Yandex.Metrica

Civilizacija koja ubija

Ovaj članak je pisao vijetnamski lider Ho Ši Min za La Correspondence Internationale 1924. godine obrađujući temu zločina evropskih kolonizatora.

heads

Kako belci civilizuju crnce. Činjenice koje se ne spominju u udžbenicima istorije.

Ako je linč–koji severnoameričko stanovništvo nanosi crncima–nehumana praksa, ne znam kako da kvalifikujem kolektivne zločine Evropljana počinjene u ime civilizacije nad afričkim stanovništvom.

Od dana kada su belci stupili na njegovu obalu, crni kontinent nije prestao da bude obliven krvlju. Masovna ubistva blagosilja crkva, kraljevi i parlamenti ih pravno odobravaju, marljivo ih sprovode goniči robova svih vrsta, od pređašnjih trgovaca robljem do današnjih kolonijalnih administratora.

Vera

Da bi proširili prihode za hrišćanstvo, oko 1442. godine vitezovi vrlo katoličkog kralja Španije su se iskrcali na obalama Afrike. Njihove propovedi su otpočele ubistvima… „I konačno”, piše u putnom dnevniku, „naš gospod koji nagrađuje prihod i poduhvate sprovedene u njegovu slavu, doneo je svojim vernim slugama pobedu nad njihovim neprijateljima. Dao nam je lovorove vence za naš rad i platio je naše troškove, a mi smo, zahvaljujući njemu, zarobili 165 muškaraca, žena i dece bez da smo pretrpeli veliki broj mrtvih i povređenih”.

Ovi milosrdni osvajači zasnovali su jednu tradiciju. Inventar konfiskovanih dobara jezuita u Brazilu 1768. godine uključivao je, osim krstova i drugih verskih predmeta, gvožđe za obeležavanje robova.

Tokom mnogo godina, engleska društva za širenje hrišćanstva vukli su svoje kulturno bogatstvo iz trgovine robljem.

Nezavisna crkva parohije Hristove crkve u Južnoj Karolini (SAD) je 12. februara 1835. godine objavila u novinama širom zemlje da je spremna da proda „grupu od 10 robova sa iskustvom u odgoju pamuka”. Koliko li se samo činjenica ovog tipa može citirati!

Crkve Severne Amerike su bile najodlučniji protivnici ukidanja ropstva.

Kraljevi

Od Karlosa V do belgijskog kralja Leopolda II, od vrle engleske kraljice Elizabete do Napoleona, sve krunisane glave Evrope su se bavile trgovinom crnim robljem. Svi kraljevi kolonizatori su potpisali ugovore i dogovore monopola za izrabljivanje crnog mesa.

Njegovo vrlo katoličko veličanstvo Španije i njegovo najhrišćanskije veličanstvo Francuske su 27. avgusta 1701. godine su ustupile koncesije na monopol od deset godina za trgovinu crncima u američkim kolonijama kraljevskom preduzeću iz Gvineje…  „sa ciljem da obezbede, na ovj način, pohvalne i recipročne pogodnosti njihovim veličanstvima i podanicima”.

Trgovci robljem

„Njegovo britansko veličanstvo se obavezuje da će uvesti u špansku Ameriku 114,000 indijanaca oba pola, svih uzrasta, putem isplate 33 1/3 pijastra po glavi…”

Jedan brod trgovaca robljem je 1824. godine zarobio na afričkoj obali nekoliko crnaca da bi ih prevezao na Antile, kada je jedna krstarica počela da ga godine. Tokom progona, mnogo je plutajuće buradi prošlo pored krstarice. Mislili su da su trgovci robljem olakšali brod ispuštanjem tone vode. Međutim, kada su se ukrcali na brod, čuli su stenjanje koje je dolazilo iz jednog bureta na mostu: u njemu su otkrili dve crnkinje koje se umalo nisu ugušile. Trgovcima robljem je palo na pamet da na taj način olakšaju brod.

Jedan engleski brod je spasio jedan brod trgovca robljem koji je počeo da pušta vodu. Spasili su podjednako i trgovce i crnce, kao i posadu. Međutim, kada su primetili da fali namirnica, odlučili su da žrtvuju crnce. Postrojeni su svi na most i hladnokrvno su streljani.

Robovski uslovi

Crni zatvorenici se vezuju dvoje po dvoje za vrat, ruke i noge. Potom, vezuju se u dugačak lanac u grupama od 20 do 30. Tako vezane ih teraju da hodaju do luke za isplov. Gomilaju se u brodskom skladištu bez prostora, svetla i vazduha.

Kao „zdravstvena mera” teraju ih da igraju pod kišom udaraca bičem, jednom ili dva puta dnevno. Često se dešavalo da, u nadi da će napraviti malo prostora, ljudi guše jedni druge, žene zakucavaju eksere u glave onih do sebe. Bolesne, smatrajući ih pokvarenom robom koja se ne može prodati, bacani su sa broda. Uopšte, do kraja puta, četvrtina živog tovara podleglo je infektivnim bolestima ili gušenju. Robovi koji bi preživeli su bivali obeleženi užarenim gvožđem, poput stoke, a merili su se u tonama. Tako je portugalsko preduzeće iz Gvineje potpisalo 1700. godine, ugovor po kojem se obavezuje da isporuči 11,000 „tona” crnaca.

Preko 15 miliona crnaca je transportovano u Ameriku pod ovim uslovima; oko 3 miliona je umrlo na putu ili su se udavili. Oni koji su umrli zbog opiranja ili u pobuni, nisu vraćeni kući. Ovo poslovanje je okončano 1850. godine ustupajući mesto drugom proširenijom obliku ropstva: kolonizaciji.

Kolonizacija

Primeri zločina koje ćemo citirati su takvi da ne bi mogli poverovati da nisu potvrđeni nopobitnim dokumentima i hvalisanjem samih Evropljana.

Jedan francuski trgovac sa Madagaskara, shvativši da je ukradeno iz njegove kase, pogubio je električnom strujom nekoliko svojih domorodačkih radnika osumnjičenih za krađu. Nakon nekog vremena je otkrio da je njegov sin uzeo novac.

Jedan kolonijalni upravitelj je naterao jednu crnkinju da ceo dan provede stojećki pod suncem sa velikim vrelim kamenom na glavi, da bi joj potom vezao ruke i naredio da joj prospu ključajući kaučuk na polne organe.

Jedan kolon, besan što nije uspeo da njegove domorodačke sluge rade besplatno, zavezao ih je za stub, polio benzinom i spalio žive.

Drugi su koloni stavljali štapiće dinamita u usta ili u anus crncima i terali ih da skaču.

Jedan se službenik hvalio da je sam ubio 150 domorodaca, odsekao 60 šaka, razapeo na krst mnoge žene i decu, obesio veći broj osakaćenih leševa na zidove sela čija mu je uprava bila poverena. Jedno koncesionarsko preduzeće je dovelo do gubitka 1,500 života domorodačkih radnika na samo jednoj od njenih plantaža.

Izolovani izuzeci? Ne. Karakteristično ponašanje. Ali citirajmo neke od kolektivnih zločina koji se ne mogu pripisati varvarskim instinktima pojedinaca, već one za čije je ceo [kolonijalni] režim odgovoran pred istorijom.

„U našem Alžiru”, piše jedan francuski pisac, „na ivici pustinje, video sam ovo. Jednog dana su vojnici zarobili neke arape koji nisu počinili nikakav drugi zločin do bega od brutalnosti njihovih osvajača. Pukovnik je naredio da im se da smrtna kazna na licu mesta, bez ikakve istrage niti procesa. I evo šta se dogodilo… Bilo ih je trideset. Iskopano je trideset rupa u zemlji i tu su ih zakopali do vrata, gole, sa otkrivenom glavom na podnevnom suncu. Da ne bi umrli prerano, povremeno su ih zalivali vodom kao da su glavice kupusa… Nakon pola sata, trepavice su im natekle, a oči su im ispadale iz očnih šuplji. Natečeni jezici su im punili usta zastrašujuće mnogo otvorena… i koža im je bila pečena, pržila se na lobanjama…”

Jedno pleme Banguija nije bilo u mogućnosti da isporuči količinu kaučuka koju je zahtevala koncesija. Da bi se pokrio deficit, lišeno je slobodo 58 žena i 10 dece i zadržani su kao taoci. Njima je uskraćen vazduh, svetlost, hrana, pa čak i voda. Povremeno bi ih mučili. Njihovi su krici služili, prema rečima plantažera, da se stimuliše rad. Nakon tri nedelje svirepog mučenja, 52 žene i dva deteta su umrli.

Jedne godine je izbila suša. Žetva je potpuno izgubljena. Cela ova afrička regija bila je opustošena. Stanovnici su jeli travke i korenje. Stari su umirali od neuhranjenosti. Civilizujuća vlast to nije sprečilo da traži poreze. Pogođeni su napustili svoju zemlju, bašte i udžerice, sakrivši se u brda. Upravitelj je u poteru poslao lovačke pse i vojnike. Veći broj su pronašli u pećini. Ugušili su ih dimom.

Inglezi su 1895. godine ubili tri hiljade ustanika Matabela koji su se predali.

Od 1901. do 1906. godine, Nemci su ubili ne manje od 25,000 Jevreja iz Zapadne Afrike.

Italijani su 1911. godine za tri dana pretvorili okolinu Mačija u klanicu. Tamo je ubijeno 4,000 domorodaca.

Ova masovna ubistva su počinjena na političkim principima. To je politika istrebljenja. Tako je proglasila vlada Rta: „Ako domoroci odbiju poslušnost ili se pobune, biće nemilosrdno počišćeni sa lica zemlje, a drugi narodi će ih zameniti”.

Danas, deset godina nakon rata za „pravo naroda da se stara sam o sebi”, Španci i Francuzi nastavljaju krvavi prodor u Maroko pod popustljivim pogledima episkopa Društva naroda.

Istorija evropskog prodora u Afriku–kao i istorija celokupne kolonizacije–ispisana je od glave do pete krvlju domorodaca.

Nakon pukih i prostih klanja tu porezi, prisilni rad, utovar u lukama, alkohol, sifilis da privedu kraju razorno delo civilizacije. Neizbežni rezultat ovog čudovišnog sistema je istrebljenje crnih rasa.

Bolno je interesntno staviti cifre uz neke od ovih dela. Onda nam bude jasno da je brzo bogaćenje pojedinih kolonizatora savršeno odgovara padu stanovništva–ništa manje brzo–u izrabljivanim regijama.

Od 1783. do 1793. godine, kompanija iz Liverpula dobija oko 1,117,700 libri sterling kao profit za trgovinu robovima. Istovremeno, stanovništvo regije koju je posetila ova kompanija je izgubila 304,000 građana.

Za deveg godina kralj Leopold II zarađuje 3,179,120 libri sterlinga za izrabljivanje Konga. Stanovništvo belgijskog Konga je 1908. godine bilo 20,000,000, a 1911. godine nije prelazilo 8,500,000 stanovnika. U francuskom Kongu, plemena od 40,000 stanovnika su za dve godine smanjena na 20,000, a druga plemena su potpuno nestala.

Hotentota je bilo 20,000 1894. godine; sedam godina kolonizacije je ih smanjilo na 9,700.

Ho Ši Min za La Correspondence Internationale, Nº 69, 1924, pp. 753. 754.

One Response to Civilizacija koja ubija

  1. Mladen 21/08/2016 at 10:26 am

    Ove činjenice su motivisale Ho Ši Mina i vijetnamce da se bore za slobodu i jedini na ovoj planeti u direktnom sukobu poraze američku ratnu mašineriju. Svaka im čast. Dokazali su da EU ima alternativu. I natjerali kolonizatore da izmjene taktiku da bi ostvarili iste ciljeve.

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.