Još jedan medijski rat protiv Kube

Širom Kolumbije bukte višemesečni protesti protiv poreskih i zdravstvenih reformi koji su prerasli u opštu antikolonizatorsku pobunu tokom koje demonstranti ruše mnogobrojne spomenike kolonizatora¹, ali i tokom kojih ima mnogo ranjenih i ubijenih civila od strane policije te zemlje.²

Demonstracije na Haitiju takođe su buktale i trajale mesecima nakon što je predsednik Mojze dobio podršku od Bajdena da ostane na vlasti uprkos isteklom mandatu.³

Brazilci od početka godine masovno ruše Bolsonara posebno nakon katastrofalne desničarske reakcije te zemlje na pandemiju kovid virusa.⁴

Jedni od najmasovnijih protesta ikada desili su se u Indiji takođe tokom pandemije usled nametanja novih neoliberalnih reformi koje idu na veliku i dugotrajnu štetu radnicima i poljoprivrednicima te zemlje.⁵

Na sve ove proteste organizovane protiv marionetskih vlada i predsednika postavljenih od strane evroameričkih struktura upravljanja, evroamerički mejnstrim mediji su odreagovali vrlo “neutralno”, uglavnom ih predstavljajući kao benigne pojave ili bar ne nešto oko čega bi bilo ko van tih zemalja imao razloga da se upliće pokušavajući bar da razume šta se dešava, bilo direktno ili virtuelno. Velika većina ljudi koji prate mejnstrim medije sa sigurnošću nisu uopšte čuli bilo šta o ovim protestima. Takoreći – medijski mrak.

Međutim, samo jedan jedini najmanji antivladin protest na Kubi bio je dovoljan da dan kasnije evroamerički mediji zapale javno mnjenje vestima o antivladinim i antikomunističkim protestima “veoma unesrećenih masa Kube”. Internet bukti od #SOSCuba oznaka koje vrlo brzo osvajaju Internet i implicitno upućuju vapaj uvek spremnim demokratskim “spasiteljima” sveta – Sjedinjenim Državama – da obuku svoj supermenski plašt i spasu te “jadne i zarobljene ljude” od komunističkog režima.

Mnogobrojni aktuelni političari SAD iz svojih fioka momentalo vade već spremljene #SOSCuba slike i grafike i kače ih na zid uz tužni pogled i sa suzom niz obraz.⁶ Vesti o protestima ispraćeni su fotografijama teško ranjenih novinara koji samo pokušavaju da “neutralno” izveštavaju o situaciji na Kubi.⁷ I povrh svega, prvi talas vesti o “antikomunističkim” protestima stižu od mejnstrim medija sa fotografijama na kojima su prikazani prokomunistički demonstranti sa velikim zastavama Kastrove partije “26 Julio”.⁸

Nakon vrlo realnih indikacija da je buktanje Interneta sa ovim vestima bilo pokrenuto i potpomognuto, pa i svesno i vešto organizovano od strane evroameričkih struktura⁹, kubanska vlada je odsekla ostrvo od društvenih mreža, a potom i čitavog Interneta. Naravno, ovo je izazvalo još jedan ogroman nalet kritika od strane proliberalnih američkih struja i svih mejnstrim medija.¹⁰ Bio je to još jedan smisleni udarac kako bi se javnom mnjenju Zapadnog sveta ukazalo da se zaista radi o “neosnovanoj diktaturi” i opštem narušavanju ljudskih prava.

Ali šta se dešava kada SAD saznaju za više desetina iranskih državnih veb-sajtova koji koriste američke domene? Blokiraju ih.¹¹

Šta se dešava kada SAD pokušaju da utiču na mlade ljude Kube i okrenu ih protiv sopstvene zemlje? SAD se umešaju u Internet mreže Kube i tajno pokrenu “Kubanski Tviter”.¹²

A šta se dešava kada SAD lažno predstave ljude iz provladinih demonstracija kao antivladine demonstrante, ali ih ovi pak demantuju? Odgovor je tačan, blok k’o kuća.¹³

I konačno, šta se desi kada uslede opšti masovni provladini i prokomunistički protesti kako na Kubi, tako i širom sveta?¹⁴ ¹⁵ Desi se još jedan medijski mrak.

Zapadna propaganda je još jednom pokazala svu svoju moć. Pokazali su da nikako nisu zarđali, pokazali su kako slučajno ne bismo smeli pomisliti da su zaboravili umeće okretanja ljudi protiv sopstvenih država, sopstvenih vlada i sopstvenih sistema. Ako je to naravno potrebno da se uradi u bilo kojoj državi koja nije uopšte ili je nedovoljno integrisana u neoliberalne kapitalističke strukture bogaćenja evroameričke oligarhije. Svako odupiranje i suprotstavljenje medijskom ratu unapred je postavljeno kao udarac koji se vraća poput bumeranga onome koji pokuša da se suprotstavi. Naoružani su i spretni, ali kolonizovani narodi se sve više bude i obmanjivanje će postajati sve teži zadatak za Zapadnu kolonizatorsku propagadnu mašinu.

Nenad Pekez