Neda Salimi, posvećena medicinska sestra u bolnici Khatam al-Anbiya, predstavlja živo otelotvorenje hrabrosti i samopožrtvovanja. Tokom stravičnih trenutaka američkog i izraelskog bombardovanja, dok su se ruševine i vatra obrušavale na grad i dok su svi očajnički tražili zaklon, ona je odlučila da ostane na odeljenju za novorođenčad. Usred urušavanja plafona i nadolazećeg talasa prašine, ova hrabra i odlučna medicinska sestra, skinula je tri bespomoćne bebe sa medicinskih aparata, kako bi ih zaštitila sopstvenim zagrljajem, postavši ljudski štit pred nesrećom, i time se postarala da se ta dragocena, malena bića bezbedno vrate u zagrljaj svojih majki. Njena epska priča ostaje večno svedočanstvo ljubavi i uzvišenog čina stavljanja života drugih iznad sopstvenog.
Ova pesma napisana je u veliku čast njenog lika i dela.
Štit nad pupoljcima zore
Kada gnev tiranina na grad obrušio se,
Pred naletom bodeža, nijedad zid siguran ne bi.
Kao da je tama samo nicanje života zamrzela,
Svoje krvave kandže pružajući
Ka nebu sićušnom novorođenčadi.
Zlo došlo je,
Gladno, nežne pupoljke zemlje ove, da ubere,
Ne znajući da vrt ovaj čuvaju,
Stražari od sunca i anđela rođeni.
Dok svi,
Za sopstvenu dušu, spas u skloništu, tražili su
Ti,
Po cenu sopstvene,
Duše drugih, spasavala si.
„Neda Salimi”;
Ime tvoje
Kao utočište, u bespomoćnim sekundama tim, odzvanja.
Kada plafon bolnice „Khatam al-Anbiya”
Jedno sa zemljom posta,
I ruševine kada su,
Na pleća grada, spuštale se,
Ostala ti si,
U tom polju vatre, putnik, najusamljeniji.
Ko zna?
Možda jedan mali anđeo je,
Kod kuće,
Tvoj majčinski zagrljaj, čekao;
Ali duh tvoj,
Granice doma prevazišao je,
Za umetnost žrtve, vezan,
Zavetom, bezvremenim.
Ostala si…
U naletu prašine i besa, ostala si.
Žice, razmrsila si,
Tri nevina života pupoljka,
Iz samog grla smrti, spasila si.
Tri čeda, uz svoje grudi, privila si,
Da zagrljaja tvoga toplina,
Zimski mraz rata, otopi.
Vratila si ih,
Majkama njihovim,
Da majka nijedna,
U žalosti nad razbijenim snovima svojim, ne bude.
I danas, mala bića, ta
Milošću ruku tvojih dišu;
Odrašće ona,
Korenje u zemlju, pustiće,
Glave ka sjaju neba, okrenuće
Dana jednog,
Plodna stabla, postaće,
U krošnjama čijim,
Hrabrost šaputaće,
Milosrđe,
I žrtva;
Pouka,
Čije slovo, svetu, jedna medicinska sestra,
od kiše i svetlosti, satkana, pokazala je,
U vatre, danima, i pepela.
Ali Asghar Moghari, 17. maj 2026.
