Zašto Južna Afrika voli Kubu

Foto: AP

Dok su američki mediji nedavno bili fokusirani na ‘rukovanje’ predsednika Obame i Raula Kastra, treba razmisliti i zašto su organizatori komemoracije Nelsonu Mandeli pozvali Raula Kastra da bude jedan od samo šest stranih lidera – od devedeset jednog koji je bio prisutan – koji će govoriti na ceremoniji. Ne samo da je Raulu Kastru data ta čast, već mu je priređeno i najtoplije predstavljanje: “Sada će nam se obratiti sa malog ostrva, ostrva na kom žive ljudi koji su nas oslobodili… narod Kube”, rekao je predsedavajući Afričkog nacionalnog kongresa. Te su reči odjek onog što je Mandela rekao kada je posetio Kubu 1991: “Došli smo ovde sa osećajem velikog duga prema narodu Kube… Koja zemlja za sebe može da tvrdi da je bila nesebičnije od Kube u svom odnosu prema Africi?”

Mnogi su faktori doprineli propasti aparthejda. Bela južnoafrička vlada nije pobeđena samo Mandelinom moći, hrabrošću južnoafričkog naroda i sankcijama koje je nametnuo svetski pokret. Poražena je i zbog poraza južnoafričke vojske u Angoli. To objašnjava značaj Raula Kastra na komemoraciji: kubanske trupe su bile te koje su ponizile južnoafričku vojsku. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Kuba je promenila kurs istorije u Južnoj Africi, uprkos velikim naporima Sjedinjenih Država da to spreče.

Oktobra 1975, Južnoafrikanci su, ohrabreni administracijom Džeralda Forda, napali Angolu sa namerom da sruše levičarski “Narodni pokret za oslobođenje Angole” (MPLA) . U tome bi i uspeli da nije 36.000 Kubanskih vojnika iznenada nagrnulo u Angolu.

Do aprila 1976, Kubanci su izbacili Južnoafrkance.

Kako je CIA zabeležila, Kastro nije konsultovao Moskvu pre nego što je poslao svoje trupe (što se kasnije i vidi na napetim sastancima sa sovjetskim rukovodstvom osamdesetih godina). Kubanci su se, što je Kisindžer potvrdio u svojim memoarima, suprotstavili sovjetima svršenim činom. Fidel Kastro je shvatao da bi pobeda Pretorije (sa Vašingtonom koji joj je davao krila) pritegla stisak bele dominacije nad narodom Južne Afrike. To je bio odlučujući momenat: Kastro je poslao trupe u Angolu zbog svoje posvećenosti onom što je zvao ‘najlepšim razlogom’ –  borbi protiv aparthejda. Kako je Kisindžer kasnije primetio, Kastro je “verovatno bio najiskreniji revolucinarni lider koji je tada bio na vlasti”.

Plimski talas koji je pokrenula kubanska pobeda u Angoli prekrio je i Južnu Afriku. “Crna Afrika zajahala je na talasu koji je stvorio kubanski uspeh u Angoli”, istakao je World, najveća južnoafrička crna novina. “Crna Afrika kuša opojno vino mogućnosti da se ostvari san o potpunom oslobođenju”. Mandela se kasnije prisećao kako je čuo o kubanskoj pobedi u Angoli dok je bio zatvoren na ostrvu Roben. “Bio sam u zatvoru kada sam prvi put čuo o ogromnoj pomoći koju su internacionalističke kubanske trupe pružile Angoli… Mi u Africi smo navikli da budemo žrtve zemalja koje žele da se dokopaju naše teritorije ili da podriju naš suverenitet. U celokupnoj istoriji Afrike ovo je jedini put da je strani narod ustao da brani jednu od naših zemalja.”

Pretorija, međutim, nije odustala; čak i nakon povlačenja zbog Kubanaca, pokušavali su da sruše vladu MPLA u Angoli. Kubanske trupe ostale su Angoli da je odbrane od druge Južnoafrčke invazije. Čak je i CIA priznala da su “bili neophodni da bi očuvali nezavisnost Angole”. Pored ovoga, Kubanci su i obučavali gerilce Mandelinog Afričkog nacionalnog kongresa, kao i pobunjenike iz Narodne organizacije “Jugozapadne Afrike”, koji su se borili za nezavisnost Namibije od Južnoafrikanaca koji su je bespravno okupirali.

Od 1981. do 1987, Južnoafrikanci su pokretali manje napade na južnu Angolu. Našli su se u pat poziciji – do novembra 1987, kada je Kastro odlučio da izbaci Južnoafrikance iz zemlje, jednom za svagda. Njegovu odluku podstakla je činenjenica da je vojska Južne Afrike saterala u ćošak najbolje jedinice vojske Angole u gradu Kito Kanaval u južnoj Angoli. Odluka je mogla uspešno da se realiziju usled ‘Iran-kontra’ afere koja je potresala Vašington. Dok ‘Iran-kontra’ skandal nije eksplodirao 1986., oslabljujući i ometajući Reganovu administraciju, Kubanci su strahovali da bi Sjedinjene Države mogle da napadnu njihovu domovinu. Zbog toga nisu bili voljni da iscrpljuju svoje zalihe oružja. Međutim, afera je oslabila Regana, što je dalo Kastru priliku da pošalje najbolje avione, pilote i protivavionska oružja u Angolu. Njegova strategija bila je da prekine Južnoafričku ofanzivu na Kito Kanaval na jugoistoku a da zatim napadne na jugozapadu”, kao bokser koji levom rukom blokira udarac, dok desnom napada.

23. marta 1988, Južnoafrikanci su pokrenuli poslednji veliki napad na Kito Kanaval. To im je bio loš potez. Čelnici američke vojske primetili su da se “u ratu u Angoli dogodio – bar što se Južmoafrikanaca tiče – neželjeni zaokret”.

Kuba je  levom rukom blokirala udarac Južne Afrike, dok se desnom pripremala za napad: moćna kubanska kolona kretala se ka Namibijskoj granici, odbacujući nazad Južnoafrikance. Kubanski Migovi 23 počeli su da nadleću severnu Namibiju. Američki i Južnoafrički dokumenti potvrđuju da su Kubanci odneli prevlast u Angoli. Kubanci su zahtevali da se Pretorija bezuslovno povuče iz Angole i dozvoli izbore u Namibiji koje bi nadgledale Ujedinjene nacije. Čelnici američke vojske upozorili su da su Kubanci u poziciji da pokrenu “dobro utemeljenu ofanzivu u Namibiji” ako Južna Afrika odbije te zahteve. Južna Afrika obelodanila je svoju dilemu: ako odbiju ono što Kuba traži, “rizikuju da uđu u direktan rat sa Kubom, čije bi posledice mogle biti katastrofalne”. Južnoafrička vojska je bila u očajanju: “Moramo učiniti sve što možemo da izbegnemo sukob”.

Pretorija je kapitulirala. Prihvatila je kubanske zahteve, bezuslovno se povukla iz Angole i pristala na izbore pod nadzorom UN-a u Namibiji, na kojima je pobedila Narodna organizacija Jugozapadne Afrike.

Kubanska pobeda odjeknula je i van granica Namibije i Angole. Prema rečime Nelsona Mandele, uspeh Kubanaca “uništio je mit o nepobedivosti belog tlačitelja… (i) inspirisao borbene mase Južne Afrike… Kito Kanaval bio je prekretnica u oslobođenju našeg kontinenta – i mog naroda – od pošasti aparthejda”.

Piero Gleijeses je profesor Američke spoljne politike na “Johns Hopkins School of Advanced International Studies”. Svi citati u članku su uzeti iz njegove najnovije knjige : “Vizije slobode : Havana, Vašington , Pretorijia i borba za Južnu Afriku, 1976-1991”.

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.