploatacija i ugnjetavanje) za nastanak radikalnog otpora.

Šta da se radi?

Ovakav razvoj teorije doveo je organizaciju do svojevrsne političke izolacije u danskoj, čak i celokupnoj evropskoj levici. Tome nije pomoglo ni nazivanje drugih levičara „dogmatama sa zaostalom teorijom, zakržljalima u razvoju, idiotima i izdajnicima“. Prerastanje maoizma i izlaženje iz postojećih obrazaca pretilo je da oformi vid elitističkog ponašanja, ukoliko se ne bi pronašao način implementacije novonastale teorije u konkretnoj praksi. Istovremeno, usvajanje ove teorije dovelo je i do postepenog urušavanja odnosa sa Komunističkom partijom Kine. Iako je i dalje smatrao društvene odnose u Kini naprednijim od onih u SSSR, KAK je promenio svoje viđenje sovjetske spoljne politike, smatrajući je sada daleko progresivnijom od kineske, a sam SSSR važnim saveznikom protiv imperijalizma. Kineska spoljna politika graničila se sa bizarnim, jer su doživljavali SSSR kao „imperijaliste“, u skladu sa čime su redovno podržavali antisovjetske oružane grupe u Trećem svetu. Primera radi, u Angoli, Kina je podržala UNITA-u i FNLA, i tako indirektno oformila savez sa SAD, Južnom Afrikom i Izraelom (SSSR, Jugoslavija i Kuba podržale su MPLA). U Sudanu, Kina je podržala Džafara al-Nimeirija koji je sproveo masovna streljanja sudanskih komunista. Kao rezultat takve politike, 1970-ih je gubila ugled među oslobodilačkim pokretima, među kojima se i palestinski PFLP (prvobitno pod velikim uticajem maoizma) distancirao od Pekinga.

Vrhunac sukoba desio se posle Devetog nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine 1969. godine, kada su kineske deklaracije navodile da su u Evropi na pomolu revolucije. Njene deskripcije zapadnoevropske radničke klase kao „revolucionarne“, dočekane su u KAK-u sa podsmehom. „The Peking Review“ preneo je ove izjave, hvaleći „gigantske revolucionarne masovne pokrete“, nakon čega je KAK uputio pismo Komunističkoj partiji Kine nazivajući takve izjave zabludama, i „apsolutno pogrešnom percepcijom“ koja se može oboriti empiričkim podacima. Pismo je potom objavljeno u novinama KAK-a „Kommunistik Orientiring“, nakon čega je Peking povukao podršku organizaciji i oduzeo joj izdavačku kuću „Futura“. U tom pogledu, raskid odnosa nije bio problematičan za KAK, jer je organizacija nastavila da se izdržava od članarina, koje su sada iznosile i do 30% mesečne zarade svakog člana. Čak ni članovi koji su prihvatili da budu nezaposleni kako bi vodili organizaciju nisu imali problem sa finansijama, jer su socijalna davanja za nezaposlene u Danskoj iznosila 80% minimalne plate, što je bilo sasvim dovoljno za život.

Iako KAK nije bio masovna organizacija (broj članova nikada nije premašio 30) sada je imao i nekoliko podorganizacija. Vijetnamski komitet prerastao je u grupu „Dobrovoljci za Vijetnam“, osnovan je i omladinski ogranak organizacije „Liga komunističke omladine“ (KUF), kao i humanitarna organizacija „Odeća za Afriku“ (TTA) preko koje je KAK stupio u vezu sa oslobodilačkim pokretima u Trećem svetu. Sa izgrađenom strukturom, posvećenim članstvom i naprednom teorijom, KAK je bio spreman za akciju, ali postavljalo se pitanje kako primeniti ove ideje u praksi i biti maksimalno funkcionalan. Odgovor na to ponudio je Engels u pismu Marksu iz 1852. u kojem kaže da su britanski „radnici… postali čisto buržoaski. Teška kazna, putem krize, mora da se desi da bi se osposobili za bilo šta.“5 Ali, kako pokrenuti ili ubrzati krizu u imperijalističkim zemljama? Odgovor na to ponudio je argentinski revolucionar Če Gevara, sugerišući „eliminisanje osnova imperijalizma: naše ugnjetene nacije, odakle crpe kapital, sirovine, tehničare i jeftinu radnu snagu, i u koje izvoze novi kapital – instrumente dominacije – oružje i sve vrste proizvoda, tako nas dovodeći u stanje apsolutne zavisnosti.“6

U skladu sa tim, rešeno je da KAK nastupa na dva fronta – spoljnom, gde će podržavati oslobodilačke pokrete Trećeg sveta; i unutrašnjem, gde će služiti kao platforma za obuku elitnih revolucionara koji će se spremati za preuzimanje vlasti u Danskoj jednom kada društvo ostane bez imperijalističkih ekstraprofita i klasni antagonizmi ponovo zažive. Dakle, danska perspektiva bila je i dalje aktuelna i konačna. Grupa „Dobrovoljci za Vijetnam“ poslala je prvu turu dobrovoljaca u ambasadu Vijetnama u Čehoslovačkoj, ali ih je ambasador uljudno odbio i zamolio da se vrate u Dansku. Vijetnamci su smatrali da desetorica danskih omladinaca mogu više odmoći nego pomoći u džungli. Ne poznaju teren, nisu upoznati sa kulturom, ne govore jezik, i kada se naposletku zaraze malarijom samo će postati teret. „Odeća za Afriku“ (TTA), osim u Kopenhagenu, otvorila je lokalne ogranke i u Odenseu, Lagstoru i Holbeku. Aktivisti su prikupljali, razvrstavali, pakovali i otpremali na tone odeće u izbegličke centre koje su kontrolisali oslobodilački pokreti: MPLA u Angoli, FRELIMO u Mozambiku, PFLOAG u Omanu i ZANU u Zimbabveu. Osim odeće bilo je neophodno otpremiti i lekove, zaključeno je nakon boravka u ovim kampovima. Takođe, aktivisti su počeli da uviđaju kako ljudstvo ne predstavlja problem oslobodilačkim pokretima, nego finansije i nazadna vojna tehnologija. Postavljalo se pitanje da li je KAK sposoban da pomogne sa tim ključnim problemima, ili će se zaustaviti na humanitarnoj podršci.

Ilegalna praksa

Početkom 1970-ih rukovodstvo KAK-a donosi odluku da podršku oslobodilačkim pokretima Trećeg sveta unapredi u finansijsku. Prvo se javila misao o započinjanju biznisa, od čijih bi se profita ovaj plan sproveo u delo, ali se od toga brzo odustalo. Niko u organizaciji nije imao kapital za velike poduhvate, niti iskustva u vođenju takvih poslova. Uostalom, do ogromnih suma novca neophodnih za velike pošiljke lekova i kupovinu oružja trebalo je doći brže. Tako se stiglo do ideje o pljačkama banaka. Jednu od takvih akcija pokušali su i boljševici 1907. godine u Tbilisiju. Samom akcijom uspešno je rukovodio Josif Staljin, ali boljševičko rukovodstvo nije dobro isplaniralo kako da opere obeležen novac, što je rezultiralo mnogim hapšenjima članova partije.7 Za upuštanje u takve akcije bilo je potrebno izgraditi kadar koji će umeti besprekorno da ih organizuje i sprovede. Takođe, bilo je važno steći poverenje oslobodilačkih pokreta, i uspostaviti kanale dostave.

KAK je već imao iza sebe nekoliko ilegalnih akcija. Tokom 1967. godine, grupica indonežanskih komunista ostala je zaglavljena u Mađarskoj nakon Suhartovog puča i masakra komunista. Želeli su da se tajno vrate u Indoneziju i obnove Komunističku partiju. KAK je uredio da doputuju u Dansku, gde im je izradio lažna dokumenta i organizovao put u Indoneziju. Krajem 1960-ih, KAK je sprečio projekciju proameričkog ratnog filma o Vijetnamu u Kopenhagenu, sipajući maslačnu kiselinu po sedištima bioskopa. Sproveo je i tajnu akciju protiv prodaje izraelskih proizvoda u supermarketima u Brugsenu, kao i akciju protiv danske šumarske kompanije „OK“, zbog seče tajlandskih šuma. Potom su, 1970. godine, tokom kongresa Svetske banke u Kopenhagenu i protesta raznih levičarskih grupa, članovi KAK-a uspeli da pogode Molotovljevim koktelima zgradu u kojoj se kongres održavao i tako ga nakratko prekinu. Dakle, akcije KAK-a imale su konkretne ciljeve, i smatrane su uspešnim samo ukoliko su ti ciljevi bili ostvareni. Sa druge strane, omladinci iz KUF-a znali su da zanemare ciljeve akcija i upuste se u fizičke okršaje sa policijom i desničarima, što je organizaciju nepotrebno stavilo pod prismotru policije, i zbog čega su omladinci naknadno bili kažnjeni od strane rukovodstva.

Odlučeno je da će se pljačkama baviti samo nekoliko pojedinaca iz organizacije, pa je formirana ekipa od sedam članova, sa čijom praksom ostatak organizacije nije bio upoznat. Ova grupica je morala da prihvati da vodi dvostruki život, tako da ni članovi porodica ovih pojedinaca nisu smeli posumnjati u njih. Pripreme su obuhvatale detaljno planiranje akcija, osmatranje, planiranje bekstva, iznajmljivanje stanova, nabavku opreme, lažiranje dokumenata, krađu tablica sa vozila, organizovanje automobila za premeštanje plena, fizičku spremnost, obuku rukovanja oružjem, itd. Članovi ove grupe morali su da se bave i štamparijom i izdavaštvom, kako bi imali pokriće među ostatkom organizacije, ali i kako ne bi zaostajali sa teorijskim obrazovanjem. Oni nisu izabrani zbog hrabrosti pokazane u prethodnim akcijama, nego pedantnosti, zalaganja i discipline, i od njih se očekivalo da nadalje budu na raspolaganju organizaciji 0-24h. Primera radi, novogodišnja noć bila je zgodno vreme za obuku upotrebe oružja zbog buke vatrometa, pa je ekipa vežbala u šumi do posle ponoći. Nije bilo jednostavno objasniti članovima porodica odsustvo tokom novogodišnje noći. Istovremeno, rukovodstvo je uspostavljalo kanale preko kojih bi oslobodilačkim pokretima dostavljali plen.

Oslobodilački pokreti kojima će sredstva biti upućena birani su na osnovu četiri kriterijuma: 1. socijalistička perspektiva; 2. široka narodna podrška; 3. strateški značaj za borbu protiv imperijalizma; 4. taktičko razmatranje – ograničena sredstva morala su biti korišćena efikasno. Zato su često podržavani pokreti u ranim fazama borbe, dok još nisu stekli neku značajniju spoljnu podršku. Jedna od organizacija kojoj je KAK slao kontinuiranu podršku bila je palestinski PFLP. Ona je ujedno bila i jedina organizacija koja je znala kako je KAK dolazio do sredstava podrške, dok npr. ZANU ili PFLO, kojima su takođe otpremljene veće sume novca, nisu bile upoznate sa njegovim poreklom.

Hladnokrvno i profesionalno

U januaru 1973. grupa je opljačkala skladište Danske armije i odnela pištolje, puške, mitraljeze i municiju. Potom je u decembru 1975. opljačkan prvi kombi banke za prevoz novca, iz kojeg je odneto 500.000 kruna. Zatim je na red došla pljačka pošte, iz koje je 1976. odneto 550.000 kruna. A, onda, iste godine, velika akcija krivotvorenja lažnih naloga za povraćaj poreza. Grupa je provalila sigurnosne kodove u potpuno novom sistemu novčanih naloga i izvukla od poštanske službe čak 1,5 miliona kruna. Sve su akcije planirane veoma dugo i do detalja, tako da je njihovo sprovođenje teklo glatko, i bez grešaka. Pri akcijama su korišćene maske i šminka, a pljačkaši su bili ekstremno brutalni i zastrašujući kako bi umirili žrtve i izbegli krvoproliće. Sve je vremenom postajalo rutina i pljačke bi se završile u roku od minuta. Sa druge strane, policija nije znala šta ih je snašlo. Pljačke su u Danskoj bile retkost, a sada je, usred najvećeg blagostanja, broj drastično skočio. Pljačkaši su pazili da ne koriste istu tehniku pljačke dva puta zaredom, kako bi stvorili utisak da se radi o nekoliko različitih grupa. Jedan od članova grupe, Jan Vajnman, zaposlio se kao programer u IT kompaniji „Regnecentralen“ koja je instalirala pretraživače za kompjuterski sistem policije, i tako imao uvid u neke njihove podatke. Takođe, nikakvi politički proglasi nisu korišćeni, što je odvodilo policijske istrage u skroz drugi pravac. Bili su nevidljivi.

Sve je to bilo mnogo drugačije od metoda koje su koristile druge grupe urbane gerile koje su 1970-ih nikle u Evropi, poput RAF-a ili Crvenih brigada. Te gerile su se upuštale u rat sa evropskim državama, smatrajući da će njihove akcije podstaći evropske mase na opštu pobunu. KAK je smatrao takav metod borbe samoubilačkim, jer bez masovne podrške te grupice urbane gerile nisu imale šanse protiv imperijalnih država. Najzad, KAK je imao empirijske podatke da potvrdi kako takve masovne podrške neće biti, dok god zapadnoevropske mase imaju interes u održanju kapitalizma-imperijalizma. Stoga je deo KAK-a, koji se bavio legalnim poslovima, u svojim novinama kritikovao RAF kao „avanturiste“. Takođe, sve te evropske grupe urbane gerile odlazile su na Bliski istok da traže pomoć u oružju i obuci od oslobodilačkih pokreta, dok je KAK odlazio tamo sa potpuno drugom namerom – da im ponudi pomoć.

Napred u M-KA

Ilegalna praksa stopirana je 1977. usled tinjajućih unutrašnjih sukoba u KAK-u. Rukovodstvo organizacije optužilo je muške članove za rodnu diskriminaciju prema članicama. Uz podršku rukovodstva, ženski članovi zahtevali su od svih muškaraca da prođu kroz proces „kritike i samokritike“. To je podrazumevalo i disciplinovanje fizičkom silom. Onim muškarcima koji su odbili da učestvuju u procesu zaprećeno je isključenjem. To je bilo vrlo ozbiljno, jer su životi članova KAK-a bili apsolutno podređeni organizaciji. Nije se imalo gde ni otići, jer nijedna druga organizacija u Evropi nije bila na političkim pozicijama KAK-a. Kampanja protiv rodne diskriminacije trajala je mesecima, i svi članovi su morali prisustvovati dugim sastancima.

Međutim, koren sukoba bio je nešto dublji. U početku su Gotfred Apel i njegova partnerka Ula Hauton bili okruženi militantnim omladincima koje su oblikovali u predane i teorijski napredne revolucionare. Sada je većina članova organizacije imala iza sebe više od decenije političkih iskustava, putovanja, akcija solidarnosti, itd. Sazreli su i razvili sopstvene perspektive. Mnogi su osećali da rukovodstvo organizacije nije bilo sposobno za dalji teorijski napredak, niti je blagonaklono gledalo na takve inicijative pojedinih članova. Naftna kriza i transformacija imperijalizma zahtevali su i teorijske adaptacije na nove uslove. Ono što je nekada delovalo kao večno rastuća teorija marksizma i napuštanje obrazaca, pretilo je da preraste u novi obrazac. Članovi koji su studirali izvoz kapitala u Treći svet, profitne stope, razvoj transnacionalnih korporacija i ekstrakciju sirovina, zaključili su da Lenjinova analiza imperijalizma više nije bila primenjiva, i da njegove teorije monopolizacije, finansijskog kapitala i direktnih stranih investicija više ne mogu objasniti rastući jaz između bogatih i siromašnih zemalja.

Tokom kampanje protiv antirodne diskriminacije, zaustavljena je sva legalna i ilegalna praksa. Grupa „Odeća za Afriku“ i ekipa zadužena za ilegalne poslove su smatrale da imaju odgovornost prema oslobodilačkim pokretima da nastave sa radom, naročito jer su kroz putovanja u Treći svet stekli uvid u tamošnje uslove života koji su za većinu Evropljana nepojmljivi. Sredstva su im sada bila najpotrebnija, pogotovo jer je podrška socijalističkih supersila bivala sve slabija. Takođe su smatrali da se cela kampanja pretvara u reakcionarno takmičenje u revolucionarnoj frazeologiji sa drugim zapadnim pokretima, u čemu nisu želeli da učestvuju. Nakon skoro godinu dana sastančenja, grupa koja je bila zadužena za ilegalnu praksu izašla je iz KAK-a i oformila novu organizaciju „Manifest-Kommunistik Arbejdsgruppe“ (M-KA). Ostatak KAK-a razdvojio se u dve grupice, koje su se vrlo brzo same od sebe ugasile.

Sa druge strane, M-KA je u svoje redove dovela najnapredniji i najagilniji kadar iz KAK-a. Od petnaestak članova, polovina je bila zadužena za legalne, a druga polovina za ilegalne poslove. Štaviše, praksa je dodatno diversifikovana. Otvoren je novi žurnal organizacije „Manifest“ koji je, zahvaljujući visokokvalitetnim tekstovima, vrlo brzo dostigao cifru od nekoliko stotina pretplatnika. Članovi M-KA boravili su često u zemljama Trećeg sveta i donosili reportaže iz mesta kojima ni mejnstrim mediji nisu imali pristup, a onda bi celoj priči dali marksističku interpretaciju. Otvorena je štamparija, a potom i izdavačka kuća u severnom Kopenhagenu. Osim žurnala, štampan je informacioni materijal za grupu „Odeća za Afriku“, a potom i serija pamfleta i knjiga. Osnovan je i drugi žurnal „Liberation“, koji je distribuiran u Tanzaniji i Ugandi. Organizovane su mesečne buvlje pijace, a zarade su slate političkim izbeglicama iz Južne Afrike i PFLO-u. Osnovan je i Komitet za Zapadnu Saharu (Vestsaharakomite) koji je pružao podršku izbeglicama iz ove države, a M-KA je napisao, odštampao i distribuirao knjigu o antikolonijalnoj borbi u Zapadnoj Sahari. Osnovani su i vođeni Savez za Namibiju (Namibiaforeningen) i Filipinski komitet (Filipinerkomite), a pokrenuta je i Kampanja solidarnosti sa Salvadorom. Otvoren je kafe-restoran „Cafe Liberation“ u Kopenhagenu, i sav profit je išao oslobodilačkim pokretima u Trećem svetu. U kafeu su često održavane i političke tribine. Otvorena je farma svinja u Bocvani, kao i prodavnica stakla, koje su vodile političke izbeglice iz Južne Afrike i koje su im služile kao glavni izvor zarade.

Na polju strukture i teorije takođe je došlo do izmena. M-KA je funkcionisala horizontalnije od KAK-a. Vertikalno organizovanje nije bilo primenjivo u tako maloj organizaciji. Rukovodstvo je postojalo, ali ono bi se nametalo autoritetom, koji je zauzvrat građen predanošću, disciplinom i radom. Uklanjanje starog rukovodstva sada je otvorilo prostor za dalji teorijski napredak. M-KA je vrlo brzo odreagovala na promene kojima su analize imperijalizma bile podvrgnute 1970-ih. Egipatski ekonomista i istoričar Samir Amin analizirao je sistem zavisnosti zemalja svetske „periferije“ prema zemljama svetskog „centra“ i „izvoz nerazvijenosti“. Imanuel Valerštajn opisao je istorijski razvoj svetskog sistema i podelu na bogate i siromašne zemlje od 15. veka do danas. Argiri Emanuel je prezentovao teoriju Nejednake razmene, kojom je objasnio rastući jaz između bogatih i siromašnih zemalja, a njegovu analizu organizacija je doživela kao nastavak Marksovog „Kapitala“. M-KA je poslala delegaciju u Pariz gde je Emanuel predavao ekonomiju, kako bi sa njim ostvarila saradnju. Emanuel je pristao da napiše predgovor za njihovu knjigu „Imperialismen idag“, i do smrti (2001. godine) ostao je u kontaktu sa članovima M-KA.

Ovaj teorijski napredak uticao je i na modifikaciju sa prethodno danske na globalnu perspektivu. M-KA nije maštala o krizi u Danskoj koju bi ukidanje imperijalističkih ekstraprofita moglo proizvesti. Podrška oslobodilačkim pokretima postala je cilj sam po sebi, ne instrument kojim bi se stiglo do socijalizma u Danskoj. Ustanovljeno je da je dobar deo dotadašnjeg pristupa bio plod liberalnog ideološkog okvira koji je duboko usađen u zapadni projekat, čak i na radikalnoj levici, jer nije sama oslobodilačka borba Trećeg sveta bila predmet interesa, nego da li se uklapa ili ne u revolucionarni master plan zapadne avangarde. Tako su novi logo (svet sa petokrakom) i slogan („Solidarnost je nešto što možeš držati u rukama“) organizacije oslikavali novu politiku.

Rokenrol

Što se tiče ilegalne prakse M-KA, ona je naravno cvetala. Štaviše, postala je takva rutina da su ilegalci verovali kako je bilo moguće izvesti i najneverovatnije poduhvate ukoliko bi se utrošilo dovoljno vremena na detaljno planiranje. U aprilu 1982. godine je opljačkano još jedno vozilo pošte koje je nosilo novac u banku. Plen je iznosio 800.000 kruna u kešu i 72 miliona kruna u čekovima (koje nije bilo moguće unovčiti). U novembru iste godine, grupa pljačka skladište Švedske armije, i iznosi mitraljeze, bazuke, mine, eksplozive i municiju. Kako je već bila u posedu veće količine oružja, grupa je nameravala da ga prošvercuje u Palestinu na više načina. Pošto je veći broj evropskih surfera letovao u Izraelu, došlo se na ideju da se antitenkovske granate švercuju unutar dasaka za surfovanje. Vremenom se odustalo od tog plana, i oružje je pažljivo zakopano u šumama oko Pariza, Beča i Ciriha, gde je stavljeno na raspolaganje PFLP-u. Od planiranih pljački skladišta Norveške vojske i švedskih policijskih stanica se odustalo nakon što je ustanovljeno da se u njima nalazi mala količina oružja. Sve je teklo glatko, a policija i dalje nije uspevala da poveže učestale pljačke sa grupom levičarskih radikala. Novac od pljački bio je namenjen oslobodilačkim pokretima, i nikada nije korišćen za troškove organizacije, što je takođe pomoglo da ne upadnu u oči policiji.

U martu 1983. meta je bilo vozilo banke u Lingbiju, iz kojeg je opljačkano 8.3 miliona kruna. Dvojica Palestinaca uhapšena su potom u Parizu sa većom količinom danskih kruna u posedu. Kontakti sa pripadnicima PFLP-a u Evropi skrenuli su pažnju obaveštajne službe (PET) na članove M-KA. Bezbednosni standardi oslobodilačkih pokreta bili su daleko niži od njihovih, što je i bio glavni razlog pravljenja niza grešaka. PFLP je tada uputio zahtev da M-KA sprovede istragu unutar jevrejske zajednice u Danskoj i identifikuje sve agente obaveštajne agencije „Mossad“. Danska obaveštajna služba (PET) i „Mossad“ blisko su sarađivali i informacije o aktivnostima palestinskih imigranata redovno su stizale u Izrael. M-KA je sastavila arhivu za dve godine rada, i označila je kao „Z – datoteku“, što je bila oznaka za cionizam. Potom je PFLP predložio da grupa kidnapuje Jorna Rausinga, sina bogatog švedskog industrijalca, i zahteva za njega otkupninu. Nakon skoro dve godine osmatranja i praćenja, odustalo se od te ideje, iz bezbednosnih razloga.

U decembru 1985. opljačkano je još jedno vozilo banke, sa plenom od 1.5 miliona kruna. U to vreme, grupa je već bila stacionirana u famoznoj ulici Blekingegade, po kojoj je kasnije dobila ime „Blekingegade banda“. Stan je iznajmljen na ime fiktivnog kompjuterskog kluba, svi dokumenti su potpisani na ime ukradenog identiteta, a računi su plaćani u kešu. Potom je, 1986. usledila božićna pljačka danske robne kuće „Daells Varehus”, tokom koje su pripadnici obezbeđenja zadobili teže fizičke povrede. Odneto je 4.7 miliona kruna u kešu. Poslednja pljačka odigrala se u novembru 1988. godine. Vozilo pošte je zaustavljeno i iz njega odneto 13 miliona kruna, ali je jedan policajac pristigao na mesto pljačke ranije nego što je grupa očekivala. Otvorio je vatru na pljačkaše koje je zatekao, nakon čega je pogođen metkom u glavu. Ovo ubistvo je toliko uznemirilo dansku javnost da je u istragu uključena i obaveštajna služba (PET). Tek tada, nakon razmene informacija između PET-a i Policije Kopenhagena, došlo je do hapšenja članova grupe.

Kraj

Suđenje, koje je danska javnost pomno pratila, trajalo je od septembra 1990. do maja 1991. godine. Kada je izašla na videlo, čitava priča je Dancima delovala kao fikcija. Pošto je u stanu u ulici Blekingegade pronađena „Z – datoteka“, mediji su sve vrlo brzo naduvali i stvorio se utisak da se radi o spisku za egzekuciju. Članovi M-KA odmah su proglašeni antisemitima. Mediji su išli toliko daleko da su grupu nazivali „izdajnicima nacije“, a javnost je zahtevala najstrože kazne. U pravnom postupku, ipak, sve je delovalo drugačije. Bilo je nemoguće dokazati učešće optuženih u većini pljački. Povezali su ih sa pljačkom skladišta oružja preko arsenala pronađenog u stanu, kao i sa poslednjom pljačkom u kojoj je poginuo policajac, ali dokaza za više od toga nije bilo. Štaviše, sud nije uspeo da utvrdi ni ko je od optuženih pucao u policajca. Delovalo je nemoguće izdejstvovati kazne koje je javnost zahtevala. Nije bilo moguće ni tretirati ih kao teroriste, niti kao političke disidente. Banda nikada nije izvršila oružani napad na dansku državu, niti je koristila političke proglase da pravda svoje akcije. Kružile su glasine da je palestinska organizacija PFLP zapretila vladi Danske odmazdom ukoliko optuženici budu tretirani kao teroristi, što nikada nije potvrđeno. Sud je ipak bio primoran da ih tretira kao obične kriminalce.

Za učešće u pljačkama osuđeni su Jan Vajman (10 godina), Nils Jorgensen (10 godina), Torkil Lausen (10 godina) i Karsten Nilsen (8 godina). Bo Vajman je optužen za sastavljanje „Z – datoteke“ (7 godina), a svi optuženi, uključujući i Miler Hansena (3 godine) i Pitera Dolnera (1 godina) za krivotvorenje dokumenata i nelegalno posedovanje oružja. Renomirani novinar Piter Ovig Knudsen objavio je 2007. godine knjigu na 800 strana, o istoriji organizacije, koja je iste godine prodata u 350.000 kopija samo u Danskoj. Prevedena je na nemački, švedski i norveški. Dve godine kasnije snimljena je igrana serija po imenu „Blekingegadebanden“. Preživeli članovi organizacije nemaju reči hvale ni za jednu od njih.

Od oslobodilačkih pokreta koje su KAK/M-KA snabdevali resursima, mozambikanski FRELIMO ostvario je nezavisnost 1975. godine, zimbabveanski ZANU došao je na vlast 1980. godine, angolska MPLA je uz veliku pomoć Kubanaca konačno izbacila Južnoafrikance i Portugalce 1991. godine, južnoafričke izbeglice iz Bocvane vratile su se u domovinu nakon ukidanja aparthejda 1994. godine, PFLO u Omanu je danas opoziciona politička partija koja učestvuje u parlamentarnoj borbi, dok se PFLP iz Palestine i Polisario front iz Zapadne Sahare i dalje bore oružanim sredstvima za oslobođenje od kolonijalizma. Koliko je jedna mala i tajna grupa danskih komunista doprinela njihovim borbama? Definitivno više nego bilo koja druga.

Tokom suđenja, jedan od optuženika, izvanredni teoretičar marksizma Torkil Lausen, učinio je uslugu Policiji Kopenhagena, rekavši im da iznesu dasku za surfovanje iz policijskih prostorija, za slučaj da eksplodira.

***

Izvori:

Kuhn, G. (2014). Turning money into rebellion: the unlikely story of Denmarks revolutionary bank robbers. Oakland, CA: PM Press.
Niels Jørgensen, Torkil Lauesen and Jan Weimann: Danish: Det Handler om Politik (It is About Politics) in Social Kritik Issue 117, Volume 21, March 2009

***

„Čini se da je kapitalizam uspeo da si produži vek usled faktora koji Marks možda nije u potpunosti uzeo u obzir. To je eksploatacija kolonija od strane industrijalizovanih zemalja Zapada. To mu je ulilo dodatnu snagu i prosperitet, na račun, naravno, siromašnih i eksploatisanih“. – Nehru8

„Razlika između dve situacije (19. vek i danas) je u tome što su dobitnici međunarodne situacije sada nacionalne ekonomije bogatih nacija – koje uključuju i radničke klase tih nacija. A, sukobi oko podele plena koji su postojali između kapitalista u 19. veku, sada su izraženi kroz sukobe između radnika i kapitalista bogatih zemalja“ – Džulijus Njerere9

„Od kada je monopolni kapital preuzeo svet, držao je veći deo čovečanstva u siromaštvu, deleći sav profit između grupe najmoćnijih zemalja. Standard života u tim zemljama zasniva se na ekstremnom siromaštvu u našim zemljama. Zato, da bismo uopšte mogli podići životni standard u našim zemljama, moramo se boriti protiv imperijalizma“. – Če Gevara10

„Koreni britanskog reformizma, bez sumnje, leže u istoriji više vekova ekonomske svetske suprematije, i kreiranja radničke aristokratije, ili tačnije, čitave radničke klase koja je iz nje crpela prednosti“ – Erik Hobsbaum 11

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!


  1. Lenin, V. (n.d.). Retrieved from https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1919/jul/14.htm  

  2. Politiets Efterretningstjeneste  

  3. Kommunistik Arbejdskreds  

  4. http://www.princip.info/2014/10/06/radnicka-aristokratija-i-imperijalizam/  

  5. Marx, K., & Osers, E. (1981). The Marx-Engels correspondence: the personal letters, 1844-1877; a selection. London: Weidenfeld & Nicolson.  

  6. http://www.princip.info/2015/11/11/ce-gevara-poruka-trikontinentalu/  

  7. Brackman, Roman (2000). The Secret File of Joseph Stalin: A Hidden Life. Portland, Oregon: Psychology Press.  

  8. Jawaharlal Nehru, Glimpses of World History (Delhi: Oxford University Press, 1982), 548.  

  9. Julius K. Nyerere, „A Call to European Socialists“ (November 1972), A Selection from Writings and Speeches 1968 – 1973 (Dar es Salaam: Oxford University Press, 1973), 374 – 75.  

  10. Ernesto (Che) Guevara, „Speech at the Afro-Asian Conference in Algeria“, February 24, 1965, http: //www.marxists.org/archive/guevara/1965/02/24.htm  

  11. Eric Hobsbawm, Labouring Men (London: Weidenfeld and Nicolson, 1964), 341.  

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.