Postoje određene grupacije bendova koji imaju monopol na određene festivale i dešavanja jer su pod patronatom političkih stranaka pa tako zarađuju više… Ruku na srce, mi bar uživamo u tome što radimo.

Više od decenije je prošlo od osnivanja benda i sada ste već institucija. Kako vidiš to ostvarenje… kao plod borbe i odricanja, ili druženja i zabave?

Definitivno jedno bez drugog ne ide. S tim da borba i odricanje ipak imaju značajniju ulogu jer su neophodni, a druženje i zabava dođu kao šlag na tortu. Mislim da je muzika ozbiljna stvar i ako je to samo druženje i zabava onda to nije muzika. Tako je bilo i sa „Irish Stew“, u početku smo se samo družili i zabavljali, a onda u jednom trenutku odlučili da u sve uložimo mnogo više truda i energije i tada su, naravno, počele da se dešavaju mnoge pozitivne stvari.

 

Imate tri izdanja za sada, a svaki je album i tehnički i produkcijski drugačiji. Unosite li tako neki progres u tradicionalni irski folk?

Mi se uvek trudimo da to bude malo drugačije nego što je bilo, da se ne ponavljamo. Zato se i svi albumi međusobno razlikuju. E, sad, nekome se to više sviđa a nekome manje, to je sve stvar ukusa. Ja ne bih to što mi sviramo nazvao irskim folkom, i sam taj pravac nikad nismo uspeli da definišemo. Rekao bih da je to neka naša muzika inspirisana irskim folkom. On je tu kao sredstvo da se lakše i bolje izrazimo, a ne cilj.

 

Pored toga što si frontmen benda „Irish Stew“, sviraš i u „Celts-ima“. Koji pristup imaš prema svakom od ta dva benda?

U „Irish Stew“ mi je dosta teže jer više stvari radim. Uloga je takva da zahteva veću angažovanost i na bini i van nje. Sa „Celts-ima“ sam malo opušteniji, samo sviram frulu, manja je odgovornost pa mogu nekada i da dam sebi oduška. U principu da li je nešto lakše ili teže nije toliko ni važno, važno je da ima smisla. Ja sam tip koji će uvek dati maksimum koju god ulogu imao i koliko god ona truda zahtevala, samo je potrebno da se osećam kao deo cele te priče. Tako da isti pristup imam u oba benda, jednostavno dam sve od sebe.

 

Da li ista publika prati oba benda, i koja je po tebi ključna razlika u zvuku dva benda?

Veći deo publike sluša oba benda, a opet ima i onih kojima neki od bendova ne prija. To je u principu stvar ukusa i mislim da je to čak dobro, jer ako bismo imali identičnu publiku to bi značilo da smo dva iskopirana benda. Postoji ta priča da su pesme „Celts-a“ uglavnom durske a pesme „Stew-a“ uglavnom molske, i tu ima dosta istine. Moje lično mišljenje je da je najveća razlika u tome što su „Celts-i“ nekako bliži šablonu tradicionalnog irskog folka, dok „Stew“ malo više voli da eksperimentiše.

 

Da li je istina da si frulu počeo da sviraš tek pošto ste izgubili flautistkinju?

Da. U stvari, prava istina je da sam počeo da učim da sviram frulu onako za svoju dušu nekih mesec dana pre nego što je flautistkinja napustila bend. Ja sam za tih mesec dana već znao nekoliko pesama i zapravo počeo da sviram umesto flautistkinje kao privremena opcija. Ideja je bila da ja samo pevam, a da nađemo nekoga ko će samo svirati frulu jer bi tako bilo efikasnije. Ali vreme je prolazilo, nismo nikoga našli, ja sam bio sve bolji i na kraju je ostalo tako.

 

Imali ste prilike da svirate i u inostranstvu i to na nekim značajnijim festivalima. Kakvi su utisci?

Lepo je svaki put kad odemo nekud, pa kad je duži put ponekad imam utisak kao da smo se vratili u školu i pošli na ekskurziju. Što se same svirke tiče, napolju je bolji standard pa su samim tim i bolji tehnički uslovi i često je prijatnije svirati. Publika je raznovrsna, za razliku od Srbije gde koncerte najčešće posećuju mlađe generacije tamo je to sve pomešano, ne postoji ta predrasuda i podela na klince i matorce. Možeš videti i čičicu od šezdeset godina kako đuska uz neke naše pesme.

 

Može li se u Srbiji živeti od alternativne muzike?

Realno jako teško. Može, ali da živiš prilično skromno i da pritom nisi primoran da hraniš barem još jedna usta, tako da se svi pored muzike uglavnom bavimo i nekim drugim poslovima. Postoje određene grupacije bendova koji imaju monopol na određene festivale i dešavanja jer su pod patronatom političkih stranaka pa tako zarađuju više ali ni njima nije nešto mnogo bolje. Ruku na srce, mi bar uživamo u tome što radimo.

 

Jesi li politički aktivan i koja ti je politička opcija najbliža?

Svakako da je nemoguće da nas politika zaobiđe mada moram da priznam da sam u poslednje vreme sve manje upućen. Skapirao sam da ja u stvari nemam pojma šta ti ljudi uopšte rade. Mogu da pričam samo o svojim ličnim i konkretnim stavovima, a bliske ili dalje opcije nemam jer kod nas se pripadnost bilo kojoj opciji odmah stavlja pod neku etiketu. Ako si za neku od radikalnijih stranaka, automatski si „huligan“ ili „zaostao“. Ako si za neku liberalniju stranku, automatski si „strani plaćenik“ ili „homoseksualac“. A eto, ja nisam ni huligan, ni zaostao, ni strani plaćenik, ni homoseksualac.

 

Šta nas novo očekuje iz vaše kuhinje?

Već neko vreme radimo na novim pesmama i pripremamo materijal za sledeći album. Planovi za budućnost su nam obično uvek isti. Još više svirki, još pesama, još publike, još muzike.