Ekologija u službi imperijalizma – NDBG i ORSP

Dobrica Veselinović (NDGB) i Aleksandar Jovanović (ORSP) u N1 emisiji

Apsurdno je da se bilo koji ekološki pokret poziva na zemlje Globalnog Severa kao referentne tačke za rešavanje ekoloških pitanja, jer upravo te zemlje najviše utiču na klimatske promene i sveukupnu devastaciju Planete. Nažalost, predstavnici najvećih ekoloških pokreta u Srbiji ne dele slično mišljenje, pa su se u jednom od poslednjih gostovanja na N1 televiziji još jednom politički postavili upravo proimperijalistički kroz nekoliko krucijalnih pitanja. No, pre nego što se pozabavimo tim pitanjima, da vidimo kako su to imperijalističke zemlje Globalnog Severa, koje se pride najviše hvale “ekološkim standardima” i najviše kritikuju “neekološke” zemlje u razvoju, zapravo najviše odgovorne za klimatsko-ekološko stanje Planete.

Naime, prema jednom od istraživačkih radova objavljenih krajem 2020. godine u Lancet naučnom časopisu¹, zabeleženo je nekoliko bitnih zaključaka o nivoima doprinosa klimatskim promenama prema nacionalnim okvirima:

Zemlje Globalnog Severa (EU, SAD, Kanada, Japan, Australija, Novi Zeland, Izrael, J. Koreja) su odgovorne za 92% suvišnog emitovanja štetnih gasova – u odnosu na broj stanovnika u tim zemljama,
Sve zemlje Globalnog Juga (uključujući Kinu i Indiju) su izuzetno malo doprinele klimatskim promenama i emituju štetne gasove u očekivanim i/ili manjim granicama prema glavi stanovnika,
SAD snose najveću odgovornost za klimatske promene sa 40% uticaja na iste, uz zemlje EU sa 29% uticaja, dok ostatak Evrope nosi 13% odgovornosti, a zemlje Globalnog Juga samo 8%,
Zemlje Globalnog Severa su praktično svu svoju proizvodnju izmestile u zemlje Globalnog Juga, a te države svoju proizvodnju diktiraju prema najvećim potrošačima – opet onima iz najbogatijih zemalja – čime se nameće zaključak da su i za zagađenje koje dolazi nominalno iz zemalja u razvoju takođe najviše odgovorni potrošači iz bogatog Zapadnog sveta²,
Uprkos izmeštanju prljave industrije u eksploatisane i kolonizovane zemlje sveta, najbogatije zemlje nastavljaju da i same najviše doprinose klimatskim promenama i devastaciji Zemlje, pride kritikujući sve ostale koji nisu u materijalnim i socijalnim mogućnostima da ekologiju i čist vazduh stave ispred drugih i prioritetnijih životnih potreba.

Procenti uticaja/odgovornosti na klimatske promene. Redfish/Jason Hickel

Sasvim je sigurno da ekološko javno mnjenje u Srbiji neće biti objektivno formirano kroz informacije propagadnih medija koji se bave ekološkim pitanjima, jer takvi mediji uvek u prvi plan ističu statistike van konteksta kao što je ukupna proizvodnja štetnih emisija po zemljama, ali bez odnosa prema broju stanovnika, bez uzimanja u ozbir da je gotovo sva proizvodnja iz Globalnog Severa izmeštena u eksploatisane zemlje (teško da ćemo ikad na proizvodima koje svakodnevno koristimo videti “Made in EU” ili “in USA”) i bez informacija o zemljama najvećim konzumentima koje najviše diktiraju izmeštenu prljavu proizvodnju. Sasvim je sigurno da ćemo u prvom planu zapravo dobiti informacije o “ekološkim standardima” zapadnih zemalja i “neprimerenom” odnosu prema prirodi od strane Kine. Nego, ako već ekološke mase formiraju svoje mišljenje na osnovu najdostupnijih informacija iz propagadnih medija, očekivalo bi se da bar lideri i predstavnici ekoloških pokreta, koji uzgred sve više pretenduju da preuzumu najozbiljniju opoziciju, razumeju širu sliku o uticajima zemalja sveta na klimatske promene i devastiranje prirode na globalnom nivou. Da se osvrnemo onda na njihove pozicije.

Na jedno od najkonkretnijih političkih pitanja koje su predstavnici ORSP-a i NDBG-a dobili u pomenutom N1 gostovanju ticalo se upravo socijalne pozicije zemlje, odnosno velikog broja radnika koji bi potencijalno mogli izgubiti svoje poslove zbog “održanja ekološke sredine”, na šta je Aleksandar “Ćuta” Jovanović jasno odgovorio da “nije lud da želi 5000 rudara u Boru da ostane bez posla, već da je potrebno otkupiti tehnologije koje koriste Nemci i Japanci, umesto da se daje Bor nekom Kinezu da radi šta hoće”. Naznačio je da to državu ne interesuje jer “to košta”. Na stranu što se iz samog načina obraćanja još jednom naslućuje u najboljem omalovažavajuća, a u najgorem slučaju rasistička konotacija odnosa koji ekološki prokreti imaju prema Kini, kroz ovu naizgled jednostavnu i dobronamernu izjavu izneto je nekoliko vrlo kontradiktornih i diskutabilnih pozicija:

Podrška uvozu tehnologija iz zemalja koje spadaju među najodgovornije za klimatske promene i uništavanje prirode Planete.
Konkretno poziv na uvoz tehnologija Japana, jer to objašnjava zašto se eko pokreti ne oglašavaju povodom otvaranja fabrike za proizvodnju guma japanskog Tojo Tajersa u Inđiji – valjda oni poseduju “napredne” tehnologije u odnosu na recimo kineski Linglong koji je među glavnima na meti ekoloških pokreta.³
Potpuno ignorisanje ili nedostatak informacija o ulaganjima kineske kompanije Ziđin u ekološke tehnologije u Boru.⁴ ⁵
Nedostatak objektivne argumentacije koja ide u korist kompanijama teške industrije iz Zapadnih zemalja – ako se pruža podrška Zapadnim tehnologijama, da li to znači da švajcarske LafargeHolcim i CRH cementare ne doprinose ozbiljnom zagađenju zemlje ili da švedski Mitas Treleborg i američki Tigar Tajers proizvode gume po najvišim standardima za zaštitu životne sredine i samim tim su prihvatljiviji nego Linglong?
Nedostatak objektivne argumentacije koja ne ide u korist kineskim kompanijama, jer kao što smo napomenuli na početku teksta, Kina neuporedivo manju odgovornost snosi za klimatske promene i pride svakako radi na smanjivanju “svojih” štetnih emisija.⁶
Iz prethodnih tačaka se nameće glavno pitanje: Ako ekološki pokreti smatraju zapadne tehnologije naprednijim i ekološki isplativijim, zašto onda postoji nezadovoljstvo i pobuna protiv trenutno najaktuelnijeg pitanja iskopavanja litijuma u Jadru, kada će taj litijum upravo iskopovati uz “najnaprednije” tehonologije koje koriste Britanci i Australijanci?

Odgovor na poslednje pitanje je jednostavniji nego što se čini i ujedno otkriva naznake potencijalnog političkog delovanja ekoloških pokreta u slučaju da dođu do pozicija vlasti: u slučaju već formiranih radnih mesta u teškoj industriji kao što je RTB Bor, tehnologije “unaprediti” na Zapadne “zelene” tehnologije, a sve potencijalne teške zagađivače unapred sprečiti da svoja postrojenja otvaraju u Srbiji. Ako već ne postoji način da se utiče na socijalno pitanje drugačije, onda ipak prihvatiti zagađivače, ali samo i isključivo one sa “naprednijom” tehnologijom. Čak i tu će postojati “ako”, jer neki od tih zagađivača poput Rio Tinta nisu prihvatljivi ni sa svojom “najnaprednijom” tehnologijom. Evroazijske investicije (ruske i kineske) bi time automatski maksimalno ograničili i odstranili, dok bi u opticaju jedino ostale evrozapadne kompanije.

Naznake ovakvog političkog delovanja otkrivaju i odgovori Dobrice Veselinovića ispred NDBG koji je izjavio da je “bitno biti solidaran sa onima koji nemaju i suprotstaviti se sveopštoj privatizaciji”, da bi samo koju rečenicu iza rekao da su “spremni da sarađuju sa desnim političkim spektrom pod okriljem EU radi boljih uslova za izbore, slobodnih medija i borbe protiv nasilja”. Više pitanja proizilazi i iz ove izjave:

Kakvo je to tačno zalaganje protiv privatizacije pod okriljem EU koja se duboko i jedino zasniva na privatizaciji nasuprot bilo kakvoj društvenoj nacionalizaciji resursa? Štaviše, upravo prema EBRD tradicionalnim indikatorima (a NDBG se često poziva na EBRD) Srbija “najviše zaostaje u oblasti privatizacije velikih sistema, upravljanja i restrukturiranja preduzeća i sprovođenja politike konkurentnosti“.⁷
I kakva je to tačno borba protiv nasilja ruku uz ruku sa desnicom koja se povezuje sa formiranjem Narodnih Patrola i opet uz podršku EU koja je fašistički nasilna prema milionima migranata ovog sveta?
Kakva je to tačno borba za fer i demokratske izbore kada se NDBG svako malo poziva na globalno najnedemokratskije strukture poput EBRD, EIB, MMF i Svetske Banke, u kojima još uvek vladaju kolonizatorski obrasci i preko kojih se vrši ekonomsko ugnjetavanje Globalnog Juga?⁸ ⁹

Ekološki aktivisti, čak i oni koji te pokrete predvode, nastavljaju da pokazuju da oni jesu samo aktivisti, najviše mladi i željni lokalnog delovanja, ogorčeni na politiku, pa je samim tim njihov “dobronamerni” aktivizam izuzetno lako politički zloupotrebiti, između ostalog kao što je bio i zloupotrebljen aktivizam pokreta Otpor, pa nije ni čudo što Demostat i drugi prozapadni mediji procenjuju da bi eko-pokreti mogli postati upravo nova vrsta Otpora¹⁰. Onomad demokratija i ljudska prava, a danas ekologija postaje nova poluga i mehanizam pritiska zapadnog imperijalizma na zemlje kapitalističke (polu)periferije.

Osnovno političko nerazumevanje je između ostalog potvrdio i drugi predstavnik NDBG-a u svom intervjuu za pomenuti medij, kada je naveo da “evrointegracije treba odvojiti od učlanjenja u NATO”¹¹, kao da se ne radi o oružanom krilu EU koje štiti interese evropskih političkih struktura, pa je to nekako moguće odvojiti. Čak i da je moguće odvojiti, ostaje nejasno kako je integracija u one strukture (EU) odgovorne za 29% klimatskih promena zapravo “drugačiji savez koji će moći da odgovori na ogromne posledice klimatskih promena”.

U svojim delovanjima, ekološki pokreti očigledno svesno pokazuju da se aktivno zalažu za Zapadni kolonijalizam, ali doklegod on ne utiče isuviše na zagađenje Srbije (kao u slučaju Rio Tinta). Ako bismo napravili analogiju: bore se protiv narkomanije, ali samo kad se ona sprovodi u njihovom kraju, inače bi da se udruže sa dilerima i zajedno diluju negde drugde. Tako bi se nekako moglo opisati i potencijalno političko delovanje ovih pokreta – dalja integracija u evroameričke strukture, “podizanje” životnog standarda i ostvarivanje dovoljne kapitalističke moći da Srbija ne mora da zavisi od strane eksploatacije domaćih resursa, već i da mi eksploatišemo sa velikim kapitalistima Papua Novu Gvineju, Namibiju, Gabon i druge narode kojih su se ekolozi setili sada kada Rio Tinto treba kod nas da sprovodi ono što decenijama sprovodi u tim “manje bitnim” zemljama.

Na samom kraju, bitno je istaći da ekološki aktivisti dok se budu pozivali na evropske ekološke standarde mogu da se zahvale upravo tim standardima i “velikom” evropskom zelenom dilu što je povećana potreba za većom količinom litijuma, jer prema tom dilu se očekuje do 60 puta više iskopavanja litijuma do 2050. godine.¹² Ako zaista žele da pokažu da su spremni da se “žrtvuju” zbog globalnih ostvarenja svojih ekoloških idela, onda je Rio Tinto prava prilika.

Nenad Pekez