Ovo je obraćanje premijera Senegala Usmana Sonoka iz 10. aprila koje je izazvalo snažne reakcije širom Afrike. U njemu se snažno brani afrički suverenitet, uzdiže iranski otpor protiv Sjedinjenih Američkih Država i direktno se suprotstavlja zapadnim silama.
Gospodin Tramp nije čovek mira. On je čovek destabilizacije sveta. Ipak, Iran nam je pokazao jednu važnu stvar: kada jedan narod veruje u sebe, u svoje sposobnosti i u snagu svoje civilizacije ukorenjene u sopstvenim vrednostima, tada taj narod može da se odupre svemu. Iran je upravo to demonstrirao.
Uklanjanje predsednika sa vlasti, njihovo prisilno izvođenje i podvrgavanje tuđoj verziji pravde nije istinska demokratija, naročito kada se posmatra kroz prizmu međunarodnog prava. Postavlja se pitanje: koji rat je zaista dobijen? Nijedan. Sjedinjene Američke Države i Zapad vodili su brojne ratove poslednjih decenija, ali nisu pobedili u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, pa čak ni u Somaliji, odakle su se povukli pod pritiskom naoružanih grupa. Iza tih intervencija ostali su haos i nestabilnost, a nijedan od ciljeva nije ostvaren.
Postavlja se i pitanje ciljeva rata protiv Irana. Zamena režima nije ostvarena. Režim je opstao, čak i u radikalnijem obliku. Sjedinjene Države su na kraju bile primorane na pregovore. Nisu ostvareni ni ciljevi smanjenja balističkih kapaciteta, niti odricanja od nuklearnih programa. Nijedan cilj nije postignut, a svet je gurnut u neopravdani haos.
Istovremeno, zapadne zemlje osuđuju kršenje međunarodnog prava, ali tu njihova doslednost prestaje. Često opravdavaju sopstvene postupke tvrdeći da uklanjaju „opasne lidere“, preuzimajući sebi pravo da odlučuju o sudbini drugih naroda. Međutim, to pravo ne pripada njima — svaki narod treba sam da odlučuje o svojoj budućnosti.
Slogan „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ zapravo odražava svest o gubitku dominantne pozicije Sjedinjenih Država u svetu, naročito u odnosu na rast Kine. Međutim, pokušaji da se ponovo uspostavi apsolna dominacija nad sopstvenom sferom uticaja i da se uguše konkurenti prekidanjem ekonomskih tokova ne predstavljaju rešenje. Takva politika može destabilizovati ceo svet i imati negativne posledice čak i za same Sjedinjene Države.
Ove posledice mogu uključivati novo naoružavanje država, posebno u Aziji, koje počinju da sumnjaju u pouzdanost američke zaštite. Postavlja se pitanje da li će zemlje poput Japana ili Južne Koreje nastaviti da se oslanjaju na SAD ili će tražiti sopstvene bezbednosne alternative. Takođe se postavlja pitanje opstanka petrodolarskog sistema. Odgovore na ova pitanja daće istorija.
Pouka za Afriku je jasna. Iran je pokazao da narod koji veruje u sebe može da se odupre spoljnim pritiscima. Nije reč o odobravanju režima, već o razumevanju snage samopouzdanja i civilizacijskog identiteta.
Afrika nije jedinstvena država, već kontinent od 55 država sa bogatom istorijom, kulturama i narodima. Ona nije samo geografski prostor, već zajedničko istorijsko iskustvo – iskustvo veličine, ali i prekida i gubitaka. Danas su afričke zemlje formalno nezavisne, ali se mora postaviti pitanje: da li zaista samostalno odlučuju?
Suverenitet ne znači izolaciju, već sposobnost da se slobodno biraju partneri, pravila i prioriteti. Međutim, bez stvarne ekonomske i institucionalne moći, suverenitet ostaje prazna forma. Pravi patriotizam nije stvar slogana, već sposobnost države da obezbedi stabilnost, razvoj i dostojanstvo svojim građanima.
Takav patriotizam zahteva žrtvu i odgovornost. Bez društvene osnove i kolektivnog političkog morala nema istinskog suvereniteta. Transparentnost, odgovornost i kvalitet institucija moraju biti u središtu svakog projekta nacionalne nezavisnosti.
U savremenom svetu dolazi do transformacije međunarodnog poretka. Multipolarni svet otvara nove mogućnosti, ali ne garantuje suverenitet. On može samo promeniti oblik zavisnosti. Zato Afrika mora pažljivo birati svoje partnere i graditi saveze koji jačaju njenu autonomiju, a ne produbljuju zavisnost.
Ključno pitanje nije da li svet postaje multipolaran, već da li će Afrika u tom svetu biti aktivan učesnik ili samo prostor tuđih interesa. Suverenitet se gradi kroz proizvodnju – kroz sposobnost da se proizvodi ono što se troši i da se prerađuje ono što se izvozi. Bez snažne proizvodne baze nema stvarne nezavisnosti.
Zaključno, poruka je jasna: Afrika mora da teži stvarnoj autonomiji, da izgradi sopstvenu ekonomsku i političku snagu i da zauzme mesto ravnopravnog aktera u novom svetskom poretku.
Prevod Princip Info1
https://www.facebook.com/reel/944045518222163 ↩
