Katarina Antonić – Nema prečica u naprednjačkom lavirintu

O. Bunic/RAS Srbija

Mesece iza nas je odredilo obeležavanje godišnjica tragičnih događaja iz ratnih devedesetih koje su u velikoj meri determinisale naš put koji se od tada do danas svodi na političko, kulturno, ekonomsko i svako drugo priklanjanje i (samo)poricanje to jest neuspešno kopiranje i slepo praćenje stranih uzora. Samim tim 20 godina unazad traje navodni dijalog između „kulturne Evrope” i „neotesane Srbije” koji je zapravo oličen u monologu zapadnih interesa.

Za Srbiju je karakteristično da se već duže vreme nalazi u krizi a da pri tom njene političke, ekonomske i kulturne elite ne pokazuju ni dovoljno umeća ni odviše volje da sopstvenu državu iz krize najzad izvedu ili je bar preusmere sa puta koji je vodi u siguran nastavak ropstva, što je stanje u kom se trenutno nalazi. U ovom vremenu kada je politički korektno sve osim biti realan, zagovornici takve korektnosti viđeni  jednako oko vlasti i opozicije ali i među njihovim saveznicima analitičarima, mnoga krupna i strateška pitanja ostavljaju po strani, komadajući u beskonačne projektne borbe i pokrete samo posledice realnosti koje se po potrebi serviraju ionako rastrzanim građanima Srbije.

Teško je pobeći utisku da je ovaj narod poslednji put bar na kratko osetio kolektivni uspeh 2002. godine kada je Jugoslavija na Svetskom prvenstvu u košarci pobedila SAD i to na njihovom terenu. Nakon poraznih i prelomnih devedesetih, magične reči Slobodana Šarenca: “Šamar drim timu“ i “ako hoće bolje, moraju da pošalju bolje“ bile su melem na tada krvavu ranu ali i znak da ćemo timove svetskih sila otada pobeđivati možda samo u sportu. Van te utakmice, stvari su nastavile da se kreću poraznim tokovima pa je iste godine počelo suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu; SR Jugoslavija donosi sporazume koji naznačavaju kraj tog imena i brisanje “Jugoslavije” iduće godine a nekoliko godina kasnije i otcepljenje Crne gore ; Agencije za privatizaciju  održavaju aukcije i prodaju redom nekad državna preduzeća ; poslanici DOS-a i Srpske radikalne stranke se polivaju vodom u Skupštini ; Džim Karter, 39. predsednik SAD i jedan od većih ugnjetavača siromašnog naroda dobija Nobelovu nagradu za mir… Takođe iste godine domaći rep izvođači Juice i VIP pesmom “Ko će to da plati” nagoveštavaju dolazak novih generacija čije će živote obeležiti ulica i siromaštvo praćeno krizom smisla i identiteta koje će u sprezi sa raznim drugim faktorima ispostaviti novac kao jedini ideal.

Godinama kasnije, nalazimo se na istom putu, i dalje bez odgovora na izazove vremena, zbog čega se često nameće pitanje ponavljanja istorije ili življenje već proživljenog. Stranke opozicije i vlasti jednako iznikle na nerešenim protivrečnostima prethodnog sistema i TINA1 (There is no alternative) talasu novog sistema lansiranog od strane Margaret Tačer, sklone su svakojakom pojednostavljivanju i dramatizaciji političkog života. Za stranke opozicije situacija u kojoj se nalazimo izgleda toliko jednostavna da je dovoljno smeniti Vučića i SNS sa vlasti ; dok je za stranke vlasti podizanje svakog sporednog pitanja na nivo drame neophodan uslov za bacanje senke na neka bitnija pitanja. Kvazi-reformatori i jedni i drugi, puni obećanja i odlučnih verbalnih poduhvata u praksi čine sve da mogućnost za bilo kakve značajne promene spreče pa svoje elitističke interese nude kao  evropske vrednosti. Dok se opozicija bavi kulturnim pitanjima i uzurpiranom slobodom građanske klase koju  pogrešno predstavljaja za radničku, vlast na propustima drugosrbijanaca kupljenu poziciju učvršćuje “brigom” za nažalost nepostojeće – nacionalno  i vodeći uzastopne borbe i “pregovore” na najmanje dva međunarodna fronta, podilazi i proevropskim i proruskim stranama.

Presudnu ulogu u tome imaju i mas-mediji. Postmodernisti poput Bodrijara to vide u preteranoj proizvodnji znakova i značenja koji stvaraju konfuziju i sve više informacija a sve manje smisla čime doprinose brisanju stvarnosti to jest proizvodnji hiperstvarnosti. Masovni mediji ne prodaju svoj sadržaj i program, nego prvenstveno prodaju publiku formirajući je spram interesa dominantne političke ideologije, u ovom slučaju neoliberalne. Bilo da su označeni kao “mediji vlasti” ili “slobodni mediji” to jest “opozicioni mediji”, što su trenutno aktuelne podele, oni jednako rade na formiranju atmosfere pristanka to jest kreiranju onoga što je poželjno za jednu ili drugu stranu u suštini istog lista.

Uloga obrazovnih institucija je takođe značajna i ona se kroz orjentisanje ka tržišnom obrazovanju može tumačiti na sličan način kao i rad medija. Obrazovne i naučne institucije, kako formalne tako i neformalne, u većini slučajeva proizvode teoriju koja ukida ili demonizuje sve reči i teze koje jesu ili bi mogle biti od opšteljudskog značaja.

Čini se da nam usled zaokupljenosti sporednim informacijama i različitim pojedinačnim neprilikama koje sve češće nadolaze, promiče sagledavanje nekih bazičnih postavki države u kojoj živimo. Promišljanje alternativa treba početi upravo od promišljanja tih postavki to jest od početka i suštine a ne od začetaka kraja u vidu bavljenja pitanjima sa margine zavodljivog ljudsko-pravaškog prizvuka.

Srbija i ostale države jugoistočne Evrope su kao bivše socijalističke države jedne od poslednjih žrtvi imperijalističke mašinerije. Kao što bombardovanje nije bilo humanitarna intervencija, tako ni oporavak nakon istog prema savetima posleratnih stranih i domaćih demokratskih stratega nije bilo od pomoći. Srbija je naime morala da se oporavlja na specifičan način koji je i danas na snazi. To je takozvani mirovni proces i uspostavljanje demokratije po američkoj meri. Prevedeno na perifernu državu poput Srbije, to znači uspostavljanje korumpiranog političkog sistema lako kontrolisanih ishoda koji će opravdati NATO intervenciju i tržište otvoriti za izvlačenje profita i iskorišćavanje jeftine radne snage. U takvom sistemu je svako racionalno povezivanje pitanja ekonomskog opstanka naroda na prostoru Srbije sa suverenitetom i nacionalnim interesima iste te Srbije predstavljeno kao horor fiktivnog srpskog nacionalizma. Iako često dobijaju te kritike, ni stranke vlasti ni stranke opozicije u Srbiji se ne vode srpskim nacionalnim interesima niti bi im to bilo dozvoljeno, osim na rečima, shodno poziciji koju trenutno zauzimaju. U prilog tome je zanimljiv slučaj Vuka Jeremića koji se u predizbornoj kampanji vodio patriotskim pristupom dok je sa strane inostranim zvaničnicima obećavao ulazak u NATO.2 Ispod radara zato ostaje da su jedini nacionalni interesi koji se zastupaju u Srbiji u suštini interesi SAD i evrocentrizma.

Priča o nacionalnim interesima Srbije je kompromitovana iz najmanje tri zablude. Prva je povezivanje nacionalnih interesa isključivo sa interesima bogatih u konkretnoj državi što je greška koja se vezuje za primere gde su političke elite svoje klasne interese predstavljale kao nacionalne.3 Druga je povezivanje nacionalnih interesa sa tržišnim principima i profitom velikih kompanija. Profesor Slobodan Antonić ovo dobro demantuje objašnjavajući da je zapravo jedino jaka i suverena država sposobna da bude brana monopolu transnacionalnih kompanija koje znaju biti toliko jake da progutaju čitava tržišta. To je naime jedan od razloga zašto interesnim grupama globalističkog kapitala i velikim imperijalnim silama nikako ne odgovara jačanje i suverenost nerazvijanih zemalja.4 Treća zabluda, je očekivanje da se trenutno klasno radničko pitanje rešava van nacionalnih granica i neodvojivo od pitanja nacionalnog suvereniteta to jest očekivanje da je u okupiranoj, nedemokratskoj i praktično državi-koloniji zaista moguće ostvariti slobodu za bilo šta drugo. Ovo je očekivanje koje se odvija kroz maštanje borbe za internacionalizam, a koje previđa činjenicu da, parafraziraću Fanona, svest o sebi nije zatvaranje u sebe nego garancija za povezivanje sa drugima to jest da nacionalna svest jedina može dati internacionalnu dimenziju.5

Ove zablude se naslanjaju na ignorisanje i nerazumevanje uloge koja je Srbiji na čelu sa DOS-om posleratno nametnuta. Da bismo razumeli prirodu intervencija SAD, koju mnogi svode na anti-imperijalističke teorije zavere, citiraću Džordž Kenana koji je za Stejt Department 1948. godine napisao: “Mi imamo oko 50% svetskog bogatstva, a samo 6,3% stanovništva… U ovakvoj situaciji, ne možemo izbeći zavist i prezir drugih. Naš najveći zadatak u narednom periodu je da osmislimo oblik odnosa koji će nam omogućiti da zadržimo ovu nesrazmernu poziciju. Da bismo to ostvarili, moramo se osloboditi svih sentimentalnosti i sanjarenja i svu pažnju usresrediti na neposredne ciljeve Amerike… Uskoro ćemo morati nastupiti neposredno s pozicije sile.” 6 Ovo je dakle pozicija sa koje nastupaju SAD i najrazvijene evropske NATO države kao države “prvog sveta”. Nasuprot njima su države “drugog” i “trećeg sveta”, to jest polu-periferne i periferne države na čijoj zavisnosti i nerazvijenosti prve profitiraju. Konkretnije, svetski kapitalistički sistem da bi se održao ima potrebu za perifernim sektorima i nejednakom razmenom među njima što objašnjava i Valerštajnova teorija svetskog sistema.7

Nasuprot ovome, sve češće čujemo kako Srbiji malo fali da postane bogata poput naprednih evropskih zemalja i da je za to samo potrebno da se smeni jedna ili druga stranka i dođe još samo jedan ili dva investitora. U suštini, trenutni odgovor na tu dilemu je da Srbija, s obzirom na to da ne živi evropsku istoriju i ne razvija se kako su se razvijale bogate evropske države, ne može postići da ide u korak sa njima. To je put zablude kojim se krećemo 20 godina unazad. Srbija na tom putu mora imati istovremeno (prema unutra) bahatu i (prema spolja) poslušnu vlast koja će biti sposobna da sprovodi i institucionalno pravda različite ne-demokratske odluke poput privatizacija ili nezavisnosti Kosova. Samim tim u Srbiji se moraju kreirati mediji i organizacije koje će podupirati takvu zavisničku politiku (samo)obmane i poricanja.

Iako nezavisna država na papiru, Srbija je zapravo država uništene privrede u kojoj je veliki deo nacionalnog rasprodat i čiju ekonomiju kreiraju MMF i Svetska banka pa se samim tim finansira zaduživanjem. Srbija je država sa Kosovom kao nasilno vojno okupiranom južnom pokrajinom svoje teritorije (država sa državom u državi). Na čelu Kosova tj. predsednik samoproklamovane vlade je nekadašnji lider terorističke organizacije OVK čije zločine nad Srbima Haški tribunal nije osudio shodno tome da su albanski ekstremni nacionalizam i njegovi predstavnici lokalni štićenici NATO intervencije i SAD imperijalizma. Kosovo je takođe teritorija koja je pretvorena u “raj za krijumčare” a prema istraživanjima se navodi da osim trgovine ljudima, čak 40% heroina koji se prodaje u SAD i Evropi dolazi upravo odatle.8 Ovu vezu između krijumčarenja drogom i međunarodnog terorizma je Čomski takođe pominjao, objašnjavajući da  je za tajne operacije uvek potrebno puno para kojima se ne može otkriti poreklo a isto tako su potrebni i kriminalni operativci. On je podsetio na američko razaranje Nikaragve i u svojoj knjizi “Šta to hoće Amerika” citirao jedno obraćanje službenika Stejt Departmenta iz 1981. godine koji se hvalio da će “Nikaragvu pretvoriti u Albaniju Srednje Amerike. Što znači: siromašnu, izolovanu i politički radikalnu.” Samim tim bi priznavanje nezavisnosti Kosova, što je sasvim logično jedan od uslova za ulazak u EU, značilo i davanje legitimiteta pomenutim kriminalnim akcijama.

Ovo je politička situacija na lokalu čiju težinu i značaj mnogi ne razumeju ili namerno ignorišu. Iz zahteva različitih protesta protiv diktature se vidi odsustvo sagledavanja dometa koji može ispuniti država najpre ekonomski i teritorijalno okupirana. To su dve stavke čije rešavanje treba biti preduslov svakog pokreta koji pretenduje na ozbiljnost. Prateći najave o novoj svetskoj ekonomskoj krizi i neprilkama koje bi u budućnosti mogle stvoriti tenzije između SAD i sve jače Kine, što bi sve dodatno naštetilo i Srbiji, bitno je razmišljati o mogućnosti zauzimanja drugačije pozicije i preusmeravanje sa već pomenutog evropskog puta. Ne možemo znati da li su takvi napori dovoljni da se pomenuti problemi reše ili ublaže jer je činjenica da nam geostrateški položaj u kom smo okruženi sa svih strana vojskama zapadne vojne alijanse ne ide u prilog. Međutim, sasvim je sigurno da nam odsustvo takvih napora garantuje katastrofu.

 


  1. https://en.wikipedia.org/wiki/There_is_no_alternative  

  2. https://wikileaks-serbian.weebly.com/vikiliks-raskrinkao-jeremi262a-glumi-velikog-srbina-a-scaronuruje-sa-nato-ubicama.html  

  3. http://www.princip.info/2018/07/04/kim-jong-il-o-ispravnom-razumevanju-nacionalizma/  

  4. Antonić, Slobodan. (2009). <em>Elita, građanstvo i slaba država</em>. Beograd: Službeni glasnik  

  5. http://www.princip.info/2017/11/27/franc-fanon-meduuslovljenost-nacionalne-kulture-oslobodilackih-borbi/  

  6. Čomski, Noam. (1999). <em>Šta to (u stvari) hoće Amerika?</em>. Beograd: Čigoja Štampa  

  7. http://www.princip.info/2017/01/24/imanuel-valerstajn-ogranicene-mogucnosti-preobrazaja-unutar-kapitalisticke-svetske-ekonomije/#  

  8. https://www.theguardian.com/world/2000/mar/13/balkans  

2 Responses to Katarina Antonić – Nema prečica u naprednjačkom lavirintu

  1. Dragan 17/05/2019 at 6:18 pm

    Ovakvi tekstovi bi se trebali čitati u Dnevniku 2 na nacionalnoj frekvenciji. A u samom tekstu je i objašnjeno zašto se to nikada neće desiti. Bravo, Katarina.

    Reply
  2. Filip 18/05/2019 at 9:15 pm

    Bolji tekst nisam skoro pročitao. Ovo je tužna realnost koju je retko ko spreman da saopšti i njome se bavi. Svaka čast za Princip!

    Reply

Ostavite komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.