Hasan Tahsin Akgun, sin Seldžuka Akguna, borca DHKC-a koji je 4. juna izgubio život u napadu na konzulat SAD-a u Istanbulu u znak protesta protiv bombarodvanja Jugoslavije, na godišnjicu pogibije svog oca poslao je majci pismo iz zatvora i sa njom podelio neke od momenata koji su ga obeležili za ceo život.
Zdravo majko,
Sa čežnjom čvesto zagrljena, ljubim ruke. Nadam se da si dobro. Ja sam izuzetno dobro.
Godišnjica nam je 4. juna. Od tada je prošlo 17 godina. Koliko smo samo stvari proživeli tokom tog vremena, zar ne? Jedna od najvažnijih stvari koja nas drži na nogama vezuje nas za njih, za naše mučenike.
Jednog dana smo otac i ja završili naš posao i otišli na ručak. Dok smo šetali rekao je: „Uzrok svemu je glad. Da nema gladi, ne bi bilo ni problema”. Naravno, rekao je to na duhovit način ali mi je objasnio istorijsku činjenicu. Biti radnik, odgovornost za odgoj dece i ono što smo godinama proživljavali, sve je to znao iz svog života. Zbog toga je najviše voleo pesmu „Rudar” od Grupe Jorum. Nama ju je recitovao. Dok je otac bio radnik, rekao mi je da „ako ne znaš vrednost rada, za rad ništa ne možeš da učiniš”. Rad je veoma cenio. Zar nije rad najuzvišenija vrednost socijalizma? Kad smo zajedno bili na radu, a ja završio posao koji mi je dao, posmatrao bih ga dok radi. Nesvesno bih stavio ruke u džepove. Videvši to naljutio bi se: „ili izvadi ruke i gledaj ili potraçi posao i njime se pozabavi”, govorio bi. Rekao je da su ljudi koji drže ruke u džepovima prazni i lenji. Lenjost i nedisciplinovnost su stvari koje nije prihvatao.
Kao što je otac rekao, početak svega je glad. Otac mi je pao kao mučenik boreći se hrabro protiv imperijalista i njihovih domaćih sluga koji su bacili oko na našu hranu, na naš hleb. Sadik je govorio „u grlima im je naša hrana, secimo Surmenko moja”. Dve oštrice, kao dve oštrice oštroga noža su bili. Pali su jedan uz drugog…1
Prošlo je 17 godina od tada. Gledam unazad od današnjeg dana, dok svi u svetu imperijalizam smatraju vrhovnim gospodarom, poput Ališana pucamo na njihove glavne štabove.2
Cilj tipa F, tačnije cilj „naučnog eksperimenta” o [zatvorskim] čelijama i istraživanja, nije samo da se revolucionarima izmene političke ideje, već da istovremeno i gubitak volje, jarosti i akvisitičkog identiteta… Napuštanje ljudskosti, okretanje naopako svega što se brani, pretvaranje u objekat bez ličnosti… Biti kao pribor, kao stvar unutar ovih kamenih zidova, betona i gvozdenih šipki…3
Pre 17 godina, kao da mi je žeravica pala na srce i kao da mi je bes obuzeo srce. Danas, godinama kasnije, nosim istu gnev. Ništa mi neće zaustaviti taj gnev… Glad, siromaštvo, sve za šta je moj otac dao život…
Draga majko, s poštovanjem se klanjam dragoj uspomeni na svog oca i Sadika.
S ljubavlju
Hasan Tahsin Akgun
2. juni 2016.
prim.prev. Sadik Mamati je drugi borac koji je poginuo uz Seldžuka Akguna; prema rečima njegove poeme „Surmenko”, Grup Jorum je komponovala istoimenu pesmu. Autor pisma se ovim rečima odnosi na motive iz stihova pesme. ↩
prim.prev. Ališan Šanli je takođe militant DHKC-a koji je 2013. godine izveo bombaški napad na konzulat SAD-a u znak odmazde zbog imperijalističke agresije na Siriju ↩
prim.prev. Zatvori tipa F su uvedeni tokom 90ih godina na preporuku Evropske komisije da se pređe sa sistema spavaonica na sistem ćelija, tj. samica. Budući da Turska nije mogla da zaustavi revolucionarni rad čak ni u zatvorima, ovaj sistem je omogućio da se militanti razdvoje i spreči međusobna komunikacija. Krajem 2000. godine, nekoliko revolucionarnih organizacija je organizovalo štrajk glađu da bi se sprečilo razdvajanje drugova i izolacija. Poznat pod nazivom „Post smrti”, štrajk glađu je trajao do 2007. kako u samim zatvorima tako i van njih. U pokušaju da se Post smrti prekine na silu, vlasti su sprovele operaciju pod nazivom „Povratak u život”. Tom prilikom je život izgubilo 33 osobe, a štrajk nije prekinut. Do zaključenja Posta smrti, život je izgubilo 122 osobe. Iako sistem zatvora tipa F nije ukinut, postignute su znatne privilegije. ↩
Leave a Reply