Njegov nadimak Čaruga dolazi od turske reči „çarik“ što znači opanak. Takođe se predstavljao kao Nikola Drezgić i Mile Barić, kao i Slavonski Robin Hud.

 

Jovan Stanisavljević, dete Ike i Prokopija Stanisavljevića, rođen je 1897. u srpskoj porodici u selu Bare (danas: Slavonske Bare) kraj Našica, u Slavoniji. U desetoj godini Jovanu umire majka, a otac se zatim ponovo ženi. Sa maćehom se nije slagao, a sem toga otac je odlučio da Jovan neće nastaviti školovanje. Budući najpoznatiji slavonski odmetnik nije hteo da se pomiri sa sudbinom običnog seljaka i odlazi u Osijek na bravarski zanat.

U Osijeku dobija poziv za austrougarsku vojsku te prekida školovanje i odaziva se pozivu, no ubrzo falsifikuje svoja dokumenta i postaje potporučnik Fet, koji po odobrenju kapetana Horvata ide na lečenje i odmor. Tako je uspeo napustiti front, a falsifikatorske sposobnosti mu obezbeđuju siguran izvor prihoda. Uskoro zatim započinje karijeru odmetnika tako što ubija udvarača svoje devojke Katike. Zbog tog ubistva seoski knez Stanko Bošnjak mu preti hapšenjem, na šta mu Stanisavljević odgovora tako što ga proglašava narodnim izrabljivačem i ubija ga na kućnom pragu uz glasne povike: “Pravda je zadovoljena!”

Imao je samo 22 godine, i dva ubistva iza sebe! Zbog svojih godina osuđen je na vrlo malu kaznu – četiri godine robije u zatvoru Sremska Mitrovica, gde nije tretiran kao dezerter-ubica već kao običan krimilanac, odakle i blaži zatvorski tretman. Prilika za bekstvo mu se ukazala kada je odveden u zgradu Opštine da cepa drva. Nakon bekstva upravnik zatvora Josip Furlanović raspisao je za njim poternicu, i obećao novčanu nagradu za njegovo hapšenje. Čaruga se sklonio u guste slavonske šume koje su sve do zime bile odlično utočište, ali kako je zima bivala sve jača morao je da odlazi u sela radi hrane. Nakon posete svom rodnom selu pridružio se razbojničkoj družini ‘Kolo gorskih tića’ pod vođstvom Bože Matijevića (zvanog Crveni Božo) koja je harala slavonskom planinom Krndijom.

Grupu su činili Srbi i Hrvati, mahom dezerteri sa fronta, koji su pod uticajem boljševičke revolucije u Rusiji propagirali promenu državnog uređenja, te stvaranja jedinstvene države Južnih Slovena, a svoje pljačkaške pohode pravdali borbom protiv ekonomske nepravde i siromaštva. Pljačkali su isključivo bogate Slavonce. Tako su se, kasnije, u leto 1920. preobukli u žandare, i u selu Bokšić, opljačkali trgovca Natana Šklosbergera, a zatim ga ubili. Te iste godine, napali su grofa Draškovića iz Slatine i oteli mu 1000 kruna. Neretko su pljačkali i sveštenike, a nakon što je jedan od članova družine (Mijo Rebić) prevaren od strane izvesnog sveštenika, prema internom zakonu družine, morao je biti ubijen. Ubio ga je lično Čaruga.

Zbog sve smelijih i učestalijih pohoda na gradove, vlasti 1920. proglašavaju vanredno stanje u Slavoniji. U jednoj od žandarskih zaseda hvataju i ubijaju Crvenog Božu, i tada vođstvo družine preuzima Čaruga. Od priključenja u ’Kolo gorskih tića’ Čaruga je bio poznata ličnost među siromašnim seljacima. Oni su ga poštovali i voleli jer im je davao novac i hranu, a vrlo često i garderobu koju je ukrao. Često su ga nazivali Slavonskim Robinom Hudom i Gorskim tićom. Tokom vanrednog stanja, Čaruga odlučuje da se primiri. Nastanio se u mestu Donja Andrijevica gde se zaposlio u pilani kao šumski radnik. Među šumskim nadničarima upoznao je šarenoliko društvo i tako vrbovao nove pripadnike za svoju družinu. Krajem godine pljačkaju skladište firme „Gutman“ kod Nove Bukovice, a tokom zime u selu Poreč (kod Donjeg Miholjca) pljačkaju ciganskog kneza Stevu Šajina, otevši mu 16.000 dinara i ubivši mu sina. Pljačkaju zatim i njegovog brata Tošu Šajina kome kradu 32.000 dinara. Tada dele plen, i Čaruga raspušta družinu do proleća 1921. godine.

Družina se ponovo okuplja krajem proleća, sada još brojnija. Čaruga za potrebe novih pohoda družine, u Osijeku, u zavodu S. Weiss i D. Hermann, kupuje nove vojne i žandarske uniforme. Tako obučeni i naoružani krajem maja napadaju kočiju pakračke firme „Pakrac“. Odmetnici prilikom tog pohoda ubijaju Bertolda Bindera i Pavla Sekeljija, te beže na Papuk sa plenom od 32.000 dinara. Krajem leta 1921.član bande Jozo Matota izdaje Čarugu žandarima za veliku novčanu nagradu, ali ovaj otkriva izdaju i uspeva da izbegne zasedu. Na osnovu člana 8. zakona družine, zbog izdaje, Čaruga ubija Matotu u selu Krešković. Tog meseca je ubio i Radeta Ratkovića koji je pljačkao i sirotinju u okolini Kreškovića, predstavljajući se kao Čaruga.

Nakon sve žešćih potera, Čaruga 1922. odlazi u Zagreb gde se, zahvaljujući razbojničkom plenu, predstavlja kao bogati gospodin iz Vinkovaca. U Zagrebu je živeo mirnim životom i lečio se kod doktora Mije Pešla od sifilisa. Bio je posebno bio omiljen među ženama. Do 1923. promenio je dvadesetak devojaka a sa nekima se i verio pa je na ruci uvek imao bar jedan verenički prsten. Međutim, nova uloga lojalnog i dobrostojećeg građanina bila je samo maska jer se Čaruga povremeno i dalje bavio svojim omiljenim poslom.

1. oktobra 1923. u Ivankovu (kod Vinkovaca) napada posed vukovarskog grofa Eltza i ubija šumara Franju Pirkmajera, ali kočijaš Mato Kaufman uspeva da pobegne i pozove žandare. Usled oružanog sukoba, pljačkaši beže, ali bez plena. Nakon ovog zločina Čaruga je ucenjen na 120.000 dinara, živ ili mrtav, te nije uspeo da izbegne hapšenje. Osuđen je na smrt vešanjem, a u zoru 27. februara 1925., preko 3000 ljudi čekali su pred vešalima da vide Jovu Čarugu. Kada ga je opštinski činovnik prozvao: “Jovan Stanisavljević!”, Čaruga je dodao: “Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga… Moj naklon, gospodine krvniče… Zbogom narode, Čaruga putuje!” Sahranjen je na osječkom Aninom groblju.