Srbija se nalazi pred referendumom o Ustavnim promenama koje se tiču pravosudnih reformi. Odgovorom “Za” (ili “Da” u nastavku teksta) 16. januara na glasačkim mestima, građani će potencijalno uticati na navodno jačanje vladavine prava i politički nezavisnije sudstvo, dok će odgovorom “Protiv” (ili “Ne” u nastavku teksta), prema zagovornicima promena, ostaviti sudstvo u trenutno zavisnom položaju od izvršne i zakonodavne vlasti. Kako bismo se detaljnije osvrnuli na ove Ustavne promene i njihove potencijalne političke kontradikcije, potrebno je da se na trenutak dotaknemo i drugih zapadnih društveno-političkih modela koji često idu u paketu zajedno sa “vladavinom prava”.

Uz vladavinu prava, demokratija, ljudska prava i sloboda medija su upravo te tekovine zapadne civilizacije sa kojima se najćešće srećemo u političkom i javnom prostoru, a koje se neretko koriste, pa nekad i samo u formi floskula, kako bi se pridobili politički poeni i na dužem planu ostvarili određeni politički uticaji i interesi. Sa započetim evrointegracijama početkom 2000-ih, Srbija se često nalazi u nametnutoj poziciji da svoje unutrašnje reforme sprovodi upravo radi zadovoljavanja evropskih standarda pomenutih tekovina.

Zajednička tačka svih ovih tekovina je više nego očigledna – nominalno izmeštanje pozicije moći iz ruku državne vlasti (kao glavne tekovine socijalističkih režima) u ruke samih građana te zemlje (kao tekovine svih zapadnih “civilizovanih” zemalja). Dok se građani bore za sopstvene interese koje predstavljaju kao narodne tj. bolje “demokratske” uslove i “ljudska prava”, u te zemlje neometano prodire zapadni kapital kroz masovne privatizacije, kao i propagandni i politički interesi zapadnih zemalja kroz NVO agenture, medije, fondove i kulturološke uticaje. Krajnji rezultat je zapravo izmeštanje ekonomske, a samim tim i političke moći u ruke najkrupnijih zapadnih kapitalista i njihovih zemalja prema čijim interesima se društvo i zemlja dalje oblikuju. Građani sa političkim i društvenim interesom (najčešće srednje i više klase) dobrovoljno rade u korist jačanja ovih tekovina i naše dalje integracije u zapadni sistem, dok su niže klase, a posebno radnička, nesumnjivo pod najvećim udarom.

Tokom ostvarivanja EU pristupnih poglavlja 23 i 24, od 2014. do danas, EU je uložila 3,98 miliona evra bespovratnih sredstava direktno, a kroz razne fondove kao što je IPA II oko 540 miliona evra (!) za reformu vladavine prava u Srbiji.

Postavlja se pitanje da li vladavina prava poput ostalih zapadnih tekovina takođe predstavlja polugu zapadnog imperijalizma u zemljama kapitalističke poluperiferije kao što je Srbija ili se može posmatrati u nešto nezavisnijem kontekstu?

Krenimo od nesumnjivog, a to je i da ova reforma ima za cilj da dodatno ojača sudsku moć nasuport zakonodavne i izvršne vlasti i izmesti je u ruke navodno nezavisnih i samostalnih sudija i tužilaca, čime bi se ratosiljali još jedne “zaostale” socijalističke ideje sa kojima generalno “nije moguće ići u EU”.¹ Time bismo omogućili građanima direktnu “korist” u njihovim pravnim postupcima, a to ne samo da deluje poželjno – jer ko ne bi želeo da ima politički nezavisnog i samostalnog sudiju ispred sebe u sudskom postupku – već čak ni ne deluje na prvu da postoji bilo kakva mogućnost daljeg direktnog potčinjavanja EU interesima kao što je to slučaj sa ostalim tekovinama tj. neće sigurno EU misliti o tome da postavlja svog sudiju u određenom srpskom sudu ili da iz nekog razloga učestvuje u bilo kakvoj korupciji, nego baš naprotiv (navodno).

No, da bismo u potpunosti razumeli u kojoj meri ovo potencijalno predstavlja dalje potčinjavanje EU interesima, pored unutrašnjih strukturalnih izmena potrebno je uzeti u obzir i širi kontekst. Reforma pravosuđa i vladavina prava je tema koja se sa ostalim zapadnim tekovinama provlači i nameće od početka naših evrointegracija i nesumnjivo je kompleksan proces koji praktično traje od ranih 2000-ih. Krenućemo od 2007. kada je ukazano od strane Venecijanske komisije na “preteranu ulogu parlamenta prilikom imenovanja u pravosuđu”², pa se 2009. dogodila neuspela reforma pravosuđa, a onda u periodu od 2010. do 2016. godine sproveden program pravne i pravosudne reforme u Srbiji od strane Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) finansiran od strane Nemačke sa 5,3 miliona evra i EU sa 1,8 miliona evra³, dok je periodu od 2007. do 2013. godine programirano 56 miliona evra od strane EU za poboljšanje vladavine prava⁴. Najkonkretniji rezultat ovih programa jeste otvaranje Akcionih EU pristupnih poglavlja 23 i 24 o pravosuđu i osnovnim pravima⁵. Tokom ostvarivanja ovih poglavlja, od 2014. do danas, EU je uložila 3,98 miliona evra bespovratnih sredstava direktno⁶, a kroz razne fondove kao što je IPA II oko 540 miliona evra (!) za reforme u oblasti vladavine prava (36% od 1,5 milijarde evra).⁷ Kroz projekat “EU za Srbiju” finansiran je i podržan Visoki Savet Sudstva (VSS) takođe od strane EU i implementiran od strane GIZ-a.⁸

Sada deluje jasnije zašto svi zapadni i prozapadni zvaničnici podržavaju i priželjkuju “ubedljivo da” na referendumu, uključujući i Britaniju, Francusku, Italiju, Nemačku i SAD⁹, a zašto Sem Fabrici, šef delegacije EU, navodi da su ove reforme od “presudnog značaja za evrointegracije”¹⁰: uložili su ogromna sredstva kako bi se reforme u oblasti vladavine prava u Srbiji ostvarile i očekuju da im se to vrati, a spomenućemo uskoro i kako. U poboljšavanju reformi su učestvovali nakon prvobitnog nacrta Ministrastva pravde iz 2017. godine, stručna domaća javnost, sudije i tužioci (Društvo Sudija Srbije, Udruženje tužilaca), NVO organizacije i međunarodna zajednica kako bismo došli do nacrta Ustava o kojem se odlučuje 16. januara na referendumu (detaljni hronološki pregled dostupan ovde:¹¹ ). Kao što navodi i ministarka za EU integracije, Jadranka Joksimović, poslednjih 10 godina u istraživanjima javnog mnjenja jedna od stavki koju građani navode da očekuju od procesa evrointegracija jesu nezavisno pravosuđe, efikasnije pravosuđe, borba protiv korupcije, koja je usko i povezana sa nezavisnim pravosuđem.¹² I upravo tako bi ustavne promene samim tim značile i pridobijanje veće podrške građana za EU integracije, jer bi vladavina prava kao jedna od najznačajnijih tekovina “civilizovanih” zemalja bila sprovedena i poboljšana (bar na papiru) u okviru i pod pritiscima baš evrointegracija.

U kontekstu daljih evrointegracija, ove potencijalne reforme su već omogućile otvaranja novih klastera za pristup EU, tačnije 4 povezana poglavlja¹³, a evrointegracije ističe i domaća struka koja je direktno učestvovala u izradi ovih reformi: “ukoliko Ustav Srbije ne bude promenjen, nema šanse da se Srbija pomeri u procesu pristupa EU”.¹⁴ Ne treba ni zanemariti da je sa prodorom zapadnog kapitala kod nas bitno i da se taj kapital pravedno i apolitično raspoređuje, bez upliva državne političke korupcije i političkih pritisaka, pa upravo zato premijerka Ana Brnabić navodi da je nezavisno pravosuđe bitno i zbog naše privrede (koja je direktno potčinjena EU tržištu i ekonomiji).¹⁵  Funkcionalna vladavina prava, baš kao i demokratski principi, su (in)direktno bitni za EU jer su time sigurni da je bilo kojoj državnoj vlasti (koju imaju za cilj da konačno potčine svojim interesima) upliv u te principe ograničen na minimalno, a dobrim delom otvoren upravo za EU interesne uticaje i interese krupnog kapitala (bez obzira na politiku).

Sudije i tužioci koji su i bili deo Radne grupe za Ustavne promene, skoro su u potpunosti saglasni da će “Da” biti “veliki iskorak napred” po pitanju nezavisnosti pravosuđa (iako sudija Majić demantuje da su sve sudije saglasne¹⁶ ), pre svega jer se izbor sudija izmešta iz parlamenta u Visoki savet sudstva (isti onaj podržan i finansiran od strane EU i GIZ-a), a čime će uspeti da još više smanje političke pritiske, iako se slažu da se ne radi o “epohalnim” promenama¹⁷ i da još ima “mnogo prostora za unapređenje”¹⁸. U kontekstu nivoa nezavisnosti koje sudstvo bar na papiru dobija, neke analize proevropskih organizacija i tela ukazuju da će uprkos ovim promenema “skupštinska većina zadržati uticaj na izbor tužilaca” i da se “može očuvati politički uticaj nad izborom sudija”.¹⁹ Cilj ovakvih primedbi jeste da se trenutne Ustavne promene odbace, pre svega zbog “jednopartijske i nelegitimne skupštine”, ali i kako bi se ostvario u bliskoj budućnosti još veći nivo političke nezavisnosti za sudstvo, koji bi bio izglasan na budućim referendumima koji se mogu očekivati upravo radi daljeg usklađivanja pravosuđa i (ostalih tekovina) sa EU standardima²⁰ (takve tendencije od strane proEU tela treba očekivati svakako).

Iz svega izloženog je jedino sigurno da će sa “Da” Srbija ubrzano napredovati u evrointegracijama i da ćemo kroz spoljno-politički kontekst zasigurno biti otvoreniji za nove EU fondove i interese, a podložniji daljim zahtevima za integraciju u EU. Stvarna unutrašnja dobit je diskutabilna, ali čak i da se ostvari u osetnoj meri za građane Srbije, to će biti samo dodatni plus za EU, jer će se time zadobiti direktna i veća podrška građana za evrointegracije koja je još uvek niska (oko 50% prema poslednjim istraživanjima²¹ ). Međutim, stvarna unutrašnja dobit za ekonomski zavisnu, kapitalističku poluperiferiju kao što je Srbija je pak izuzetno diskutabilna i ne može se posmatrati bez sagledavanja klasne strukture društva, pa ni klasnog interesa sudija i tužilaca, pa očekivati da će ove izmene pravosuđa veliki broj ljudi u Srbiji zapravo osetiti u praksi je pak preambiciozno. Posebno imajući u vidu da određeni deo stručne javnosti smatra i da u sadašnjoj postavci pravosuđa postoji sasvim dovoljno nezavisnosti, ali se to u praksi ne ostvaruje, verovatno upravo zbog klasnog karaktera i ekonomske potčinjenosti raznih političkih i pravosudnih struktura.²² Ovo potvrđuju i mnogi zagovornici “Za” promene, poput predstavnika Društva Sudija Srbije, jednih od glavnih stručnih učesnika u reformama, koji su naznačili da ni “savršen Ustav ne mora biti garancija nezavisnog pravosuđa, već su bitni pravosudni zakoni, kao i ponašanje celog pravosuđa i političara koji su na vlasti, kako bi se ostvarila ukupna atmosfera koja će obezbediti nezavisnost pravosuđa.”²³ 

U slučaju da se izglasa “Ne”, proces pristupanja EU će biti značajno usporen, pa će time i uslovljenost daljim zahtevima koje EU bude nametala Srbiji biti značajno manja, a čime bi se i otpor aneksiji od strane EU povećao i zadobilo se vreme i prostor za veću organizaciju i uplive anti-EU politike kod nas i zaokret ka drugačijim političkim opcijama i interesima u Srbiji.