Ekselencije, uvaženi profesori i ugledni mislioci;

Izuzetna mi je čast što se obraćam skupu intelektualne elite, čija je kultura glavni arhitekta teorije multipolarnog sveta. Erozija unipolarne hegemonije više nije samo teorijsko predviđanje, već objektivna stvarnost. Geometrija globalne moći se redefiniše, a u tom procesu, veza između nezavisnih polova moći koji su odbili da kapituliraju pred Zapadom, oblikovaće budućnost čovečanstva. Iran, Rusija i Srbija su platili cenu svoje nezavisnosti na ovom putu, a danas, uz rastuću silu Kine, koja takođe ima visoku civilizacijsku istoriju, vreme je za našu stratešku konvergenciju. Naravno, moram reći da ovi događaji nisu znak, već zapravo početna tačka transformacije poretka koji je izgradio Zapad, i iako svedočimo nekim promenama u pogledu dominacije, neki od njegovih koncepata i dalje nastavljaju da žive. U ovoj kraćem osvrtu, predstaviću vama, intelektualcima, teorijsku perspektivu i praktične primere pozicije Irana u ovom novom poretku u obliku „sedam ključnih stubova“ koristeći nedavnu agresiju Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana.

Ova agresija je bila rat u kojem Zapad nije uspeo da postigne ciljeve koje je postavio. Sjedinjene Države su definisale predaju Irana kao idealnu tačku, ali to se nije dogodilo i došlo je do teške konfrontacije. Stoga, u izgradnji novog poretka hegemonija je suočena sa kolapsom i neuspehom.

Prvo: Civilizacijska autentičnost naspram novonastalih 250 godina starih struktura

U proceni strateške otpornosti, ključna varijabla je „civilizacijska dubina“. Nacije sa nekoliko hiljada godina iskustva suvereniteta opremljene su kolektivnim istorijskim pamćenjem koje im pomaže da prebrode krize. Iran nije obična zemlja; to je drevna „država-civilizacija“. Novonastale strukture, čija celokupna politička istorija jedva dostiže 250 godina, nikada ne mogu razumeti stratešku dubinu i identitet drevne civilizacije, a kamoli postaviti zadatak za njenu budućnost. Ova istorijska originalnost je naša zajednička osnova sa Ruskom Federacijom i našom voljenom Srbijom. Multipolarni svet je renesansa „državnih civilizacija“ protiv Zapada bez korena.

Drugo: Institucionalna otpornost u žaru nedavnog američko-izraelskog rata

Jedna od pogrešnih procena Zapada je analiza iranskog političkog sistema kao samostalne strukture. Najobjektivniji dokaz neuspeha ove hipoteze je žestoka bitka koju je Iranu poslednjih meseci nametnula američko-izraelska osovina sa deklarisanim ciljem promene strukture i urušavanja sistema. Međutim, iranska višeslojna i institucionalno orijentisana arhitektura s jedne strane i asimetrična odbrana njegovih vojnih snaga s druge strane, dokazali su da se stabilnost ove civilizacije ne može ciljati bombama; jer se institucionalizovana pravna struktura ne može bombardovati. Uprkos najtežim hardverskim udarima, regionalna odbrambena doktrina „mozaične odbrane“ omogućila im je da održe odbrambenu stabilnost kao nezavisni polovi i osujete neprijatelja u postizanju njegovih političkih ciljeva. Ovde treba napomenuti da se promenila i percepcija Irana od strane hegemona. Drugim rečima, Zapad, uprkos svim obaveštajnim podacima koji se navode, napravio je pogrešnu procenu koja je ukazala na njegove slabosti. Ne treba zaboraviti da su Sjedinjene Države napale Iran svim svojim kapacitetima, bez ozbiljnjih protivljenja, ali nisu mogle da postignu pobedu. Veliki talas kritika protiv ove agresije unutar Sjedinjenih Država i protiv samog rata govori sam za sebe.

Treće: Regioni i koridori; Strateški trougao Evroazije (Iran, Rusija, Kina)

U multipolarnoj geometriji, geopolitika povezanosti je novo oruđe moći. Danas je glavna bitka bitka na koridorima. Strateški savez između Irana i Kine i Irana i Rusije je temelj ove nove arhitekture. U ovoj geografiji, preklapanje kineskog megaprojekta „Pojas i put“ sa „Severno-južnim koridorom“ Irana i Rusije stvorilo je vitalnu arteriju koja potpuno neutrališe ekonomsku blokadu Zapada i povezuje nezavisne polove sveta. Iran je garant održivosti ove geostrateške veze. Ovde bi trebalo da napomenem da je i Srbija, kao zemlja koja se nalazi u centru i na spoju Zapadne i Istočne Evrope, povezana sa ovim koridorima.

Četvrto: Paradoks liberalne demokratije i cionističke dominacije nad Amerikom

Zapad polaže pravo na svetost glasa naroda, ali zapadna demokratija u Sjedinjenim Državama postala je talac lobija bogatih i cionističke mreže uticaja. Ova strukturna dominacija nad stubovima Vašingtona postavila je američku spoljnu politiku na put interesa nelegitimne koalicije. Cionizam nije poštedeo čak ni svoje hrišćanske pristalice u Americi kako bi unapredio svoje ciljeve; Baš kao u slučaju katastrofalnog napada na američki brod „Liberti“ 1967. godine, izraelska vojska je ubila desetine američkih oficira i vojnika, od kojih su većina bili hrišćani. Iz tog razloga, nikada nisu poštovali izbor iranskog naroda i odgovorili su sankcijama, unutrašnjim nemirima i agresijom. To je naše zajedničko iskustvo; jer je i narod Srbije okusio zapadnu demokratiju NATO bombama. Ne smemo zaboraviti da u ovom periodu svedočimo uništenju vrednosti koje je stvorio zapadni poredak. Ono što je počelo u Palestini 2022. godine, i ubistvom više od 15.000 dece, žena i nevinih ljudi u Gazi, znak je kolapsa vrednosti kao što su ljudska prava koje su sami zapadnjaci stvorili.

Peto: Lokalizacija prava; konvergencija prava i vere

U unipolarnom poretku, Zapad je pokušao da izoluje pravne tradicije naroda nametanjem „sekularnih transnacionalnih prava“. Ali pravna struktura u Iranu je primer dinamičnog prilagođavanja prava islamskom verovanju i sudskoj praksi, što dokazuje da zakonodavstvo može dobiti svoj legitimitet iz vere društva.

Dragi skupe;

Podudaranje današnjeg dana, 21. maja, sa godišnjicom proglašenja „Zakonika cara Dušana“ u Srbiji 1349. godine nove ere, najveći je dokaz ove autentičnosti.

To je civilizacija. U 14. veku, kada Zapad još nije poznavao azbuku modernog prava, Srbija je osnovala jedan od najnaprednijih zakonodavnih sistema u Evropi na osnovu svoje pravoslavne vere i autohtonih vrednosti, i to je sada sasvim opipljivo za ruske mislioce i srpske elite. U novom poretku, svaka civilizacija ima pravo da reguliše svoje pravne norme na osnovu sopstvenog moralnog kompasa.

Šesto: Lanac autohtonog autoriteta; od tehnološkog suvereniteta do dominacije energetskih arterija

Najopipljivije sredstvo za opstanak u multipolarnom sistemu je povezivanje naučnog autoriteta sa fizičkim i ekonomskim suverenitetom. U oblasti tehnologije, lokalizacija iranskog nuklearnog znanja je simbol poraza „naučnog aparthejda“ i konsolidacije tehnološkog suvereniteta protiv zapadnih diktata. Danas smo svedoci opipljive i direktne manifestacije ove endogene naučne moći u geografiji i u nedavnim dešavanjima u Ormuskom moreuzu. Ovaj autohtoni autoritet je omogućio Iranu da dokaže da bezbednost nije odvojiva i da ospori američke pomorske doktrine uspostavljanjem „zone pomorske kontrole“ u ovom vitalnom moreuzu. U krajnjoj liniji, upravo su ta autohtona tehnološka i geopolitička dostignuća učinila Iran moćnom i kredibilnom stranom u velikim savezima poput BRIKS-a, gde se danas nalazimo, zajedno sa Rusijom i Kinom, gradeći temelje za paralelne finansijske sisteme i dedolarizaciju. Ovaj lanac pokazuje da održivost počinje unutar granica, a završava se globalnim savezima. Možda je ovde prikladno istaći da je današnja kontrola Ormuskog moreuza legitimna suverena akcija u iranskim teritorijalnim vodama koja je legitimna i legalna prema međunarodnom pravu i osigurava bezbednost plovnog puta i zemlje Iran.

Sedmo: Vojni savezi i potreba za samostalnošću

U oblasti bezbednosti, NATO je postao instrument agresije, sa kojim Srbija ima gorku istoriju. Novi savezi poput Šangajske organizacije za saradnju su multipolarni odgovor na ove pretnje. Međutim, realistična analiza nas uči da su savezi u multipolarnom svetu fleksibilni i da strateška stabilnost u krajnjoj liniji zahteva „endogenu moć“ i samostalnost u odbrani, što su Iran, Rusija i Srbija dokazali oslanjajući se na svoj nacionalni otpor. S druge strane, u nedavnoj agresiji protiv Irana pojavio se fenomen koji je veoma značajan. Uprkos direktnom prisustvu Sjedinjenih Država u ovom ratu, evropske zemlje, iako su pokazale političku solidarnost sa njim, u praksi su neke od njih bile ambivalentne prema ovoj agresiji jer su bolje od Amerikanaca razumele da se ovaj rat neće završiti američkom pobedom i, zapravo, nisu se kladile na konja koji gubi. Može se reći da je nemogućnost Sjedinjenih Država da podrže svoje saveznike u ukrajinskom ratu, pa čak i u nedavnom ratu u Persijskom zalivu, pokazala da Evropa više ne može da se oslanja na ovu hegemonističku silu.

Zaključak

Dragi profesori i mislioci;

Prelazak na multipolarni sistem prati snažan otpor opadajuće zapadne hegemonije. Iako neki i dalje pokušavaju da ne govore o tome, danas, kako priznaju mnogi Amerikanci i zapadnjaci sami i njihovi studijski krugovi, nedavni rat je pokazao da je Amerika prevarena i, na svom vrhuncu, stvorila pukotinu. Iran nije izgubio ovaj rat, a pogrešna akcija Amerike imala je posledice za nju, koje više ne može da izbegne. Iran je pretrpeo štetu u ovom ratu, ali nije izgubio, i ovom odbranom je dostigao tačku koja je efikasna u promeni globalnog poretka. Naša misija je da precizno objasnimo putokaz za ovu novu geometriju. Istorija će posvedočiti da se naše nacije nisu pognule glave. Danas je budućnost sveta u rukama našeg strateškog razmišljanja, zajedničkih koridora i ekonomskog jedinstva. Hajde da izgradimo pravedniji, raznovrsniji svet zasnovan na poštovanju suvereniteta civilizacija, oslanjajući se na kolektivnu mudrost, i sarađujući zajedno, u ekonomiji, kulturi, trgovini i svemu što koristi našim nacijama.

Hvala vam puno na ljubaznoj pažnji.

Mohamed Sadek Fazli, ambasador Irana u Beogradu