Etničko čišćenje stotina hiljada Srba koje je sproveo hrvatski lider Franjo Tuđman uz pomoć Sjedinjenih Država bilo je unapred smišljeno, prema novootkrivenim dokumentima koji otkrivaju planiranje operacije. Nakon što se krvoproliće stišalo, Ričard Holbruk, visoki američki diplomata, uverio ga je: „Javno smo rekli… da smo zabrinuti, ali privatno, znali ste šta želimo.“

4. avgusta 2025. godine obeležava se 30. godišnjica operacije „Oluja“. Malo poznata van bivše Jugoslavije, ova vojna kampanja je pokrenula genocidnu kataklizmu koja je nasilno proterala celokupno srpsko stanovništvo Hrvatske. Nazvano „najefikasnijim etničkim čišćenjem viđenim na Balkanu“ od strane švedskog političara Karla Bilta, hrvatske snage su divljale po UN zaštićenim područjima samoproglašene Republike Srpske Krajine, pljačkajući, paleći, silujući i ubijajući kroz pokrajinu. Do 350.000 meštana je pobeglo, mnogi peške, i nikada se nisu vratili. U međuvremenu, na hiljade njih je pogubljeno po kratkom postupku.

Dok su se ove jezive scene odvijale, mirovne snage UN zadužene za zaštitu Krajine posmatrale su „Oluju” bez intervencije. U međuvremenu, američki zvaničnici su snažno negirali da su užasni masakri i masovno raseljavanje predstavljali etničko čišćenje, a kamoli ratne zločine. Vlade zemalja članica NATO-a bile su daleko više zainteresovane za „sofisticiranost“ zagrebačke vojne taktike. Jedan britanski pukovnik koji je predvodio posmatračku misiju UN u tom području je rekao: „Ko god da je napisao taj plan napada, na bilo kojem NATO fakultetu u Severnoj Americi ili Zapadnoj Evropi dobio bi ocenu 10.“

Krajnje zapostavljeni dokumenti koje je „The Grayzone” pregledao pomažu da se objasni zašto su hrvatske snage tako visoko ocenjene: operacija „Oluja” je u svakom pogledu bila NATO napad, koji su izveli vojnici naoružani i obučeni od strane SAD i direktno koordinisani sa drugim zapadnim silama. Uprkos javnom odobravanju dogovorenog mira, Vašington je privatno ohrabrivao Zagreb da upotrebi maksimalnu ratobornost, toliko da su njihovi ultranacionalistički hrvatski posrednici planirali da napadnu sa takvom svirepošću da je celokupno srpsko stanovništvo zemlje „praktično izbrisano“.

Usred razgovora o političkom rešenju u Ženevi, visoki hrvatski zvaničnici privatno su razgovarali o metodama za opravdanje svog predstojećeg blickriga, uključujući napade pod lažnom zastavom. Uvereni u kontinuiranu podršku svojih zapadnih pokrovitelja usred krvoprolića, hrvatski lideri su se hvalili da samo treba da unapred obaveste svoje NATO pokrovitelje o svojim planovima. Kada se prašina slegla i srpsko stanovništvo je potpuno očišćeno iz Hrvatske, hrvatski zvaničnici su se tajno sastali sa američkim zvaničnicima kako bi proslavili svoj „trijumf“.

Ričard Holbruk, veteran američke diplomatije koji je tada služio kao pomoćnik državnog sekretara u administraciji Bila Klintona, rekao je predsedniku Hrvatske da, dok su SAD „javno rekle… da su zabrinute“ zbog situacije, privatno, „znali ste šta želimo“. Kako je jedan od Holbrukovih pomoćnika napisao u belešci koju je diplomata kasnije otkrio, hrvatske snage su „unajmljene“ kao vašingtonski „psi sa otpada“ da unište Jugoslaviju.

Nakon proterivanja srpskog stanovništva sa tada novonastale zemlje, moglo se računati na novoformirani hrvatski režim da sprovede američku dominaciju ne samo nad Balkanom, već i nad Evropom šire. Etničke tenzije koje je NATO podsticao u regionu i dalje tinjaju i iskorišćene su za opravdanje stalne okupacije.

Bivša Jugoslavija ostaje duboko oštećena operacijom „Oluja“. Međutim, iz perspektive NATO-a, vojna kampanja je pružila plan za naredne posredničke sukobe i vojne udare. Vašington je ponovo stvorio strategiju naoružavanja ekstremističkih stranih boraca kao udarnih trupa na nizu terena, od Sirije do Ukrajine.

Fašisti koje podržava Zapad teže etnički čistoj Hrvatskoj

Tokom 1980-ih, zapadne sile – posebno Velika Britanija, Nemačka i SAD – tajno su sponzorisale rast nacionalizma u Jugoslaviji, nadajući se da će podstaći raspad multietničke federacije. Njihov izabrani zastupnik u Hrvatskoj, Franjo Tuđman, bio je fanatični etnonacionalista, otvoreni poricatelj Holokausta, katolički fundamentalista i bivši pristalica secesionističkih ekstremističkih grupa. Ove frakcije su započele teroristički pohod početkom 1970-ih, otimajući i dizajući u vazduh avione, napadajući jugoslovenske diplomatske objekte u inostranstvu, a 1971. godine ubivši Vladimira Rolovića, ambasadora Beograda u Švedskoj.

Nakon porasta hrvatskog separatističkog nasilja u Jugoslaviji, Tuđman je zatvoren u martu 1972. godine zajedno sa svojim bliskim saveznikom Stepjanom Mesićem zbog njihovih ultranacionalističkih stavova. Kada je Zagreb 18 godina kasnije održao svoje prve višestranačke izbore od Drugog svetskog rata, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) koju su formirali ova dvojica osvojila je većinu glasova i većinu poslaničkih mesta. U tom procesu, Tuđman je postao predsednik, a Mesić premijer. Kako je hrvatski nacionalizam rastao, Srbi su masovno proterivani iz državnih institucija.

Tokom predizborne kampanje, Tuđman je obožavao „Nezavisnu Državu Hrvatsku“, marionetski entitet koji su stvorili nacisti, a kojim su divljački upravljali lokalni kolaboracionisti od aprila 1941. do maja 1945. godine, opisujući fašističku konstrukciju kao „izraz istorijskih težnji hrvatskog naroda“. Posle je otvoreno rekao: „Hvala Bogu, moja žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka“.

Ove izjave odražavale su živom monstruoznu strategiju koju je Tuđman izložio u februaru 1990. na javnom skupu u Klivlendu, Ohajo, u vreme kada se HDZ priprema da preuzme vlast:

„[Naš] osnovni cilj… je da odvojimo Hrvatsku od Jugoslavije“, objasnio je Tuđman. „Ako dođemo na vlast, onda je u prvih 48 sati, dok još traje euforija, neophodno da se obračunamo sa svima koji su protiv Hrvatske.“

„Spiskovi takvih osoba su već sastavljeni“, nastavio je. „Srbe u Hrvatskoj treba proglasiti građanima Hrvatske i nazvati ih pravoslavnim Hrvatima. Naziv ‘pravoslavni Srbin’ biće zabranjen. Srpska pravoslavna crkva biće ukinuta… biće proglašena hrvatskom za one koji se ne presele u Srbiju.“

Mnogi Tuđmanovi sledbenici su se divili ustašama, tvrdokornim fašistima koji su vladali „Nezavisnom Državom Hrvatskom“ tokom Drugog svetskog rata. Njihovi zločini su se kretali od pogubljenja žena i staraca, preko metoda poput odsecanja glava i davljenja. U međuvremenu, ustaše su upravljale mrežom logora smrti širom Jugoslavije koju su okupirale sile Osovine, sa posebnim jedinicama za decu. Njihovo surovo varvarstvo prema Srbima, Jevrejima i Romima odbijalo je čak i njihove nacističke pokrovitelje. Stotine hiljada ljudi su ubile ustaše, čiji je oficirski kor uključivao brata i oca Tuđmanovog ministra odbrane, Gojka Šuška.

Ovi užasni događaji ostali su duboki urezani stanovnicima istorijske srpske teritorije Krajine, koja je administrativno dodeljena jugoslovenskoj socijalističkoj republici Hrvatskoj nakon Drugog svetskog rata. HDZ je dobijao finansiranje od ustaških prognanika u zapadnim zemljama i odmah po stupanju na dužnost preimenovao je zagrebački kultni Trg žrtava fašizma u Trg hrvatskih plemića, dok su hrvatske paravojne jedinice ponosno isticale ustaške pokliče i simbole. Dok je Tuđmanova vlada otvoreno raspirivala plamen etničke mržnje, Srbi u novoj zemlji počeli su da se pripremaju za građanski rat.

Nakon što su u Hrvatskoj u martu 1991. godine izbile međuetničke borbe, jedinice Jugoslovenske narodne armije raspoređene su da čuvaju Krajinu, gde su stanovnici proglasili uspostavljanje autonomne Republike Srpske Krajine dok se ne postigne međunarodni mirovni sporazum. Tadašnji predsednik Jugoslavije Borislav Jović svedočio je pre svoje smrti da je cilj bio „zaštita srpskih teritorija dok se ne pronađe političko rešenje“.

Hrvati tajno planiraju da „izbrišu“ Srbe

U avgustu 1995. godine, to „političko rešenje“ izgledalo je na ivici realizacije. Posebna Kontakt grupa UN vodila je mirovne pregovore u Ženevi između vlasti Krajine i Zagreba. Predlog koji je imao za cilj da okonča hrvatski sukob, poznat kao Zagreb 4 ili Z-4, sastavile su EU, Rusija i SAD. Ambasador Vašingtona u Zagrebu, Piter Galbrajt, igrao je ključnu ulogu u pregovorima o uslovima sa liderima krajiških Srba.

Prihvaćen 3. avgusta 1995. godine, Z-4 je predviđao da područja sa većinskom srpskom većinom u Hrvatskoj ostanu deo zemlje, iako sa određenim stepenom autonomije. Istog dana, Galbrajt je potvrdio na lokalnoj televiziji da je dogovorena „reintegracija područja pod kontrolom Srba u Hrvatskoj“. U međuvremenu, američki posrednici u Ženevi izjavili su da zbog velikih srpskih ustupaka „nema razloga da Hrvatska ide u rat“. Konačno, scena je postavljena za mirni dogovor.

Optimistični zvaničnici krajiških Srba objavili su da su dobili uveravanja od Vašingtona da će intervenisati kako bi sprečio hrvatsku vojnu akciju protiv Krajine ako se pridržavaju uslova Z-4. Ipak, pre kraja dana, hrvatski zvaničnici su odbili Z-4, napustivši pregovore. Operacija Oluja je počela sledećeg jutra.

Dokumenti koje je pregledao The Grayzone otkrivaju da Tuđman nikada nije imao nameru da obezbedi mir na konferenciji.

Umesto toga, dosijei pokazuju da je učešće Hrvatske u Ženevi bila prevara čiji je cilj bio da se stvori iluzija da Zagreb traži diplomatsko rešenje, dok je tajno kovao planove za „potpuno [pobeđivanje] neprijatelja“. Plan je otkriven u zapisniku sa sastanka od 31. jula 1995. između Tuđmana i njegovih najviših vojnih zvaničnika u predsedničkoj palati na Brionskim ostrvima. Tokom razgovora, Tuđman je obavestio okupljene: „Moramo da nanesemo takve udarce da će Srbi praktično nestati.“

„Idem u Ženevu da ovo sakrijem, a ne da o tome govorim… Želim da sakrijem šta spremamo za dan posle. I možemo da opovrgnemo svaki argument na svetu o tome kako nismo želeli da razgovaramo.“

Takve izjave, koje predstavljaju jasan i nedvosmislen dokaz genocidne namere, nisu bile ograničene samo na predsednika. Neizbežnost etničkog čišćenja priznao je Ante Gotovina, viši general koji se vratio u Jugoslaviju da predvodi operaciju „Oluja“ nakon bekstva početkom 1970-ih. Odlučan i kontinuirani napad na Krajinu značio bi da nakon toga „neće biti toliko civila, samo onih koji moraju da ostanu, koji nemaju mogućnost da odu“, rekao je Gotovina. Bivši komandant francuske legije stranaca, koji je nekada bio zaposlen kao obezbeđenje za francuskog krajnje desničarskog Žan-Marija Le Pena i radio je kao štrajkbreher u suzbijanju sindikalnih radnika CGT-a, kasnije će biti oslobođen odgovornosti za svoju vodeću ulogu u operaciji „Oluja“ od strane međunarodnog tribunala kojim dominira Zapad.

Za one Srbe koji su tada bili zarobljeni u neprijateljskoj etničkoj enklavi, Tuđman je predložio masovnu propagandnu kampanju usmerenu na njih lecima koji proglašavaju „pobedu Hrvatske vojske koju podržava međunarodna zajednica“ i pozivaju Srbe da ne beže – u očiglednom pokušaju da daju inkluzivni izgled svom predlogu o prisilnom raseljavanju civilnog stanovništva. „To znači da im se pruži izlaz, dok se istovremeno pretvara [kurziv dodat] da se garantuju građanska prava… Koristite radio i televiziju, ali i flajere.“

Generali su razgovarali o drugim propagandnim naporima da opravdaju predstojeći napad, uključujući i napade pod lažnom zastavom. S obzirom na to da „svaka vojna operacija mora imati svoje političko opravdanje“, Tuđman je rekao da bi Srbi „trebalo da nam pruže izgovor i da nas isprovociraju“ pre nego što napad počne. Jedan zvaničnik je predložio: „Optužujemo ih da su pokrenuli sabotažni napad protiv nas… zato smo bili primorani da intervenišemo“. Drugi general je predložio izvođenje „eksplozije kao da su udarili svojim vazduhoplovstvom“.

Bil Klinton je dao „sva odobrenja“ za masovno ubistvo

Krajem 1990. godine, jugoslovenska obaveštajna služba je tajno snimila hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja kako kuje zaveru za čišćenje srpskog stanovništva republike. Na jednom snimku, rekao je kolegi zvaničniku da svako ko se protivi nezavisnosti Zagreba treba da bude ubijen „na licu mesta, na ulici, u kompleksu, u kasarni, bilo gde“ pomoću „pištolja… u stomak“. Predviđao je „građanski rat u kome nema milosti ni prema kome, ženama ili deci“, a sa srpskim „porodičnim kućama“ se postupalo „sasvim jednostavno – granatama“.

Špegelj je nastavio da otvoreno zagovara „klanje“ kako bi se „rešilo“ pitanje Knina, glavnog grada Krajine, čime bi grad „nestao“. Hvalio se: „Za to imamo međunarodno priznanje“. SAD su nam već „ponudile svu moguću pomoć“, uključujući „hiljade borbenih vozila“ i „potpuno naoružavanje“ 100.000 hrvatskih vojnika „besplatno“. Željeni krajnji rezultat? „Srba u Hrvatskoj više nikada neće biti tamo.“ Špegelj je zaključio: „Stvorićemo državu po svaku cenu, ako je potrebno, i po cenu prolivanja krvi.“

Podrška Zapada užasima planiranim i počinjenim tokom operacije Oluja takođe je bila naglašena tokom sastanka 31. jula 1995. godine. Tamo je Tuđman rekao svojim generalima: „Imamo prijatelja, Nemačku, koja nas dosledno podržava.“ Hrvati su samo morali da ih „unapred obaveste“ o svojim ciljevima. „I u NATO-u postoji razumevanje za naše statove“, objasnio je, dodajući, „uživamo u simpatijama SAD.“ Nemački list „Špigl“ je 2006. godine potvrdio da masakri nose otiske Vašingtona, pozivajući se na hrvatske vojne izvore koji su tvrdili da su uživali „direktnu, mada tajnu, podršku i Pentagona i Centralne obaveštajne agencije u planiranju i izvođenju ofanzive ’Oluja’“.

„U pripremi za ofanzivu, hrvatski vojnici su obučavani u Fort Irvinu u Kaliforniji, a Pentagon je pomagao u planiranju operacije“, objavio je list. Američka podrška je išla daleko dalje od onoga što je javno priznato, a to je da su hrvatske snage samo prošle kroz vežbe obuke koje je sproveo američki privatni vojni izvođač radova MPRI, otkrio je Špigl. „Neposredno pre ofanzive, tadašnji zamenik direktora CIA Džordž Tenet sastao se sa Gotovinom i Tuđmanovim sinom – tada zaduženim za hrvatsku obaveštajnu službu – radi konsultacija u poslednjem trenutku. Tokom operacije, američki avioni su uništili srpske komunikacione i protivvazdušne centre, a Pentagon je prosledio informacije prikupljene satelitom [hrvatskim snagama].“

Na sastanku kabineta 7. avgusta 1995. godine, Tuđman se hvalio kako je Vašington „morao biti zadovoljan“ načinom na koji je hrvatska vojska izvela operaciju Oluja. Njegov premijer, Ivo Sanader, zatim je razgovarao o koordinaciji napora sa američkim zvaničnicima, koji su „radili u ime“ potpredsednika Ala Gora. Uverio je okupljene da je „sva odobrenja… direktno odobrio“ američki predsednik Bil Klinton i da Hrvatska stoga može „očekivati kontinuiranu podršku“ od Vašingtona dok su se masakri odvijali.

Američki diplomata klica genocidnom „trijumfu“

18. avgusta, u zagrebačkoj predsedničkoj palati održan je samit sa visokim američkim diplomatom Ričardom Holbrukom. Kao stalni deo establišmenta spoljne politike „Beltveja“, opsednutog intervencijama, Holbruk je imao oko na blistava imenovanja pod Bilom Klintonom i kasnije – možda pod budućom administracijom Hilari Klinton. Uspešan raspad Jugoslavije bi pružio gorivo njegovim ambicijama.

U transkriptu koji je pregledao The Grayzone, Holbruk je ulizično opisao Tuđmana kao „oca moderne Hrvatske“ i njenog „oslobodioca“ i „stvaraoca“. Primetivši sa odobravanjem da je silač „povratio 98 procenata vaše teritorije“ – bez pominjanja da je očišćena od Srba – američki diplomata je sebe opisao kao „prijatelja“ novonezavisne države, čije je nasilno ponašanje nazvao legitimnim.

„Imali ste opravdanje za svoju vojnu akciju u Istočnoj Slavoniji“, obavestio je Holbruk Tuđmana, „i ja sam je uvek branio u Vašingtonu.“ Kada su neki u SAD predložili obuzdavanje Zagreba, Holbruk je tvrdio da Hrvati treba da „nastave“ ipak, izjavio je.

Što se tiče operacije Oluja, Holbruk je priznao: „Javno smo rekli, kao što znate, da smo zabrinuti, ali privatno, znali ste šta želimo.“ Nazvao je užasavajući blickrig „trijumfom“ sa „političke i vojne tačke gledišta“, što je izbeglice ostavilo kao „jedini problem“ iz perspektive Zagreba. Efektivno manipulišući hrvatskim predsednikom, Holbruk je savetovao Tuđmanu da „održi govor u kojem će navesti da je rat završen i da se [Srbi] trebaju vratiti“. Iako je predviđao da se „većina neće vratiti“, Holbruk je očigledno smatrao da je važno da barem ostavi ponudu otvorenom javno.

Hrvatske vlasti su se pozabavile ovim „problemom“ donošenjem diskriminatornih zakona koji su raseljenim Srbima učinili praktično nemogućim povratak, dok su im oduzimale imovinu. Uprkos postojanju ogromnih dokaza o teškim ratnim zločinima.

Kit Klarenberg / The Grayzone ¹

1. https://thegrayzone.com/2025/08/04/us-ethnic-cleansing-serbs-croat/ ↩