1968: I jednakost i sloboda!

Radnička okupacija Citroena

Radnička okupacija Citroena

Posle više od četiri decienije izgleda pomalo apsurdno diskutovati o 1968. godini u okviru jednog članka kada su o toj godini napisani tomovi knjiga a mišljenje ljudi, onih koji uopšte znaju šta se te godine dogodilo, je idalje podeljeno. Međutim, vrlo je bitno navesti neke činjenice koje se ne spominju toliko često a koje umnogome doprinose tačnijem razumevanju dešavanja iz ove godine. Mnoge od ovih činjenica su potiskivane i skrivane u okviru raznih strategija kako bi se događaji iz 1968. godine uklopili u razne ideološke narative. U ovom članku predstaviću interpretacije događaja iz 1968 iz perspektive nekoliko glavnih paradigmi zajedno sa činjenicama koje se u okviru njih sistematski potiskuju i uz to pokušati da pokažem kako je ogromni talas protesta iz 1968. zapravo bio eksplozija želje za slobodom i jednakošću u isto vreme iako ni jedna od ideoloških struja koje ću ovde spomenuti ne priznaje takav stav.

Na početku, možda je najbolje govoriti o percepciji 1968. u popularnoj kulturi koja se danas nalazi negde između američke i globalne i načinu na koji se u okviru nje konstruiše 1968. godina. Ovo je danas možda i najuticajnije stanovište. Iako je u vremenu odmah posle dešavanja iz 1968. bilo mnogo diskusije o značaju tih dešavanja i nuđeni su razni odgovori, danas se o njima gotovo uopšte ne raspravlja. Međutim, vrlo je indikativno to kako se govori o 1968. kada se ona ipak spomene. U skoro emitovanoj epizodi Saut Parka, globalno popularne američke serije, Rendi Marš, otac jednog od glavnih likova, se priseća dešavanja iz 1968. kada je on bio deo protesta. On prvo sa nostalgijom konstatuje da su protestanti te godine zapravo nešto postigli i izmenili društvo, a potom ga scena u kojoj se prikazuju njegova sećanja sama demantuje jer se u njoj vidi koncert na kome su Rendi i njegovo društvo drogirani i skoro bez svesti. Ovo je možda i najreprezentativniji primer toga kako se 1968. godina tretira u popularnoj kulturi tj. prikazuje se kao bezrazložna pobuna bogatih američkih studenata koji su potom ostvarili uspešne karijere (Rendi je doktor nauka) protiv konformizma njihovih roditelja koja je bila propraćena mitskim žurkama i isto tolikim količinama droge. Ovakvi prikazi su vidno cinični i sa podsmehom odbacuju tvrdnje da postoje pozitivne tekovine ovih protesta, jednostavno 1968. godina se karakteriše kao potpuno bespotrebno komešanje bogate dece koje ništa dobro nije donelo savremenom društvu a započelo je epidemiju narkomanije na zapadu. Naravno, pošto nije ugrađena u konkretnu ideološku doktrinu ova slika je i najpovršnija i propušta najviše činjenica. Recimo, što se tiče konkretno američkog društva ona potpuno zanemaruje opoziciju ratu u Vijetnamu koja je bila jedna od glavnih pokretačkih snaga ovih protesta. Takođe, zaboravljaju se hiljade parola protiv korporativne države kakva se pojavila krajem 1960-ih godina u SAD sa generalnim direktorima ogromnih korporacija koji su malo sedeli u vladi a malo u direktorskim foteljama. Na kraju, ova slika potpuno zanemaruje činjenicu da je ta godina bila godina globalnih nemira i da gotovo da nije bilo ni jedne velike države koja nije imala svoju 1968. godinu.

Drugo, može se govoriti i o konzervativnoj interpretaciji 1968. godine koja je idalje prilično zastupjena. Konzervativni intelektualci (iako je vrlo malo ljudi koji se mogu ovako okarakterisati ukoliko se tu zapravo ne radi o oksimoronu) rekli bi da je 1968. godina godina kada je Evropa (a i Amerika kao njen istorijski naslednik) propala. Ideja je da su protesti te godine doveli do čitavog niza institucionalih promena koje su zaustavile progres 50-ih i 60-ih. Prema ovoj interpretaciji studentski krugovi su se zarazili marksističkom doktrinom koja negira potrebu za religijom, porodicom i ustaljenim ulogama za žene i muškarce. Borba za ravnopravnost žena i pripadnika drugih rasa srušila je dva veka napretka koji je ostvaren u zapadnim društvima. Zastupnici ove teze danas likuju nad činjenicom da su se 1968. godine žene borile za prava na ravnopravnost na poslu da bi danas i žene i muškarci bili nezaposleni a i kada rade oboje ne mogu da izdržavaju porodicu dok su 50-ih i 60-ih to mogli iako je samo muškarac radio. Glavna činjenica koju ovaj pristup zanemaruje je to da se, na primer u Francuskoj, ovaj protest prvi artikulisao kao striktno radnički protest protiv sve lošijih uslova rada i nestanka priviliegija koje su stečene nakon II sv. rata (istih onih privilegija koje konzervativci smatraju da su izgubljene samim protestima?!). Tada se u Parizu skupilo oko 11 miliona radnika i to uz vrlo malu pomoć sindikata.

Treća ideološka interpretacija 1968. može se čuti od liberalnih komentatora i analitičara i ona nije toliko negativna kao konzervativna. Liberali koji navode liberalnu demokratiju, tj. predstavničku demokratiju uz garantovanu zaštitu ljudskih prava, kao najveću tekovinu ljudskog društva uz slobodno tržište, prihvataju ono što oni nazivaju liberalnim tendencijama pokreta 1968. U prvom redu, tu se misli upravo na ono što konzervativci odbacuju a to su prava žena, prava manjina, LGBT prava, i sl. Ovi komentatori odbacuju bilo kakvu ideju da se tu radilo o protestima protiv ekonomske nejednakosti i naglašavaju želju za slobodom i ljudskim pravima kao glavni zahtev protestanata. Ovi komentatori će, recimo, sa ponosom navesti činjenicu da su se protesti događali i u SFR Jugoslaviji koja je bila komunistička zemlja u prilog tezi da se zahtevi za više jednakosti nisu spominjali jer je SFRJ bila egalitarna kumunistička zemlja i da je osnovni pokretač svega toga bila želja za zapadnjačkom demokratijom i slobodom. Naravno, kao i sa konzervativnim pristupom ovde postoji veliki problem poptunog ignorisanja radničkog pokreta kao centralnog nosioca protesta širom Evrope sa jasnim zahtevima za boljim uslovima rada, većim platama i manje društvene nejednakosti. Štaviše, i protesti u komunističkim zemljama su sadržali parole protiv rastuće nejednakosti što je recimo bio slučaj sa SFRJ gde je glavna meta protestanata bila “crvena buržoazija” koja se formirala oko Centralnog Komiteta, vrha vojske i policije i drugih centara moći. Prema tome, iako bi liberalne struje rekle da su protesti iz 1968 potpuno uspeli i da je to dobro, primećujemo da centralni zahtev za jednakošću nije ostvaren, štaviše društvo je mnogo manje egalitarno danas nego što je bilo tih godina.

Na kraju, treba spomenuti i danas slabo rasprostranjenu interpretaciju 1968. godine koja bi se mogla paradoksalno okarakterisati kao reakciono-komunistička. Ovde se radi o viđenju konzervativnih komunista koje se može čuti i danas među starijom populacijom. Otkud ovako pradoksalna karakterizacija – “reakciono-komunistička” ili “konzervativno komunistička”? Sa jedne strane, u vreme ovog pokreta, iako su se snage o kojima sada govorimo karakterisale kao komunustičke one su bile za očuvanje statusa quo pa su s tim u vezi konzervativene. Naravno, oni koji zastupaju ovaj stav reći će da su sami protesti bili čin reakcije i da su sa zahtevima za demokratizaciju počeli da urušavaju dotadašnje tekovine revolucije. Sada se već uviđa još jedan razlog zašto se ove struje mogu nazvati konzervativnim, a to je zato što se, kao što možemo videti, njihov stav prema pokretu gotovo u potpunosti poklapa sa stavom desnih konzervativaca u Evropi. Desničar će reći “Tada je Evropa propala”, komunista će reći “Tada je revolucija propala”. Šta su uzroci propasti – za desničara želja za jednakošću a za komunistu želja za slobodom. Problemi za komunističku analzu su isti kao i oni za sve analize koje zanemaruju radike kao nosioce protesta i njihovo nezadovoljstvo sve većim klasnim razlikama.

U zaključku, treba reći da se događanja iz 1968. u celom svetu ne mogu objasniti nikako drugačije nego kao artikulacija zahteva i za istinskom demokratijom i za ekonomskom jednakošću. Sve analize koje svmo videli negiraju jedan od ova dva aspekta (ili u slučaju popularne analize oba) i ostaju u nemogućnosti da objasne sve činioce koji su ulazili u sastav ovog globalnog pokreta. 1968. je artiklulisala zahtev za društvom koje je egalitarnije od onog u Sovjetskom Savezu i demokratskije od onog u SAD. U tom momentu dve najveće propagandne sile, ona na istoku i ona na zapadu, imale su zajedničke interese da ove proteste diskredituju i negiraju im onaj aspekt koji bi bio poguban za njihove dominantne ideologije. Činjenica je da su 1968. ljudi u celom svetu u isti glas zatražili više slobode nego u kapitalizmu i više jednakosti nego u sovjetskom komunizmu predstavlja veliku inspiraciju za današnje progresivne pokrete i možda i ukazuje na pravac u kome se ti pokreti moraju kretati.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.