„Germanija – Smrt u Berlinu“ Vanje Vodeničarević nije „Germanija – Smrt u Berlinu“ Hajnera Milera; ona je „Germanija – Smrt u Berlinu“ Vanje Vodeničarević i Ljubiše Ristića. Ona je tehnička popravka, politička ispravka, biografska alternativa. Ona je prva komunistička predstava u postpetooktobarskoj Srbiji.
Kakva je „Germanija – Smrt u Berlinu“ Hajnera Milera? Politički dosadan, dvodelni, prvosvetaški monolog, koga ni fragmentisana forma ne spasava najcrnjeg – levog – liberalizma. U toj, ilustrovanoj, nemačkoj Teoriji potkovice, sizifovski i sifiličarski prokurvasmo mladost, da bismo molili starost za oprost; a starost će, naravno, pokazati milost, jer spoznali smo – makar i kasno – jednakost svih totalitarizama (i onog „mengelizovanog“ što kao hoće da meri lobanje i onog što im kao ne damo). Ali i mi balkanskog konja za trku imamo; doduše ragu, spremnu da zakaska u maniru: „Svi smo krivi“ i „Gladni smo na sva tri jezika“; jer mora da su isti i oni što su rušili i oni što su branili Jugoslaviju.
Originalna i sadržajno verna predstava bila bi idealna za naše BDP-e, Bitefe, Novosadska, itd. da zapadnim fondovima preispitaju ideale iz prošlosti i demontiraju „mitove“ bivše države, koji žuljaju našu građansku elitu što za 26 godina nije uspela jednu jedinu domaću fabriku da izgradi, ali je zato početkom veka, za manje od tri godine uspela da rasproda u bescenje sve što su bivši mitologizatori izgradili. Da ne govorimo o recenzentima iz Danasa, NIN-a, Vremena (ko zna, možda i Utiska nedelje), kojima bi sela kao guza na prst da objasni zašto monolog Marka Rubija koji zovemo „dijalogom SAD i Srbije“ ili teror Venecijanske komisije nad našim pravosuđem nemaju alternativu.
Sam koncept totalitarizma je lažan koncept, izmišljen u savremenoj eri sa ciljem da ograniči društvenu analizu i kritiku unutar horizonta takozvanog liberalnog, demokratskog i nepremostivog („kraja istorije“) kapitalizma.“ – Samir Amin
Kakva je „Germanija – Smrt u Berlinu“ Vanje Vodeničarević i Ljubiše Ristića? Ideja koja se pripisuje raznoraznim autorima, da je čovek u mladosti sklon komunizmu, u srednjim godinama liberalizmu, a u poznim konzervativizmu – sasvim je logična na Zapadu, zbog postepene akumulacije kapitala. Međutim, jedino što ovde kod nas možemo da nagomilamo je bes, tako da – jednom komunista, uvek komunista. Ova Germanija, naša, lokalizovana kroz globalizaciju, ograničava tu njihovu fikciju na Šengen. Likovi oca i ministra-zidara Hilzea neće biti razdvojeni, otac neće nestati i ostaviti političku kopilad bez ideološkog odgoja; ostaće kući i stvarati pluralizam (koga je u socijalizmu bilo i te kako više nego u kapitalističkom višepartizmu, gde je jedino što je višepartijsko prezir prema sirotinji) kroz borbu frakcija. Ako nemamo gde, prespavaćemo i na Golom otoku, a onda dalje doprineti razvoju formi i ekonomske dinamike.
Sankarina: „Vojnik bez ideološke obuke je potencijalni kriminalac“ može se ovde preslikati i na radništvo. Nemački radnik podržao je fašizam, kupljen mrvicama sa imperijalističkog stola. On je aktivno učestvovao u kolonijalnom pohodu na Globalni jug i delio profit sa gazdom. Za njega je socijalizam iznenadni pad standarda. Ali, otac će prepoznati dijagnozu parazitizma evropskog proletarijata i neće biti zaražen tim plačem za kapljicom buržujstva. Njegova će kritika ostati leva i konstruktivna. Možda neće razumeti nužnost podizanja radne norme da bi se u nekolonijalističkim uslovima izgradila teška industrija; ali će razumeti prezir onih koji ga moralno ucenjuju da im se pridruži u štrajku nazivajući ga „ćacijem“. Uostalom, tu je uvek duh tetka Roze da ga podseća ko je izdao internacionalizam glasajući za ratne kredite.
Ne, ništa neće nestati u apstrakciji. Mislite da postoji više Amerika? Možda iz vaše dnevne sobe; ali ne iz perspektive Milice Rakić niti 150 iranskih devojčica nedavno ubijenih u američkom bombardovanju. Ne iz perspektive Indijanke koja je sažvakala i ispljunula levi evrocentrizam Sonje Libkneht. Amerika je jedna, tlačiteljska. Potlačeni ne pregovaraju o normama, oni se bore za goli opstanak. Tu, njihovu borbu komunističke zemlje ne sabotiraju već pomažu, ako imaju s čim – između ostalog i teškom industrijom. Gde je klasno samoubistvo privilegovanih evropskih revolucionara i mislilaca? Ko želi imperijalni komfor nema prava da predvodi svetsku revoluciju. Ako marksizam može ponovo da postane oslobodilački, mora se izmestiti iz Berlina na Globalni jug; među one sa interesom u korenitoj promeni sistema.
Odbacujemo ideju o linearnom razvoju ljudskog društva. Verujemo u fragmentisanu različitost, uz muziku, kabare i Treći film. Ne želimo ni Milerovo sivilo: naš je radni ambijent zelenilo i šarena odeća. Ne rugamo se Bogorodici i ničijem božanstvu, verovali u njega ili ne. Rugamo se buržoaskoj dekadenciji. Pevamo i sviramo – vi programirate muziku. Pišemo i stvaramo, vi reciklirate Švabu tralala. Kao relativizujući klovnovi upadate u naše tragedije koje izazivate. Podsmevate se Severnoj Koreji koja i nakon vašeg bombardovanja i totalne destrukcije, pa i nakon sankcija, poseduje sve svoje – od igle do lokomotive; a sami ne biste umeli upaljač da sastavite. Smejete što korejski radnik ne štrajkuje; što ima uvid u interes šire, globalne zajednice. Smejte se, ali mi vas proziremo i preziremo to što vidimo.
Još jedan razlog zašto se radi o prvoj komunističkoj predstavi u postpetooktobarskoj Srbiji je taj da je ceo glumački kadar komunistički. Možda ne deklarativno, ali vrlo intuitivno. Baš zato su i prozir i prezir opipljivi i aktuelizovani. Prodavac lobanja ne predstavlja samo komodifikaciju kolonijalne patnje. Danas, kao Srbi, ne možete u EU bez da vam mere lobanje EES sistemom na granicama. Ako vam proporcije ne zadovoljavaju eugeničarske standarde, možete kupiti drugu lobanju od mladog Eldera; on će vam je maestralnom ubedljivošću prodati. Kupite tri po ceni od dve i otvoriće vam klaster. Kapital će pobediti ideologiju, a vama će ubaciti žeton sa Si En Ena da mantrate o tome kako samo želite da putujete i da ne znate ko vam je predsednik. Komunistički glumci (sa srcem na terenu) zaslužuju komunističku, trećesvetašku recenziju.
Ako bismo među svim ovim vrlinama morali pronaći i manu, neka to bude sledeće. Predstava završava obdukcionim nalazom evropske revolucionarne tradicije, bez da ukaže na konkretnu alternativu u vidu razvoja revolucionarne prakse u zemljama Globalnog juga na čelu sa Narodnom Republikom Kinom, što nas uvodi u epohu društvenog i ekonomskog pada kapitalističkog Zapada. Ona – savim fer i ljudski – prepušta gledaocu da misli svojom glavom i dođe do sopstvenih zaključaka, ali u vremenu kada misliti svojom glavom znači isključivo oslanjati se na bombardovanje informacijama od strane liberalnih medija, komercijalnih reklama i građanskih parola; dakle, prepušta ga recenzijama raznoraznih Peščanika (i izostanku recenzije na RTS), koje će mu nametnuti svoju burgerizovanu perspektivu.
Kada je Žan-Pol Sartr posetio Beograd, saopštio je da su mu među svim marksističkim listovima koje u Francuskoj čita, omiljeni oni jugoslovenski. Tito mu je odgovorio da upravo zbog stvaranja prakse naši ljudi imaju o čemu da pišu. KPGT u bivšoj šećerani stvara i avangardnu praksu i teoriju. Bez fondova, projekata ili strane pomoći, funkcioniše kao samoodrživo ostrvo – Nojeva barka u vremenu Velikog potopa. Ristić je živi simbol tradicije kulturnog otpora, a Vodeničarevićeva više nego dostojan naslednik. „Germanija – Smrt u Berlinu“ Vanje Vodeničarević igraće se u budućnosti i u drugim pozorištima, sa drugim glumačkim ekipama, uz daleko bogatiju scensku opremu i jaču reklamu. Ali, ako je niste gledali 2026. u KPGT-u, onda niste gledali Seks Pistolse u noćnom klubu Severnog Londona 1976., već decenijama kasnije u potrazi za penzijskom povišicom na Egzitu.
Tekst: Princip Info
