Na Zapadu stare priče, na Istoku nešto novo!

Foto: Maxim Shemetov/Reuters

Piše: Aleksandar Divović

Dok specijalna vojna operacija ruskih snaga u Ukrajini polako, ali sigurno ulazi u svoju treću nedelju, dok se pred očima celog sveta raspada posthladnoratovska unipolarna supremacija, a eruptirajuća rusofobija do srži demaskira sve narative o toleranciji, multikulturalizmu i ljudskim pravima kao sredstva zapadne neokolonijalne dominacije, u Srbiji se navršava devetnaesta godišnjica od ubistva Zorana Đinđića.

Osnovni problem Đinđićeve reformatorske politike bio je upravo u tome što je članstvo Srbije u Evropskoj uniji toliko prenaglasio da je postalo samorazumljivo da se ono, tako isključivo postavljeno, jedino može postići nekim oblikom prosvećene, modernizacijske diktature. Uzrok današnje političke impotentnosti svih direktnih i indirektnih baštinika Đinđićeve politike nije tzv. diktatura Aleksandra Vučića, jer su neki domaći mislioci (Aleksandar Molnar, npr.) vrlo ubedljivo demonstrirali recepciju ideja suverene diktature Karla Šmita upravo u liku i delu Zorana Đinđića.

Uzrok višegodišnje političke marginalnosti svih demokratskih frakcija iz postđinđićevske ere je u pogrešnosti i jalovosti takve politike. Ruska intervencija u Ukrajini ubrzava istoriju do te mere da to postaje jasno i najvećim političkim analfabetama.

Nije prvi put u istoriji da je ruska čizma razobličila prave namere ofanzivnih politika i raščarala iluzije hegemonističkih ideologija koje su sa prosvećenog Zapada dolazile na nikad prihvaćeni Istok. Prvi put je to bilo kada je car Aleksandar I okončao napoloenovske ratove tako što su ruske trupe s njim na čelu umarširale u Pariz, a kozački konjanici ispijali šampanjac na obalama Sene. Drugi put su vojnici velike Crvene armije postavljanjem Zastave pobede na krovu Rajhstaga zakucali poslednji ekser u kovčeg nacističkog Novog poretka.

Bilo je potrebno samo nekoliko dana ruske akcije u Ukrajini, više nego legitimne po standardima atlantističkih grobara međunarodnog prava, da ona posluži kao izgovor za nezapamćeni talas zapadne rusofobije i renesansu nepatvorenog, tinjajućeg kultur-rasizma prema Rusima. Pretežno negativan stav prema Rusiji na Zapadu je geopolitički zasnovan.

Kao što je nekada hrišćanska dogma bila legitimacijska formula feudalnih društvenih odnosa, tako se danas liberalna demokratija, u svetlu ruske operacije u Ukrajini, u potpunosti razotkriva kao instrument političkog legitimisanja imperijalističkih ciljeva agresivnog atlantizma. Posle varvarskih, iracionalnih primera otkazivanja ruske kulture širom Zapada, sve priče o humanističkom karakteru i univerzalnosti liberalne ideologije denunciraju se kao sredstvo zapadne, angloameričke globalne ekspanzije.

U suprotnom, ne bi bilo moguće da se u liberalnoj i prosvećenoj Evropi sa koncertnog programa skida Uvertira 1812. P.I. Čajkovskog jer u ovom trenutku nije politički prihvatljiva. Ne bi bilo moguće da Univerzitet u Milanu otkazaje tribinu o Dostojevskom “kako bi se izbegle polemike u ovom teškom momentu napetosti”. Dvesta godina stari hrast koji je posadio Turgenjev ne bi bio izbačen iz nominacije za “Evropsko drvo godine”. Ne bi bilo moguće, ni dozvoljeno da svetski uticajna društvena mreža kakva je Fejsbuk odobrava i poziva na govor mržnje protiv Rusije. Bilo bi neprihvatljivo da nepovredivost privatne svojine nije garantovana pojedincima i preduzećima samo zato što su ruska. Totalna cenzura ruskih medija bila bi nezamisliva u društvu u kome su medijske slobode i politički pluralizam najviše demokratske vrednosti. Ali nisu, niti su ikada bile.

Za odgovor na pitanje zašto je to tako, vredi se zadržati na nečemu što karakteriše liberalnu tradiciju od samih njenih početaka. Uzmimo za primer značajne mislioce poput Monteskjea, Smita, Hjuma, očeve osnivače liberalne političke filozofije. Iako su manje-više svi oštro osuđivali ustanovu ropstva, sva trojicu su nastavili da smatraju Englesku, zemlju prvog ranga u trgovini robljem, kao uzor društvenog i političkog uređenja. Ni u kom slučaju nije bilo kritika ili osuda ropstva koje podrazumevaju isključenje korisnika ili teoretičara ove ustanove iz zajednice slobodnih (Community of the free).

I sam Edmund Berk se u više navrata distancirao od institucije ropstva, ali kada je sa druge strane Atlantika izbila kolonistička pobuna protiv britanske krune Berk ne samo da je uzdizao ljubav južnih, robovlasničkih kolonija prema slobodi, nego je sa prezirom odbacio mogućnost da se sluganske ruke južnjačkih robova, ‘nespremnih za slobodu’, iskoriste za suzbijanje pobune.

Drugim rečima, liberalni britanski vigovci nastavili su da uključuju robovlasnike u zajednicu slobodnih ljudi, a da iz nje isključuju njihove žrtve. Dejvid Hjum je nedvosmisleno tvrdio da evropski narodi predstavljaju “onaj deo sveta koji održava osećanje slobode, časti, pravičnosti i hrabrosti nadmoćno nad ostatkom čovečanstva”, a velikom liberalnom filozofu Džonu Loku nije smetalo da bude akcionar firme „Royal African Company“, glavnog organizatora trgovine crnim robljem.

Od samih početaka liberalizma postojala je podela sveta na one kojima prirodno pripadaju građanska prava i političke slobode, one koji mogu da uživaju privilegije individualizma i koriste blagodeti demokratskog pluralizma i one kojima sve to ne pripada ili bar ne pripada u jednakoj meri. Politika ‘Srbija na Zapadu’, ‘Ukrajina na Zapadu’, poziv (polu)perifernim društvima da se dostigne Zapad su bezopasni jedino ako se radi o dostizanju i prestizanju u atletici. Pokušaj da se ponovi tuđe stvaralaštvo obično dovodi ne do istovetne kopije, već do drugorazrednog produkta. Tek kada se pronađe neki svoju put, može se desiti dostizanje tog ili višeg nivoa.

Da bi se dobila potpuna kopija zapadnog načina života, treba imati u vidu ishodišnu tačku zapadnog srednjovekovlja, kolonijalna zaposedanja tuđih resursa, bitno različitu prvobitnu akumulaciju kapitala, proživeti sav taj put koji je potom usledio. Tih tri ili pet vekova ne mogu se sažeti u dve ili tri decenije dirigovane tranzicije. Ako mehanički preuzimamo samo neke rezultate tog razvoja, onda ćemo dobiti nešto što više liči na dosovsku Srbiju ili postsovjetsku Ukrajinu nego na SAD i Zapadnu Evropu. To i dovodi do ogromne zaduženosti zemalja Trećeg sveta, do razaranja prirode, do dubokih socijalnih razlika, terorizma…

Na Zapadu su vekovima smišljali raznorazne metode kontrole i uzajamnog dejstva jednih slojeva društva na druge, uz sve druge tehnike zamazivanja očiju i pishološkog obrađivanja kolonizovanih naroda. Ruska, kineska ili srpska, uopšte balkanska istorija razvile su drugačiji koncept političke legitimnosti, stvorile su drukčije, po mnogo čemu efikasne snage i naš put se mora oslanjati baš na njih. Liberalna demokratija ili pomodarska zelena agenda nisu univerzalni recepti razvoja i očuvanja životne sredine, već vrlo lako mogu predstavljati rekvijem za društva kojima se nameću.

Dakle, ono što se na Zapadu smatra proizvoljnim autoritarizmom, u Rusiji predstavlja elementarnu nužnost, preduslov za funkcionisanje vlasti i države. U ruskom iskustvu i doživljaju istorije, kako primećuje Kisindžer, ograničenja moći su imala katastrofalan oblik: neuspeh Rusije da uspostavi dominaciju nad okruženjem izložio ju je mongolskim osvajačima i doveo je do toga da uroni u noćnu moru poznatu kao Smutno vreme, petnaest godina dinastičkog međuvlašća pre osnivanja dinastije Romanovih u kome su invazije, građanski ratovi i glad odneli trećinu stanovništva Rusije.

Po svaku cenu sprečiti dalju natoizaciju i banderizaciju Ukrajine, onemogućiti dalju eskalaciju ukrajinske antiruske politike sa privredne i vojne oblasti na oblast kulture i jezika, kao imperativ ruskoj spoljnoj politici, svesni svih posledica, nametnuli su oni koji su ukrajinski nacionalizam, sa svom njegovom naci-fašističkom ikonografijom, bar od Evromajdana huškali na takve poteze. Zato podrška Ukrajini nije “civilizacijska stvar koja se mora uraditi”, kako kaže jedan od kandidata za gradonačelnika Beograda, nego je samo dalje guranje Ukrajine u propast i legitimizacija zapadnog dela sveta kao jedine civilizacije.

 

LITERATURA:

Aleksandar Molnar, Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita, Službeni glasnik, Beograd, 2010.
Henri Kisindžer, Svetski poredak, Klub plus, Beograd, 2014.
Domenico Losurdo, Liberalism: A Counter-History, Verso, London / New York, 2011.
Hanes Hofbauer, Slika neprijatelja – Rusija, Albatros, Beograd, 2017.

 

Liked it? Take a second to support Ivo Kovačević on Patreon!

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.