Prateći pisanje zapadnih medija na temu Kine u poslednjih nekoliko meseci stičemo utisak da zapadni intelektualni i politički krugovi ulaze u domen psihologije i retorike religijskog fundamentalizma u svom pokušaju da se obračunaju sa neospornom pretnjom kineskog preuzimanja vodeće uloge u svetu na nekoliko nivoa. Ukratko, vidi se tendencija da se svaki pozitivan korak koji Kina napravi predstavi kao lukava i prepredena zamka ili maska iza koje se krije nekakav iskrivljeni, gotovo satanski plan dok, se sa druge strane, nastoji opravdati svaki vid nasilja i političkog spletkarenja američkog imperijalizma kao „nužno zlo“ u cilju savladavanja istinskog zla spolja, a to su skoro uvek Kina ili Rusija.
Ova strategija je drugačija od dobro poznate mantre hladnog rata po kojoj se propaganda protiv-SSSR fokusirala na ignorisanje ili zataškavanje pozitivnih aspekata sovjetskog društva a medijski fokus se stavljao na njegove loše tendencije dok se sa druge strane, američka spoljna i unutrašnja politika glorifikovala uz potpuno negiranje bilo kakvih negativnih efekata, kako na ostatak sveta tako i na domaće stanovništvo. Dok je hladnoratovski narativ bio konstruisan po principu dečijih bajki i striktne podele na dobre i zle momke, gde dobri momci pobeđuju loše a da pritom ostaju dosledni svom moralnom kodeksu, savremena šovinistička propaganda SAD poziva mase da prihvate da „dobri momci“ moraju ponekad posegnuti za lošim metodama kako bi savladali demonskog neprijatelja.
Pre dva dana, čuveni liberalni list Ekonomist, objavio je članak pod naslovom „Kineska kampanja protiv siromaštva nije bezinteresni humanitarizam“.1 U samom članku, autor analizira do sada možda najopsežniji plan kineske vlade da potpuno eliminiše ekstremno siromaštvo u Kini do kraja ove godine. Ovaj plan je najavljen nakon što je predsednik Si pre nekoliko godina objavio da je Kina u prethodne dve decenije uspela da izdigne 900 miliona ljudi iz ekstremnog siromaštva što je uspeh kakav nikada u istoriji nije zabeležen.
Nakon iznošenja ovih činjenica, autor članka u Ekonomistu započinje niz retoričkih i intelektualnih akrobacija kako bi objasnio da Komunistička Partija Kine ne radi na eliminisanju siromaštva čisto iz moralnih pobuda već se iza toga krije pakleni plan da se narod još više prikloni Partiji i da se učvrsti komunistička vladavina u Kini. Ne bismo ovde trošili reči na ovaj karikaturalni izliv ideološke zaslepljenosti i šovinizma da on nije indikacija jednog šireg trenda u zapadnjačkom diskursu da se nesporno velika postignuća Kine omalovaže i ocrne samo zato što se iza tih postignuća krije jedna komunistička partija i nezapadni narod.
Svaki poluobrazovan čitalac Ekonomista, koji inače važi za tzv. high-brow list, odnosno list za intelektualce, bi se mogao zapitati zašto bi bilo koja politička i državna odluka morala biti doneta iz čistog humanitarizma i da li je ikada postojala vlada neke države sačinjena od volontera Crvenog Krsta ili Grinpisa. Naravno, ljudi upućeni u dominantna uverenja među američkom liberalnom inteligencijom znaju da dobar deo njih zaista veruje da je Klintonova vlada bombardovala Jugoslaviju iz čistog humanitarizma kao i da je Barak Obama zaista zaslužio Nobelovu nagradu za mir, iako je kao predsednik započeo nekoliko novih konflikta i intenzivirao stare.
Drugim rečima, autor ovog teksta zna kome se obraća, tako da, kada kaže da kineska politika eliminacije siromaštva nije čist humanitarizam on zna da jedan broj njegovih čitalaca veruje da je bombardovanje raznih arapskih država od strane nekoliko (liberalnih!) američkih administracija primer politike koja dolazi direktno iz mekog srca zapadnih liberala.
Možda još smešniji primeri ovog narativa mogli su se videti u nekoliko naslova u zapadnim medijima u kojima se fascinantni uspesi kineske vlade potpomognuti kolektivnim trudom i incijativama samog stanovništva na planu pošumljavanja predstavljaju kao kineski poduhvat uništenja pustinja.2 Naravno, svi smo već navikli na to da se kineski projekat „Jedan pojas, jedan put“ predstavlja kao čist klasičan primer kolonizacije sličan britanskom pustošenju Indije ili belgijskom pljačkanju Konga uz milionske ljudske žrtve iako se radi o programima ekonomske saradnje bez značajnog političkog uplitanja u unutrašnja pitanja partnerskih država, a svakako bez bilo kakvog nasilja i pritiska.
Sa druge strane, posmatramo čitav splet otvorenih američkih imperijalističkih nasrtaja na suverene države od Bolivije preko Venecuele do Belorusije i Irana gde se vodi kampanja za promenu režima bez ikakvih demokratskih načela. Prethodnih decenija su obaveštajne službe zapadnih zemalja predvođene CIA-om godinama radile na terenu kako bi ojačale političke stranke koje bi se suprotstavile protivničkim režimima na vlasti pa bi onda nakon ostvarenog dobrog rezultata na izborima uz obavezne pritužbe na neregularnosti pristupile svrgavanju samog režima. Taj scenario nam je poznat iz 90-ih u Srbiji. Međutim, sudeći prema situaciji u Belorusiji, oni sada smatraju da im nikakav demokratski legitimitet nije potreban pa preskaču fazu političkog organizovanja plaćeničke opozicije i prelaze odmah na rušenje režima! Primer Belorusije, nije usamljen jer smo samo pre godinu dana imali sličnu situaciju u Boliviji.
Dakle, Zapadna propaganda u panici od sve značajnijeg napretka Kine prelazi u svoju fundamentalističku fazu u kojoj se Zapad predstavlja kao krstaška sila koja se nalazi u borbi na život ili smrt sa hordama varvara svih rasa, religija i nacionalnosti (osim zapadnih) i u toj borbi mu je sve dozvoljeno te ne treba prezati ni od kakvih demokratskih principa, međunarodnog prava ili osnovnih moralnih načela jer nasuprot njega stoji demonska sila koja i kada podigne milijardu ljudi iz siromaštva čini to da bi uništila „zapadni sistem vrednosti“.
Zbog toga je danas toliko bitno da se odbrani ideja o zapadnim vrednostima, zapadnim institucijama i zapadnoj slobodi kao superiorni kulturni model jer jednom kada čovek prihvati tu rasističku i fundamentalističku zamisao nalazi se samo na korak od prihvatanja i opravdavanja neviđenih zverstava zarad odbrane ovih vrednosti. Zbog toga moramo govoriti o fundamentalizmu zapadne propagande.
Predrag Kovačević
Leave a Reply